Američki partner, kraljevina Saudijska Arabija pred padom

kralj saudisjke arabije abdulah

Mnogi su se rugali komentarima Ali Reza Zakanija o neminovnom padu Saudijske Arabije i onome što je on opisao kao „dezintegraciju plemena Al Saud“ prošlog septembra, označavajući njegovo hvaljenje iranskih političkih uspeha u regionu kao naduvano i neosnovano, ali drugi kažu da je istaknuti iranski politički analitičar zapravo pogodio pravo u centar mete.

Kada se pogleda unazad na nedavni razvoj događaja na Bliskom istoku – uzdizanje Huta u Jemenu, revolucija u Bahreinu, osuđivanje šeika Nimr Al Nimra na smrt, napredak ISIS-a u Iraku i Siriji – postaje jasno da su se širom Bliskog istoka pojavile izvesne političke, društvene i religiozne pukotine koje doprinose tvrdnjama o rasipanju Al Saud carstva.

Dok je Saudijska Arabija dominirala Arapima i do neke mere islamskim svetom još od pada moćnog Otomanskog carstva, pomažući i popuštajući Britanskom carstvu i SAD na račun volje plemstva da prati volju Zapada, političko isključivanje Al Sauda, ali i religijski ostracizam stvorili su situaciju u kojoj je kraljevstvo samo sebi postalo najgori neprijatelj.

Petrodolari Al Sauda

Hegemonija zasnovana na ogromnom bogatstvu, omogućila je petrodolarima Saudijske Arabije da održe unutrašnju institucionalnu, političku i religioznu arhitekturu kraljevstva. Posedujući milijarde dolara za kontrolu nacija, vlasti i politika iz daljine, Saudijska Arabija je postala rob svoje mogućnosti da finansira svoje saveznike.

Po svemu sudeći, Saudijska Arabija bi uskoro mogla da napravi dramatičan ekonomski preokret. Čini se da Saudijska Arabija gubi kontrolu nad tržištem nafte, pogotovo uz pad cena zbog čuvanja zaliha, te bi nemogućnost povratka cene na staro stavila Saudijsku Arabiju pod veliki pritisak.

Al Saudi su zapravo postali žrtve svoje pogrešne političke i ekonomske računice koja bi mogla da smrvi zalivske monarhije do temelja.

Ako Saudijska Arabija ne uspe da finansijski održi svoje zastupničke države i ratove u regionu (Jemen, Sirija, Irak, Egipat, Libija, Bahrein), postoje šanse da će biti saterana u ćošak od strane istih sila koje je sama stvorila.

Vreme ističe

Dok nacije pozivaju na političku emancipaciju, a drugi se bore protiv islamskog radikalizma, Bliski istok za koji znamo prolazi kroz masovnu restrukturaciju i menjanje moći.

Kako je to Zakani elokventno rekao: „Tri arapske prestonice su danas završile u rukama Irana i pripadaju islamskoj iranskoj revoluciji, a Sana’a je postala četvrta arapska prestonica na tom putu“.

[adsenseyu4]

Dok Huti iz Jemena – frakcija organizovana pod vođstvom Abdel-Malek Al Hutija – tvrde da nisu ni pod čijom kontrolom, već da su žestoko nezavisni, frakcija Zaidi – najstarija branša šiitskog islama – nesumnjivo se oslanja na Teheran radi podrške i vođenja, kao i Hezbolah u Libanu ili skorije u Bagdadu.

Dok je Saudijska Arabija sejala strah, vitlajući mačem i čekićem protiv nacija koje je posmatrala kao podanike, Iran je bio upravo alternativa ovom pristupu.

Sada kada su se svi skupili kako bi se odrekli tiranije i hegemonije Saudijske Arabije, izgleda da građevina Al Sauda polako pokazuje znake propadanja zbog rastućih političkih, ekonomskih, društvenih i religioznih pritisaka.

Sve ono što je činilo Saudijsku Arabiju silnom se sada odmotava – njen položaj religioznog vodiča narušen je navodima da je pomogla ISIS-u, ekonomija je na rubu propasti, društvo se urušava pod pritiskom sektarijanizma i društvene nepravde, a položaj regionalne supersile potkopan je od strane Irana i Turske.

Iran i Veliki džihad

Zakani dalje pominje nešto što on navodi kao Iranovu fazu „Velikog džihada“, ukazujući na nameru Irana da raširi svoj islamski revolucionarni model na veći region, s ciljem da napravi političku, društvenu i religijsku emancipaciju u okviru muslimanske vere.

Džihad ne treba da se shvata kao sinonim za rat, već kao ideološka kampanja.

Zakani je istakao da ova faza Velikog džihada „zahteva specijalnu politiku i pažljiv pristup jer može dovesti do mnogih posledica“, aludirajući na Saudijsku Arabiju i njeno slepo razmišljanje da novac može sve da kontroliše.

Zakani zapravo savetuje da Iran treba da se ponaša kao lider nacija, a ne kao despot ili diktator.

Za razliku od Saudijske Arabije, Iran želi da postane osa promene i glas političke tranzicije.

Pre islamske revolucije 1979., Bliski istok bio je podeljen između dva polariteta američke ose: apsolutne teokratije Saudijske Arabije i sekularne republikanske Turske.

Tri decenije kasnije, Turska je postala samo senka svoje nekadašnje sekularnosti, dok Saudijska Arabija prolazi kroz razdor. Što se tiče Irana, on je, uprkos inostranoj mržnji i ekonomskim sankcijama, uspeo regionalno da se raširi i dobije podsticaj prazninom koju su ostavile one sile koje su smatrale da su suviše velike da bi ikada propale.

„Sada postoje dva pola, prvi pod vođstvom SAD i njihovih arapskih saveznika, a drugi pod vođstvom Irana i država koje se pridružuju iranskoj revoluciji“, naglasio je Zakani.

Bez obzira na to kakav stav ljudi poseduju o Iranu i Islamskoj republici, Bliski istok je danas više persijski nego ikada ranije.

(Webtribune.rs)

[adsenseyu1]

Share this post: