AMERIKANAC KOGA SE AMERIKA ODREKLA

 

Imigranti koji su otišli u Ameriku, zajedno sa roditeljima, kao  deca odrastaju kao Amerikanci – ali na papiru ostaju stranci.

Ovo znači da mogu biti deportovani ako počine bilo kakav zločin. Tako su osuđeni na život trajnog izbeglištva.

Semovo prvo sećanje iz detinjstva je kako se vozi do škole na svojim sankama U New Hampshire-u.

Njegov omiljeni film je” Scarface”, I u pauzama tokom razgovora, on repuje uz 2Pac-a. On voli skejtbord i odlazi u teretanu.

Postoje milioni Amerikanaca koji imaju 20 i više godina, i koji su baš kao Sem. Ali za razliku od njih, Sem više nikada ne može da kroči u Ameriku.

Pre dve i po godine, Sem je deportovan iz Amerike u Kambodžu, zemlju koju nikad nije ni posetio. Zemlja haotičnog sapbraćaja, fermentirane ribe I endemske korupcije.

U kasnim 1970-tim I ranim 1980-tih, po okončanju režima Crvenih Kmera, Amerika je odobrila azil za hiljade ljudi iz Kambodže, koji su bežali od anarhije u njihovoj zemlji.

Oni su se naselili u mestima kao što su Lowell, Massachusetts, I Long Beach, Kalifornija. Zaposlili su se, krenuli u škole, naučili jezik, i postal Amerikanci u svim sferama života, sem papira.

Dobili su status stalnog boravka, a mnogi nikada nisu pomislili da podnesu zahtev za državljanstvo. Ali u martu, 2002.godine, Amerika I Kambodža su potpisale sporazum, kojim se dozvoljava ne-državljanima, izbeglicama koji su počinili bilo kakav zločin, da budu deportovani u Kambodžu.

Od tada, nekoliko stotina ljudi je vraćeno. Danas su nasukani I izgubljeni, daleko od svoje kuće.

Prvi put sam upoznao Sema u Pnom Penu, 2010. godine, samo par meseci  kako je stigao u Kambodžu. Od tada smo se nalazili mnogo puta, da bi razgovarali šta se desilo sa njim.

Rođen je u izbegličkom kampu, na Tajlandu, i stigao u Ameriku kada je imao samo mesec dana sa majkom, bratom i sestrom.

Sem je ponosan na svoje detinjstvo. Zbunjen što je bačen u novi svet. Stvari nisu bile nikada tako lake, ali on I dalje govori pozitivno, kako se držao zajedno sa par drugih Kmera. Iako su bili manji od ostale dece, gledali su i čuvali jedni druge, i naravno, na strani su svojih drugova, ako dođe do tuče.

Posle srednje škole, Sem je radio niz poslova, i to uglavnom u fabrikama.

Sada je pod uslovnom kaznom jer je odbio da pomogne policiji u istrazi. Imao je i par kratkih boravaka u maloletničkom zatvoru, uključujući jedan za krađu stereo uređaja iz automobila.

Do 2009.godine je radio, živeo sa svojom devojkom, brinući se za svog malog sina.

Tada su ga imigracione vlasti privele.

Njegove ranije pljačke, i ukradeni stereo iz automobile, omogućile su deportaciju. Posle nekoliko meseci u pritvoru, bio je primoran da se avionom vrati u Kambodžu.

Prošle nedelje, dok smo sedeli u kafiću, Sem mi je rekao kako se osećao I kako je bilo po dolasku u zemlju.

“Prvi dan, kada sam izašao iz aviona, službenici su me okružili sa svih strana jer su mislili da imam novac.

Mislili su da su mi Amerikanci dali nešto novca kada su me deportovali. Razgovarali su sa mnom, kambodžanski, I naravno ništa ih nisam razumeo”.

Dok pažljivo trlja glavu, misleći da je još uvek u stanju da obradi svoje iskustvo, nastavio je: “Tada smo izašli napolje I bilo je vruće. VRUĆE! I sve što imam je odeća na meni I 28 centi u koverti.  Šta dođavola da radim? – “

Srećom po Sema postoji organizacija RISC. Oni pomažu novim povratnicima. Pokupili su ga iz imigracionog na aerodromu I dali mu krevet na nekoliko noći.

Većina ljudi iz Kambodže nisu odušljeveni povratnicima.

“Ljudi umiru svaki dan pokušavajući da dođu do Amerike, a ti se vraćaš ovde? Misle da sam neka vrsta groznog čoveka”, kaže Sem.

Biti povratnik nije nešto što je lako sakriti. Sem je provodio dosta vremena u teretani, u Americi, I sada je dva puta krupniji od većine muškaraca u Kambodži, istetoviran je, I govori jezik sa jakim američkim naglaskom. Uklapanje u sredinu nije moguće.

U početku je proveo mnogo vremena sa povratnicima. Sada kaže da to ne želi više jer mu to ne pomaže da se smesti I bar na malo uklopi.

Mnogi već pate od problema sa drogom I netretiranih mentalnih oboljenja, nalazeći sebe kako su opet uvučeni u kriminal. To nije neobično za povratnike. Završe uhvaćeni u kambodžijski zbunjujući I brutalan kazneni sistem.

Sem je pokušao da nađe posao, ali u zemlji gde je prosečna mesečna plata znatno manja od 50 dolara (32 funte), nije lako naći posao od kojeg može da se živi. Kada god razgovaramo kaže mi da se oseća kao da je “omamljen”, osećaj da se ne može podići, prodrmati, osećaj zbunjenosti.

Iako zna da je to istina, ne može da prihvati da ga je Amrika totalno isključila iz svog sistema. To im neće oprostiti. Nikad.

Za ove dve godine, od kako smo se upoznali, stvari su se malo poboljšale. Priključio se crkvi, izgleda da mu to obezbeđuje osećaj pripadnosti, njegove jezičke veštine su se poboljšale, i uz pomoć prijatelja i porodice u Americi, sada može da priušti da iznajmi stan.

Ali kada ga pitam da li se ikad oseća kao kod kuće u Kambodži, on je kategoričan: “NE! Nikad! Definitivno. Nikad! Bez obzira koliko dugo budem ovde. Kuća je tamo gde ti je dom. Nikada više neću imati taj osećaj”.

Maks Šapira

Vestinet

Share this post: