AMERIKANAC KOJI OBOŽAVA KAFANE, SELA I NAROD U SRBIJI: Otkriva da želi Srpkinju za ženu i srpske gene u porodici (FOTO/VIDEO)

Foto: Vladimir Milovanović

„Ne mogu da zamislim svoj život bez ove zemlje i njenog naroda. Ono što privlači ljude da dođu u Srbiju je upravo njen narod.

U SAD imam mnogo prijatelja, ali to ne može da se poredi sa prijateljima koje imam ovde“.

Mesto u kojem smo rođeni ne mora nužno da znači da je mesto gde zapravo i pripadamo i koje nam daje svrhu. Često upravo na drugoj strani sveta, u zemlji o kojoj ne znamo puno možemo da pronađemo dom i ljude koje kao da poznajemo čitav život. Upravo se ovakva situacija desila Amerikancu Čarlsu Kateru (Charles Cather) koji već sedam godina živi i radi u Srbiji i kaže da ne može da zamisli svoj život bez ove zemlje.

Sve je počelo kada je 2010. godine po prvi put došao u Srbiju na dvonedeljni odmor. Od tada se njegov život drastično primenio i kaže da se oseća kao da ovde apsolutno pripada.

Za Telegraf.rs je otkrio kako je počele njegova avantura u Srbiji, kako su ga ljudi prihvatili, šta najviše voli da jede od naše hrane, ali i koja rakija mu je omiljena. Otvoreno je rekao šta misli o Srpkinjama i da li bi voleo da ovde jednog dana zasnuje i porodicu.

  • Skoro si se preselio u novi stan u Novom Sadu. Reci nam nešto više o tome?

Pre nekoliko dana sam se vratio u Srbiju, u Novi Sad i malo sam okasnio sa traženjem stana. Skoro svaki stan je bio iznajmljen. Tako sam našao jedan koji je malo skuplji nego što sam isprva hteo, ali je na dobroj lokaciji. Novi Sad je prema mom mišljenju najbolji grad u Srbiji u kojem bi neko mogao da živi. Mesto je prelepo, sve vam je blizu, svuda imate kafiće, pekare, a udaljen je od Beograda samo 45 minuta. Ljudi tamo su divni, a svake godine ima sve više stranaca. Dosta ljudi priča engleski, što je dobro jer ja jako slabo pričam srpski.

  • Da li planiraš da naučiš da pričaš srpski jezik?

Planiram i to još ove godine. Moram da nađem profesora. Rekao sam mu da ću naučiti jezik do ovog oktobra ali to se nije desilo. Jezik jeste težak, a meni se čini da je gotovo nemoguće da ga naučim. Lako mi se desi da izgubim samopouzdanje po tom pitanju. A takođe imam još jedan izgovor, a to je da ljudi obično sa mnom žele da pričaju na engleskom.

  • Šta tvoje komšije misle o tebi?

Ne volim da imam komšije. Nove još uvek nisam upoznao, a u prethodnoj zgradi gde sam živeo, neke starije gospođe bi stalno sedele ispred zgrade. Kad god bih prošao javio bih im se. Uvek su bile ljubazne prema meni, ali znao sam da sigurno pričaju o meni kada odem. Verovatno pričaju „špijun, špijun“. Jedna starija gospođa kod koje sam živeo, bila je veliki poštovalac Slobodana Miloševića. To je baka mog prijatelja, a jednog dana mi je rekla: „Ja sam veliki poštovalac Slobodana Miloševića, i on je izbačen iz svoje zemlje zbog vaše, ali ti si mi simpatičan i možeš da ostaneš u mojoj kući koliko god budeš želeo“.

  • Kada si došao na ideju da dođeš u Srbiju i zašto si baš odabrao našu zemlju?

To je bilo u periodu kada sam radio kao menadžer u automobilskoj industriji, a onda mi je jedan kolega rekao za Fejsbuk stranicu „I hate USA“. Tada sam bio veliki patriota, pa sam hteo da vidim ko toliko mrzi Ameriku.

Počeo sam da pričam sa administratorom te stranice Draganom. On me je pozvao da dođem u Srbiju u maju 2010. godine. Tako sam otišao. Sada ne bih mogao da zamislim svoj život bez toga. Sada vidim da su sva razmišljanja koja sam ranije imao o Srbiji obični stereotipi i da ništa od toga nije tačno.

Najviše sam se plašio reakcija ljudi, ali svi su zaista bili divni. Pozivali su me u svoje domove na ručkove i večere, upoznali su me sa svojim porodicima i prijateljima.

  • Kakvo mišljenje Amerikanci generalno imaju o Srbima?

Sve zavisi od toga gde živite u SAD, ali sigurno 90% ljudi ne zna ništa o Srbima i Srbiji. Mi smo zaista loši po pitanju geografije i mnogi ljudi sa kojima se družim u SAD su uglavnom Srbiju i Jugoslaviju povezivali sa ratom. Neki ljudi čak misle da je Srbija u Rusiji, pa me često pitaju „šta ti radiš tamo u Sibiru“. Sada dosta mojih prijatelja ume da pokaže Srbiju i na karti, zna takođe i moja majka. Ona je radila pri američkoj vladi pa je bila veoma nervozna kada sam prvi put dolazio ovde.

  • Kako su tvoji prijatelji i porodica reagovali kada si im rekao da se seliš u Srbiju?

Moja majka je bila prilično uplašena po tom pitanju kada sam joj rekao da dolazim ovde 2010. godine. Zamislite da kažete majci da idete da upoznate nekoga ko vodi Fejsbuk stranicu „I hate USA“. Moj otac je bio malo opušteniji po tom pitanju. Nakon što sam proveo ovde dve nedelje, vratio sam se kući i rekao im da sam dao otkaz na poslu i da se selim u Srbiju. Tada su svi mislili da sam poludeo.

  • Da li planiraš da ostaneš da živiš ovde i dalje?

Ne mogu da zamislim svoj život bez ove zemlje i njenog naroda. Ono što privlači ljude da dođu u Srbiju je upravo njen narod. U SAD imam mnogo prijatelja, ali to ne može da se poredi sa prijateljima koje imam ovde. Ljudi su ovde spremni da sednu sa vama, da popiju kafu, da vas saslušaju, dok u Americi se sve svodi na telefonske pozive, društvene mreže i mejlove.

Imam cilj i svrhu da i dalje budem ovde. Ova zemlja je dosta stigmatizovana u svetu i o njoj postoji pogrešna slika, a meni je drago što to mogu da ispravim. Često ljudi traže svoju svrhu u životu, a kada ja napravim neki video o Srbiji i utičem na to da se nečije mišljenje o Srbiji promeni to je za mene nešto što vredi.

  • Da li planiraš da se jednog dana oženiš Srpkinjom i da zasnuješ porodicu?

Voleo bih, ali ne znam kada će se to desiti. Imam četrdeset godina i znam da moram brzo da odlučim šta ću da radim. Volim da se dosta krećem i da putujem i plašim se da ako zasnujem porodicu da to više neću moći da radim. Voleo bih da moje dete bude polu Srbin, polu Amerikanac, i da u svoju porodicu unesem srpske gene. Bili bi bolji sportisti i bolje bi izgledali.

  • Da li osećaš da su te ljudi ovde u potpunosti prihvatili?

Osećam. Veliki broj ljudi jeste. Svaki dan mi ljudi šalju poruke preko Fejsbuka, gde mi se zahvaljuju i govore mi kako je lepo videti Amerikanca u Srbiji. Zovu me na rođendane, slave i druge proslave.Ali ima i onih ljudi koji me ne vole i generalno im ne prija da vide stranca u svojoj okolini. Dosta njih mi govori da sam „špijun“, „da idem odavde“, pitaju me šta radim ovde i slično.

  • Da li te takvi komentari plaše?

Ne plaše me. Imam ovde dosta prijatelja, znam dosta ljudi tako da se ne plašim. Ono što me najviše plaši jesu pretnje koje mi stižu iz susednih zemalja, kao što su Albanija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina... Neki mi čak prete i smrću, što me plaši jer se danas dešava dosta terorističkih napada, pa sam čak neke pretnje prijavljivao i američkoj ambasadi. Oni su stvarno bili prilično ažurni po tom pitanju.

  • Napravio si dosta video snimaka u kojima govoriš o tome koliko voliš našu hranu. Kaži nam šta najviše voliš da jedeš.

Kada odem u SAD na četiri meseca svake godine najviše mi fali vaš roštilj. Meso ovde ima izuzetan ukus. Volim da jedem ćevape, gurmansku pljeskavicu… Vi ne stavljate gomilu soseva kao mi već samo jedete meso, koje zaista ima fenomenalan ukus.

Ovde i povrće i voće ima odličan ukus, pa se dosta razlikuje od američke hrane. Nema te GMO hranu, sve je prirodno, kao da je ubrano iz bašte. Tu je takođe i sarma. Nikada u životu nisam voleo da jedem kupus, ali od kada sam ovde stavljam ga u sve, najviše u pljeskavicu. Posebno mi se sviđaju ražnjići, piletina i ćevapi urolani u slaninu, kao pečenje.

Imate pavlaku, kajmak, ajvar i sve je to jako sveže. Volim i vaše slatkiše. Jako je malo hrane ovde koju ne volim da jedem. Ako moram da izdvojim šta mi se ne sviđa to bi bile svargla i pihtije.

  • Šta najviše voliš da piješ?

Moram da spomenem rakiju. Imam oko 20 flaša raznih ukusa koje su mi poklonili moji studenti. Volim da pijem kajsiju, krušku, šljivovicu, viljemonku… Moj omiljeni ukus je definitivno dunja. Voleo bih da otvorim svoju prodavnicu rakije baš u SAD. To bilo baš interesantno.

Deda jednog moj prijatelja iz Niša mi je poklonio flašu šljivovice koja je stara 70 godina, a koju je pravio upravo za svoju svadbu. Ukus je bio neverovatan.

  • Da li su tvoji prijatelji iz SAD došli u Srbiju da vide gde živiš, šta radiš, kako si se snašao ovde?

Samo jedan moj prijatelj iz SAD je bio ovde. Neki od njih čak i nemaju pasoše, što je neverovatno. Taj koji je bio ovde bio je oduševljen onim što je video. Kad god odem u SAD, svi me mole da pričam malo na srpskom, da im pričam o Srbiji. Čak i moji roditelji planiraju da jednog dana dođu ovde. Ali ih čeka dug put iz Čikaga.

  • Da li si imao priliku da putuješ po Srbiji i koje mesto je na tebe ostavilo najjači utisak?

Ono što mi je ovde posebno interesantno jesu vaša mala sela. Moram da spomenem Sićevo, jer sam tamo imao priliku da vidim da svaka kuća pravi svoj med, svoj džem, da sve sami uzgajaju. Neki čak i ne idu u grad, jer kod kuće imaju sve što im treba. Taj način života mi se mnogo sviđa.

Sviđa mi se i Mokra Gora, a mislim da je jugozapadni deo Srbije zaista najlepši. Volim i etno sela, jer vam pokazuju kako je sve nekada izgledalo. Živeo sam u osam gradava u Srbiji, od Vojvodine pa sve do Niša. Ljudi na jugu su veoma prijateljski nastrojeni i otvoreni prema strancima.

  • Da li često dolaziš u Beograd i koja mesta tom prilikom obilaziš?

Živeo sam u Zemunu, u Kotežu… tako da sada dolazim otprilike tri do četiri puta mesečno. Skadarlija je nezaobilazna. Svaki put kada odete tamo uvek je gužva, ima puno ljudi, čuju se tamburaši… Ima dosta dobre hrane, pića i generalno dobre atmosfere. Kada sam ponovo došao ovde po povratku iz SAD otišao sam na Kalemegdan po kišnom jutru i bilo je zaista divno.

Više volim da živim ovde nego u SAD. Osećam da se ovde uklapam i da u potpunosti pripadam. Dobro je za moje zdravlje, jer sam prilično hiperaktivan. Godinama sam pio lekove kako bih se smirio, a ovde mi ljudi pomažu da se smirim i opustim. Svi mi govore „polako, polako“.

  • Rekao si da voliš da posećuješ Studentski park kada boraviš u Beogradu. Zašto baš to mesto?

To je dosta zabavnije nego da ideš u neki klub ili bar. Mirno je i tiho i što je najvažnije legalno da sedete u parku i da pijete piće, što u SAD nije dozvoljeno.

  • Koji restoran najviše voliš u našoj prestonici?

Volim da idem u restoran „Tri šešira“ i u kafanu „Znak pitanja“. Svaki put kada mi dolazi neki stranac obično ga tu vodim. Što se tiče brze hrane volim „Pinokio“ u Zemunu, gde obično jedem palačinke.

  • Kažeš da ne voliš da izlaziš po klubovima, ali kada izlaziš sa prijateljima, gde obično ideš?

Obično izlazim po Novom Sadu i obično idem u kafane. Kada pomislim na Srbiju, prvo mi na pamet padne kafana. Imate muziku, ljude koji igraju po stolovima… Kada sam bio u jednoj kafani u Zrenjaninu za vreme Srpske nove godine, jedan čovek je razbijao čaše u kafani, što me je iznenadilo. Mislio sam da će biti izbačen ali su mi ljudi rekli da je to normalno i da ga je pogodila pesma. Kafana je mesto možete stvarno da se opustite. Ne volim klubove i ne volim splavove.

  • Da li voliš da slušaš našu muziku?

Volim, posebno Tomu Zdravkovića za kojeg su mi rekli da je doslovno živeo u kafani. Imao je toliko mnogo pesama koje je posvetio brojnim ženama. Volim da slušam i Sašu Matića.

  • Da li voliš da gledaš naše filmove?

Volim. Kada sam prvi put došao ovde mislio sam da mi se neće svideti, jer ja dolazim iz zemlje gde tvrdimo da smo izmislili film. Gledao sam film „Balkanski špijun“ i zaista sam mogao da se poistovetim sa likom koji je tumačio Bata Stojković. Sviđa mi se i „Lepa sela, lepo gore“ koje je izuzetno tužan film, ali ima veliku emociju. Gledao sam i „Rane“ i zaista sam se iznenadio kako je kod vas sve izgledalo devedesetih godina. „Ko to tamo peva“ je takođe urnebesan film. Baš volim da gledam ostvarenja u kojima je ugrao Bata Stojković. Još jedan dobar je i „Ivkova slava“. Pošto volim da gledam horore odgledao sam i „Leptiricu“, koja me je baš uplašila.

  • Šta misliš o našim fudbalskim klubovima?

Bio sam veoma srećan što se Srbija kvalifikovala na Svetsko prvenstvo, a Amerika se nije kvalifikovala. Kad god bih navijao za Srbiju moji američki prijatelji bi mi govorili da sam izdajica, a sada mogu da navijam za Srbiju i da ne mislim će me smatrati izdajicom.

Strah me je da odem na derbi Crvene Zvezde i Partizana. Bio sam na jednoj maloj utakmici koju je Zvezda igrala sa jednim klubom. Moj prijatelj je snimao kamerom događaj, i onda je dobio udarac u glavu. Ta osoba mu je rekla da ne snima, jer bi navijači mogli da pomisle da je policajac jer dosta policajaca u civilu dolazi i snima publiku na ovakvim događajima. Posle toga me je bilo strah da idem na utakmice zbog navijača.

Volim da gledam košarkaške utakmice koje igra Crvena Zvezda, a moji prijatelji navijaju za oba kluba, tako da ću ja odabrati Vojvodinu jer živim tamo.

  • Šta misliš o tome što su Srbi zapravo dobri u bilo kom sportu?

To mi je neverovatno. Stalno ponavljam da ste vi mala nacija, koja ima mali budžet, koja je prošla kroz brojne ratove. Tokom Prvog svetskog rata izgubili ste veliki procenat stanovništva, takođe i tokom Drugog svetskog rata, zatim tokom 1999. godine moja zemlja je uništila vaše fabrike, mostove, sve… Međutim, vi i danas uspevate da se takmičite svuda i da budete najbolji u svemu.

Čuo sam jednu zanimljivu priču od Milorada Čavića. On je moj prijatelj, izlazili smo da pušimo nargilu zajedno. Jednom prilikom je išao na bazen u Užicu, a oni su mu tražili da plati ulaz kako bi mogao da trenira, iako je olimpijski šampion.

  • Šta misliš da li su lepše Srpkinje ili Amerikanke?

To je dobro pitanje. Često pričam sa prijateljima da kada sedimo u kafiću u Srbiji i kada prođe 10 devojaka, bar 8 je prelepo. Dok se u SAD ta brojka svede na tri do četiri devojke koje su lepe. Tako da Srpkinje imaju prednost na tom polju. Većina njih izgledaju prelepo, visoke su i imaju lepe crte lica. Vole da se druže i veoma su inteligentne, pa sa njima možete da pričate o raznim temama, znaju čak i više jezika.

Takođe sam primetio da nijedna Srpkinja neće da izađe iz kuće ako ne izgleda lepo i ako nije sređena, pa čak iako samo ide do pekare. One žele da izgledaju dobro i lepo se oblače, pa često svaka izgleda kao da je milionerka, po načinu na koji se oblači.

  • Kada bi ti jednog dana rekli da si dobio srpski pasoš i da si postao naš državljanin, kakva bi bila tvoja reakcija?

Bio bih presrećan zbog toga. To bih baš voleo. Ne bih da zvučim neskromno, ali mislim da sam zaslužio taj pasoš više nego neko drugi, kao što je recimo Stiven Sigal ili neki sportista. Ti ljudi ne cene taj crveni pasoš, a bih bio ponosan da ga imam. Mislim da sam zaslužio to. Znam puno ljudi i voleo bih da imam priliku i da glasam u ovoj zemlji.

Neki ljudi su mi rekli da moraš da znaš srpski da bi dobio državljanstvo, pa ću se potruditi da radim na tome. Jedan čovek je zbog mene prvi put pisao svom predsedniku i zamolio ga da mi da srpsko državljanstvo. To me je dirnulo do suza i pokazalo mi je koliko su Srbi zapravo dobri ljudi.

Zbog Srbije sam postao i bolji čovek, jer dok sam živeo u SAD često sam bio mrzovoljan ujutru i nisam voleo da pričam. Sada kad god se probudim kažem sebi da ću uvek biti fin prema svima koje sretnem, jer ću ja možda biti jedini Amerikanac kojeg će ta osoba upoznati, pa želim da ostavim što bolji utisak.

  • Šta misliš o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine?

Promenio sam svoje mišljenje po tom pitanju. Devedestih sam bio veliki demokrata, čak sam glasao i za Bila Klintona. Kada sam čuo 1999. godine da napada Srbiju, to je sve bilo obavijeno velom propagande. Rekli su Srbi ubijaju Albance na Kosovu, pa sam ja kao Amerikanac pomislio zašto bi to neko radio. Kada sam došao ovde shvatio sam imao sam priliku da gostujući po školama, upoznam decu koja su morala da odu sa Kosova zbog rata. Tada sam uvedeo i drugu stranu priče. Medlin Olbrajt je dobila velike beneficije kako bi stvorila tu novu državu, čak je i Vesli Klark je uložio milione dolara u telekomunikacije i rudarstvo. Mi smo zapravo sve to radili zbog sopstvene finansijske dobiti.

Pogledajte najnovije snimke koje je Čarls napravio u Srbiji:

(Telegraf)

Share this post: