AMERIKANCI BI ZAVOLELI RUSIJU KAD BI SE RASPALA

Leonid Petrovič Rešetnjikov

  • Evropljani se prave da je sve u redu, ali im je igra loša. Krizne pojave zahvataju sve veći broj zemalja. Nemačka lokomotiva možda neće moći da vuče gomilu „vagona“ istočno-evropskih i mediteranskih zemalja. Uveren sam da EU bez kardinalnih promena neće izaći iz krize
  • Probleme ekonomskog, političkog i međunacionalnog karaktera imaju i SAD. Ukoliko Amerikanci ne budu u stanju da izađu na kraj sa tim problemima, onda u svetu možemo očekivati i potrese
  • Rusija je prošla fazu stabilizacije nakon destruktivnih ’90-tih, ali malo kasni sa ulaskom u novu fazu – fazu rešavanja osnovnih pitanja razvoja, određivanja svog magistralnog puta i realizacije konkretnih koraka na tom putu
  • Potrebne su nam ozbiljne kadrovske promene, praktično potpuna smena elite koja je nastala ’90-tih godina. Krajnje nam je neophodno da ozdravimo moralno-duhovnu atmosferu u zemlji koja je u zadnjih nekoliko decenija pala na najniže grane
  • Potpuna likvidacija nuklearnog oružja u svetu omogućila bi Sjedinjenim Državama više nego značajnu vojnu prednost u odnosu na bilo kog potencijalnog protivnika, obzirom da SAD imaju (i u srednjoročnoj perspektivi će tako i ostati) očiglednu prednost u konvencionalnom oružju u odnosu na Rusiju i Kinu, i to u prvom redu kad je reč o preciznom oružju, sistemu PRO, informacionim tehnologijama i u nekim drugim oblastima
  • Hilari Klinton je, u suštini, Rusiji objavila političko-ekonomski rat na prostoru Zajednice Nezavisnih Država
  • Za Kinu bi bilo krajnje nepovoljno slabljenje Rusije, a još više njen raspad. I Kina ima svoje probleme i za nju bi bilo nepromišljeno da odbaci pouzdanog partnera i sigurnu pozadinu kakva je Rusija

 

INTERVJU „KRASNOJ ZVEZDI“

 

NA ISTEKU 2012. godine mnogi od nas su razmišljali  šta nas čeka u budućnosti: da li će svet uspešno prevazići nastalu turbulentnu situaciju ili će se strmoglaviti u politički i ekonomski haos. Novinar „Krasne zvezde“ razgovarao je na ovu temu sa jednim od najkompetentnijih ljudi iz oblasti međunarodnih odnosa – direktorom Ruskog instituta za strateška istraživanja  Leonidom REŠETNJIKOVOM.

Leonide Petroviču, u svom godišnjem obraćanju predsednik Vladimir Putin rekao je da „stupamo u epohu kardinalnih promena, a možda čak i potresa“. Ruski institut za strateška istraživanja jedan je od čelnih centara koji se bave pitanjima rata i mira. Kako ocenjujete: u čemu mogu biti promene, a gde možemo očekivati potrese?

Mislim da naš lider nije imao u vidu samo Rusiju kad je govorio o epohi. Pogledajte kakav je razvoj situacije u Evropi. Iako se Evropljani prave da je sve u redu, igra im je loša. Krizne pojave zahvataju sve vići broj zemalja. Nemačka lokomotiva možda neće moći da vuče gomilu „vagona“ istočno-evropskih i mediteranskih zemalja. Uveren sam da EUbez kardinalnih promena neće izaći iz krize. A tu treba dodati i prave probleme ekonomskog, političkog i međunacionalnog karaktera u SAD. Ukoliko Amerikanci ne budu u stanju da izađu na kraj sa tim problemima, onda možemo očekivati i potrese. U zadnje vreme vidimo određene probleme i u Kini. Rusija je na ovaj ili onaj način povezana sa ovim državama i regionima u svetu. Njihovi problemi se obavezno odražavaju i odražavaće se na naš razvoj.

Ispoljavaju se i isključivo ruski problemi. U principu, prošli smo fazu stabilizacije nakon destruktivnih ’90-tih. A sada malo kasnimo sa ulaskom u novu fazu – fazu rešavanja osnovnih pitanja razvoja, određivanje magistralnog puta Rusije i realizacije konkretnih koraka na tom putu. Potrebne su nam ozbiljne kadrovske promene, praktično potpuna smena elite koja je nastala „90-tih godina. Krajnje nam je neophodno da ozdravimo moralno-duhovnu atmosferu u zemlji koja je u zadnjih nekoliko decenija pala na najniže grane. Bez toga nisu moguće ozbiljne pozitivne promene u ekonomskoj oblasti, kao i u svim oblastima društvenog života naše države. Uzgred, na to je stavio akcenat Vladimir Putin u svom obraćanju Federalnoj Skupštini.

Ukrajina nam je najvažniji partner. Bžežinski je rekao da bez Ukrajine Rusija nije država. Poslednji potezi Viktora Janukoviča najavljuju tešnju saradnju Ukrajine i Rusije. Koje probleme bismo mogli, po Vašem mišljenju, otkloniti u odnosima sa Ukrajinom?

O partnerskim odnosima sa Ukrajinom može se govoriti dugo, ali i kratko. Razvoj saradnje ometa stalno osvrtanje Kijeva na Brisel i Vašington. Kijev to čini u nadi da će mu Zapad pomoći i zbog veoma agresivnog stava nacionalističkih krugova u Ukrajini koji su u zadnje vreme zbog meke politike Partije regiona došli do vazduha. Viktor Janukovič ima veoma uzak manevarski prostor, posebno zbog želje da dobije dividende i na Zapadu i na Istoku, što je nerealno, pre svega, zbog stava SAD i EU. Oni su snažno istupili protiv zbližavanja Ukrajine i Rusije. Na temu integracije na postsovjetskom prostoru nedavno je veoma oštro govorila Hilari Klinton. U suštini, objavili su nam političko-ekonomski rat na prostoru Zajednice Nezavisnih Država. Tako da partnerski odnosi sa Ukrajinom prolaze ozbiljna iskušenja.

U tom kontekstu pitanje vezano za SAD. Mi odavno nismo protivnici, imamo mnogo prijatelja preko okeana, odnosi su resetovani, želeli bismo da sarađujemo i razvijamo odnose. Međutim, ima i smetnji – amandman Džekson-Venik i „zakon Magnitskog“. Obama se za vreme predizborne kampanje sa teškoćom branio od napada neokonzervtivaca zbog svog mekog stava prema Rusiji. Možete li da objasnite šta je u osnovi američke društvene svesti što dovodi do tako snažanog antiruskog naboja?

Možda i nismo protivnici, ali nismo ni prijatelji. U SAD Rusiju doživljavaju kao konkurenta, potencijalno veoma snažnog konkurenta i na ekonomskom, i na političkom, i na duhovnom planu. U Sjedinjenim Državama mnogi su ubeđeni da su oni jedini svetski lider i da imaju misiju da predvode čitav svet. To misle i konzervativci i demokrate. Razlikuju se samo u prilazu stvarima. Ko, po mišljenju Vašingtona, može biti konkurent SAD?Ponjihovoj logici (teritorija, stanovništvo, prirodna bogatstva i sl.) to mogu biti samo Rusija, i naravno, Kina. SAD za sada uspešno kontrolišu „Ujedinjenu“ Evropu. Zbog toga ne treba očekivati punopravnu saradnju na relaciji Rusija – SAD. Naravno, ako bismo se mi, ne daj Bože, raspali, onda bi nas Amerikanci veoma zavoleli. Neku Centralno-Rusku Republiku ili Istočno-Sibirsku. To su zakoni konkurentske borbe. Zbog toga sa jedne strane ne treba stalno biti u konfrontaciji, a sa druge strane – ne treba se zanositi nadama o tesnoj saradnji.

U našem društvu postoji, makar na nivou  uvređenosti, mišljenje: Amerika i mi smo se već sasvim dovoljno razoružali. U taj proces treba uvući i treće zemlje, na primer Kinu, Veliku Britaniju i Francusku. Ovo ne protivreči američkim nastojanjima. Istovremeno, Obama, planira nove inicijative za razoružanje, ali samo sa Rusijom, o ostalima se ne govori. Šta mi treba da radimo?

Govoreći generalno o perspektivama razoružavanja, a posebno daljeg smanjenja nuklearnog naoružanja, treba poći od toga da je razoružanje/smanjenje moguće i poželjno samo pod uslovom da taj proces ne narušava odnos snaga njegovih učesnika i ne dovodi do jednostrane prednosti nekog od njih. Potpuna likvidacija nuklearnog oružja u svetu omogućila bi Sjedinjenim Državama da ostvare više nego značajnu vojnu prednost u odnosu na bilo kog potencijalnog protivnika, obzirom da SAD imaju (i u srednjoročnoj perspektivi će tako i ostati) očiglednu prednost u konvencionalnom oružju u odnosu na Rusiju i Kinu, i to u prvom redu kad je reč o preciznom oružju, sistemu PRO, informacionim tehnologijama i u nekim drugim oblastima.

Zato ne možemo bespogovorno da podržavamo svaku američku inicijativu u oblasti daljeg smanjenja nuklearnog naoružanja. To se odnosi i na američke predloge o međusobnom smanjenju taktičkog (nestrategijskog) nuklearnog oružja koje za bezbednost Rusiji ima daleko veći značaj nego za bezbednost SAD. Rusko taktičko nuklearno naoružanje faktički ostvaruje ulogu „kompenzatora“ u odnosu na američku prednost u konvencionalom naoružanju. Zbog toga njegovo smanjenje predstavlja krajnje osetljivo pitanje za našu zemlju. Osim toga, Rusija je prinuđena da uzme u obzir okolnost da dalje smanjenje nuklearnog naoružanja utiče na odnos snaga sa drugim zvaničnim nuklearnim državama – Velikom Britanijom, Francuskom i Kinom. Prve dve su saveznici SAD i članice NATO, a ovu vojno-političku organizaciju nikako ne treba shvatiti kao blagonaklonu prema Ruskoj Federaciji. Ne treba zaboraviti ni postavljanje sistema EvroPRO.

Sve pomenute nuklearne države, ne pokazuju ni želju ni spremnost da pristupe pregovorima o smanjenju svog nuklearnog arsenala. Tako da je teško očekivati značajan napredak u oblasti daljeg smanjenja nuklearnog oružja. U takvim uslovima bilo bi krajnje svrsishodno da Rusija uverljivo i nedvosmisleno  argumentuje svoj stav u oblasti daljeg smanjenja nuklearnog oružja. Pri tom, neophodno je naglasiti da Moskva, u principu, podržava takvo smanjenje, da je spremna da ide u datom pravcu, iako ne može da dozvoli situaciju u kojoj bi dalje smanjenje nuklearnog oružja, kao pristanak na američku inicijativu, imalo više nego negativno dejstvo po nacionalnu bezbednost Rusije.

Rusija se, kao što je poznato, okreće prema Tihom okeanu i Azijsko-pacifičkom regionu (APR). Međutim, samo tehnički prenos akcenta na Daleki Istok može razoriti zemlju i podeliti je na Zapad i Istok. Naše mogućnosti da postanemo saobraćajni koridor za sada su daleko od željenog, iako taj koridor nije važan samo za transport robe iz Evrope u Azijsko-pacifički region i obrnuto. Jer, povezao bi i samu Rusiju. Da li smo u stanju da ne dozvolimo takvo cepanje?

Ne slažem se sa procenom da stavljanje akcenta na APR može pocepati zemlju na Zapad i Istok. Sa Istočnim Sibirom naša zemlja može samo da se bogati. Još je Nikolaj II krajem XIX veka, dobro shvatao da su mogućnosti da Rusija ekonomski napreduje na Zapadu ograničene. On je to objavio i počeo realizaciju kursa na Istok. Tada je izgrađena Transsibirska železnička pruga, naselja su pretvarana u gradove, u Sibiru i na Dalekom istoku građena je industija, u tamošnje regione selile su se stotine seljaka, što nije razorilo zemlju. Sada imamo više mogućnosti – na Dalekom Istoku su se pojavili ozbiljni ekonomski partneri – Kina, Južna Koreja, Japan i sl. Zato sa razgovora treba preći na dela i ne plašiti se nikakvih čuda. Rusija je zemlja koja se nalazi i u Evropi i u Aziji i zato je sam Bog naložio da razvijamo odnose u oba pravca.

U arhivi Državne Dume našao sam interesantan materijal. Pre sto godina u Dumi je vođena rasprava o kineskom naseljavanju Sibira. Eto, bila je i tada takva opasnost. Tada je preporučeno poslodavcima da Kineze zapošljavaju samo u slučaju da ne mogu naći rusku radnu snagu. Sada je Narodna Republika Kina naš važan partner u APR. Neko smatra da će Kina, sa tolikim stanovništvom i dinamikom ekonomskog rasta, jednostavno progutati Sibir i naš Daleki Istok. Kakvu politiku treba da vodimo u odnosu na tako moćnog suseda da ne bismo zavisili od njega?

Odlično pitanje. Zaista, mi iz godine u godinu slušamo o opasnosti koja Sibiru i Dalekom Istoku preti od Kine. A vi ste još našli i materijal o tome, star sto godina. To ide samo u prilog činjenici, da teško da su opravdane stalne pretnje Kinom. Možda one potencijalno i postoje, ali za Kinu je sada krajnje nepovoljno slabljenje Rusije, a još više njen raspad. Kina ima svoje probleme, kao i one političkog karaktera. Bilo bi nepromišljeno da Kina odbaci pouzdanog partnera i sigurnu pozadinu kakva je Rusija. Pri tome ne treba gubiti iz vida da je „gutanje“ Dalekog Istoka i Sibira – superzadatak i za Kinu. Da bi to ostvarila potrebni su joj veliki resursi, angažovanje svih snaga, a to pretpostavlja i određeno vreme. Da li je Kina sada ili za nekoliko narednih godina spremna za takav superzadatak?Ilijoš preciznije, da li je ona u stanju to da uradi? To je veoma problematično. Uveren sam da je linija Kremlja prema Kini pažljivo proverena i ispravna u okviru mogućeg. Nju treba samo unapređivati.

Svi govore: da je APR najprioritetnija zona. Ne treba gubiti iz vida da SAD prebacuju u Azijsko-pacifički region 60 odsto svojih podmornica i ratnih brodova. Vojne rashode povećavaju Kina, Indonezija i zemlje ASEANA. Japan želi novu dinamiku vojnog saveza sa SAD. Da li mi, ukoliko imamo ozbiljnu nameru da ojačamo prisustvo u APR, treba tamo da povećamo našu vojnu i vojno-pomorsku moć?

U vašem pitanju sadržan je i odgovor. Nema sumnje da treba jačati vojne i vojno-pomorske snage na Dalekom Istoku. Dobro ste primetili da to čine sve zemlje u Azijsko-pacifičkom regionu. Bila bi velika greška da to ne primećujemo i da sedimo skrštenih ruku.

Po svemu sudeći, rusku politiku očekuju ozbiljna iskušenja na Bliskom i Srednjem istoku. Amerikanci povlače svoju vojsku iz Avganistana, iako je situacija krajnje teška. Na dnevnom redu ostaje iranski atomski program koji posebno plaši Izrael. Zemlje Persijskog zaliva udružuju snage. Počinju novi sukobi sa nepredvidljivim ishodom – bilo bi dovoljno da Iran bombarduje Saudijsku Arabiju, Kuvajt ili Katar… Da li smo mi u stanju da ne dozvolimo ovakav negativan razvoj događaja?

Smatram da nema osnove govoriti daIranmože bombardovati Saudijsku Arabiju, Kuvajt ili Katar. Takva varijanta se ne uklapa u spoljnu politiku koju Teheran vodi poslednjih decenija. Pre će biti da je realniji udar po Iranu koji ne želi da odustane od svog atomskog programa i teško da će odustati, bez obzira na pretnje spolja. Nema uverljivih dokaza da iranski atomski program ima vojni karakter. Radi se o potencijalnim mogućnostima Teherana u  tom pravcu. Sa Iranom treba raditi na dobijanju čvrstih garancija da neće njegov atomski program neće imati vojnu komponentu. Međutim, ni u kom slučaju ne treba dozvoliti vojnu agresiju bilo koje zemlje protiv Irana.

Oružani vojni sukob u Siriji poprimio je razmere građanskog rata. Opasan je i zato što zahvata identične političke i konfesionalne strukture u susednim zemljama, na primer Libanu. Po svemu sudeći, SAD same neće ući u konflikt, ali je velika mogućnost da u njega bude uvučena Turska na strani naoružane opozicije. Ovo je trenutno najozbiljniji problem u međunarodnim odnosima. Šta  možete reći tim povodom?

Događaje u Siriji mnogi eksperti doživljavaju kao preludij za udar po Iranu. Generalno, krajnje je nepoženjno bilo koje strano vojno mešanje u unutrašnje sukobe u bilo kojoj zemlji. Smatram da su opravdani samo humanitarna pomoć i posrednički napori.

Mešanje trećih zemalja ili koalicije zemalja, kao što je to bilo u Iraku, Avganistanu i Libiji, vodi samo ogromnim žrtvama među civilima i fundira osnovu za nove konflikte u budućnosti. Da nije bilo spoljnog mešanja, opozicione snage u Siriji, a pre svega islamski radikali, ne bi uspeli da ostvare bilo kakve rezultate protiv vlade. Smatram da je linija koju Rusija zastupa u odnosu rema Siriji – linija odgovornog pristupa, a da su se takve linije pridržavale i druge zemlje, konflikt ne bi poprimio ovolike razmere.

 

Krasnaja zvezda

Preveo: Goran Šimpraga

Fakti

 

Share this post: