AMERIKANCI GURAJU EVROPU U TREĆI SVETSKI RAT

Kao što su Francuska i Velika Britanija 30-ih godina XX veka više bile uplašene himerom komunizma, nego očiglednom činjenicom da se Hitler priprema za rat, tako i Evropa sada pre vidi pretnju u Rusiji, nego što je spremna da prizna očigledno – da SAD, najblaže rečeno, više nisu garant evropske bezbednosti

 

Piše: Maksim Reva, šef projekata Baltičkog istraživačkog centra

Britanija i Francuska su 1938. svojim rukama gurnule Hitlera u rat, dozvolivši mu da okupira Čehoslovačku i da anektira Austriju. Tada je širenje nacizma moglo da se zaustavi.

Da su London i Pariz pokazali više odlučnosti, Evropa 7 godina kasnije ne bi ležala u ruinama i ne bi bilo 70 miliona poginulih.

Na evropskom zgarištu je nikla nova globalna imperija – SAD. Severna Amerika je dobila veliki finansijski prihod kako od Drugog svetskog rata tako i od posleratnog obnavljanja Evrope. Na taj način je Amerika uspela da stane na noge posle Velike depresije.

Mi se sada nalazimo u početnoj fazi globalne krize, koja može da potraje i deceniju, a slična je depresiji koja je pogodila svet 20.-30. godina prošlog veka. Čak možda i snažnija od nje.

SAD se već danas pripremaju za svoje izvlačenje iz tekrize.

Paralelno stvaraju uslove kako za reindustrijalizacije – za obnavljanje industrije Severne Amerike u punom tehnološkom ciklusu – tako i za novog neprijatelja sa kojim bi bilo moguće, čim prođe kriza, da se započne novi svetski rat koji bi SAD omogućio još 100 godina postupnog ekonomskog razvoja.

U protekloj deceniji Amerikanci su napravili bitan korak u razvoju svog energetskog kompleksa, što je uticalo na promenu politike SAD na Bliskom Istoku.

Ako pre deset godina Bela kuća – izvodeći vojne intervencije, imala za cilj da kontroliše cenu nafte tako da odgovara Americi, sada SAD žele samo jedno – da povećaju razliku kotiranja na berzi nafte klase Brent kojom se trguje u Evropi u odnosu na klasu WTI koja dominira tržištem Severne Amerike.

Amerikancima odgovara rast kotizacija nafte Brent, jer to SAD omogućava, u odnosu na Evropu i Aziju, da smanje proizvodne cene bez smanjenja cene radne snage.

Sa promenom ciljeva promenila se i politika. Ameriku više ne zanima stvaranje u arapskom svetu režima koje može sama da kontroliše tako da joj obezbede neometane isporuke nafte i gasa. Danas SAD za sobom ostavljaju haos građanskog rata, smrt i pustoš.

SAD su zapalile čitav Bliski Istok i severnu Afriku pa kotizacije nafte tipa Brent ostaju na nivou iznad 110$ za barel, pa u Evropi i Kini traje pad proizvodnje.

Za Iran, Siriju, Egipat i Libiju evropsko tržište je jedino na kojem mogu da prodaju naftu i gas uz niske troškove transporta. Za Evropu to znači nižu cenu energenata. Međutim, to se kosi sa planovima SAD da izvedu svoju novu industrijalizaciju.

Nije slučajno što su nemiri u Siriji počeli čim su Sirija, Iran i Irak postigli sporazum o izgradnji gasovoda kojim bi iranski gas, predviđen za Evropu, trebalo da stiže do sirijskih terminala za tečni prirodni gas.

„Muslimansku braću“, koja propovedaju radikalne oblike islama, moguće je svrstati, u skladu sa evropskom tradicijom, u verske profašističke organizacije. A njih sponzorišu najbliži saradnici SAD – Katar, Jordan i Saudijska Arabija – zemlje koje, blago rečeno, ne odlikuje niti demokratija, niti verska trpeljivost.

U poređenju sa njima, Iran može da se nazove državom koja postiže ogromne uspehe u demokratizaciji i u razvoju civilizovanog društva.

Posle haosa koji su SAD posejale na Bliskom Istoku, u arapskom svetu mogu da se formiraju radikalni verski režimi, ujedinjeni u ogromni kalifat. Kao i u slučaju sa Trećim rajhom, ovaj kalifat će imati tesne veze sa finansijskim svetom SAD.

Kao i u slučaju sa nacističkom Nemačkom, mnogi bankari i industrijalci Severne Amerike su zainteresovani za stvaranje takvog kalifata.

Dok američka ekonomija izlazi iz krize i u SAD se razvija nova industrija robotike, muslimanski ekstremistički kalifat moći će da prikupi dovoljno naoružanja da vodi veliki rat.

U isto vreme, u Evropi, koja se našla u dubokoj krizi, formiraće se socijalno-politička situacija, koja može iznedriti novu autoritarnu imperiju. Pri tom, ulogu stranaca koji bi mogli da se optuže za sve nedaće, a pre svega za skupu naftu, igraće muslimani ili Arapi. Svetski rat bi tako postao neizbežan.

Povod za njega verovatno bi bio teroristički napad na teritoriji Evrope, koji bi bio odgovor na deportaciju muslimana ili formiranje koncentracionih logora za Arape-teroriste.

Treći svetski rat doneće razaranja takvih dimenzija da će SAD moći da se bar 100 godina razvijaju bez socijalnih potresa na svojoj teritoriji.

Jasno je zašto kontinentalna Evropa i njen glavni saveznik Velika Britanija ne žele da se upliću u rat sa Sirijom. Blok NATO je takođe odlučio da se distancira od sirijske avanture.

Međutim, SAD, u principu, odgovara odbijanje alijanse.

Uz opisani scenario, Amerikancima nije potreban NATO jer će oni pokušati da vode Treći svetski rat tuđim rukama, uključivši se u njega u poslednjoj fazi, kao što je to bilo u Prvom i u Drugom svetskim ratovima.

Zapravo, severnoatlantski blok bi mogao da pre vremena – i na pogrešnoj strani, vrlo verovatno – da uvuče Amerikance u krvoproliće.

NATO, najverovatnije, očekuje sudbina Ujedinjenih nacija na koje se SAD već odavno ne obaziru već ih koriste isključivo za promovisanje sopstvenih interesa.

Nikada do sada interesi SAD i Evrope nisu bili ovoliko suprotstavljene. Međutim, kao što je to bilo i 30-ih godina XX veka, kada su Francuska i Velika Britanija više bile uplašene himerom komunizma, nego očiglednom činjenicom da se Hitler priprema za rat, tako će i sada Evropa pre da vidi pretnju u Rusiji, nego da prizna očigledno – da SAD više nisu garant evropske bezbednosti već da postaju snaga, koja gura Evropu u Treći svetski rat.

(Fakti)

Share this post: