ATENTATI NA MILOŠEVIĆA I KO STOJI IZA ATENTATA NA MILOŠEVIĆEVE PROTIVNIKE

snajperist03

 

Naslov tog dokumenta je: “Nužnost ubistva srpskog predsednika Miloševića”. Dokument je razradio tri moguća metoda ubistva Miloševića; prvi, da ga ubije već dobro obučena opozicija; drugi i najsigurniji – da ga ubiju, u Srbiji infiltrirani agenti MI-6 – snajperom ili bombom; i treći, koji se već potvrdio i na primeru princeze Dajane – smrt, nameštanjem saobraćajnog udesa. Prva strana ovog dokumenta govorila je o političkoj opravdanosti ubistva; navodno, zbog pomoći Srbima van Srbije!?

Bio je to i signal Zapadu da pokrene svoje “spavače”, instalirane među političarima, oficirima JNA i SSUP, vojvođanskim autonomašima, takozvanim disidentima, slabom opozicijom i, gore od svega, među albanskim separatistima, koji više nisu ni krili želju za odvajanjem Kosmeta od Srbije. I, najgore od svega – takozvane nevladine organizacije su bile te koje su javno radile protiv Srbije. Još tada stvorenu sintagmu – “Slobo je kriv za sve”, moćni sponzorisani opozicioni i još moćniji zapadni mediji nisu ni do danas napustili.

 

Sve je više političkih komentatora i naučnih analiza, koji tvrde i dokazuju da je NATO agresija protiv SRJ bila prioritetno usmerena protiv same ličnosti Slobodana Miloševića. Tvrdi se, da samo odvajanje Kosmeta nije bio cilj sam po sebi, nego usputni deo plana; za slučaj, da Slobo nekako preživi NATO bombe.

Samostalnost Kosmeta, oslanjajući se na korumpiranu opoziciju, je trebalo da posluži slabljenju Slobinog ugleda u narodu. Zapadnjaci i njihove domaće marionete, računali su da bi ga gubitkak Kosmeta primorao da se odrekne vlasti u korist dobro naoružane opozicije.

Atentati na poznate ličnosti – počevši s ubistvom medijskog magnata Slavka Ćuruvije – 11. aprila 1999., nastavljajući seriju s ministrom Bulatovićem, do ubistva Ivana Stambolića – 25. avgusta 2000. – imali su za cilj stvaranje ogorčenja i defetizma, podstičući mržnju prema Miloševiću, kao i negativan uticaj na prelomni momenat kod onih, koji su neodlučni za samostalnost Crne Gore.

Na primer, predsednika IO AP Vojvodine, Boška Peroševića, ubio je član SPO, a za ostala ubistva, uglavnom nikad nije okončana istraga. Za svako ubistvo, postojale su najmanje dve priče. Duga serija političkih atentata se završava sa ubistvom Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine.

Motivisanost i uštimovanost članova orkestra – Zapad-domaća opozicija – su bili prilično jasni. – Ako predsednik Milošević bude ponovo izabran, – rekla je američki državni sekretar Madlen Olbrajt – ja očekujem ulične demonstracije koje bi poništile rezultate izbora i srušile vladu u Beogradu. Na sastancima održanim u Banja Luci u proleće 2000, Olbrajtova je izrazila razočarenje zbog neuspeha poslednjeg pokušaja svrgavanja legalno izabrane vlade u Beogradu.

Ili; domaći članovi orkestra, odnosno desna ruka Zapada: “Prekinite paljbu, štedite municiju”, uzviknuo je Drašković, na Ravnoj gori, 2000. godine. – Postoje snage u Srpskoj, koje podržavaju Miloševića – rekao je Dodik – i Vlada Srpske će se suprostaviti svim sredstvima takvim snagama – završio je Milorad, posle sastanka sa Olbrajtovom 2000. godine.

“S nevericom smo slušali Dodika koji je tvrdio da će Milošević sledeće godine pasti”, piše Karla Del Ponte u svojoj knjizi. U istoj knjizi, kontaktirajući tužiteljicu, Zoran Đinđić, nedugo posle paljenja zgrade Skupštine, uzvikuje: “Milošević je napokon izgubio! Sada je najvažnije privesti pravdi odgovorne za ratne zločine”!?

Kad i kako je sve počelo i ko su bili neprijatelji

Javnosti nije poznato koliko je tačno bilo pokušaja atentata na Miloševića, zbog činjenice da je to državna tajna. Međutim, postoji dovoljno dokaza koji upućuju da je bilo više pokušaja ubistva Predsednika.

Kao početak lova na Slobodana Miloševića, neki uzimaju februar 1987. godine. Prema jednom izveštaju SDB Srbije, u pomenuto vreme je izdat jedan neobičan i, za to vreme, čudan nalog KOS JNA, sa potpisom generala Ilije Ćeranića. Naime, taj nalog se odnosio na instrukcije i aktivnosti, između ostalog i na prisluškivanje, vojsci i policiji, ne mnogo dragog i uvek “sumnjivog” Miloševića.

Bubica, koju je Slobo lično otkrio, bila je smeštena kod garnišne iznad prozora njegove sobe u njegovom beogradskom stanu. Lov na Miloševića se završava u Hagu, kada je pronađen mrtav u svojoj ćeliji 11. marta 2006. Vreme potrošeno na lov, samo nije nadmašilo ono na Fidela Kastra, koji je vešto izbegao sve atentate i dočekao duboku starost.

Slučaj “prisluškivanje KOS” je bio nagoveštaj dolaska teškog perioda za srpski narod, vreme kada su mnogi političari iz Srbije, a i drugih republika, osuđivali Miloševića kao nacionalistu i označavali ga kao opasnost za opstanak SFRJ.

Takođe, bio je to i signal Zapadu da pokrene svoje “spavače”, instalirane među političarima, oficirima JNA i SSUP, vojvođanskim autonomašima, takozvanim disidentima, slabom opozicijom i, gore od svega, među albanskim separatistima, koji više nisu ni krili želju za odvajanjem Kosmeta od Srbije. I, najgore od svega – takozvane nevladine organizacije su bile te koje su javno radile protiv Srbije. Još tada stvorenu sintagmu – “Slobo je kriv za sve”, moćni sponzorisani opozicioni i još moćniji zapadni mediji nisu ni do danas napustili.

Još jedna priča, koja takođe govori o planiranju atentata na Miloševića, zaslužuje posebnu pažnju. Neposredno, pre ili u vreme ratnih dešavanja u SFRJ, MI-6 obaveštajna služba, izradila je dokument o planiranom atentatu na Miloševića. Taj dokument je tek ugledao svetlo dana i objavljen 17. marta 2000. godine u londonskom “Indipendentu”, posuđujući ga iz knjige Stivena Dorila, istoričara obaveštajnih službi.

Naslov tog dokumenta je: “Nužnost ubistva srpskog predsednika Miloševića”. Dokument je razradio tri moguća metoda ubistva Miloševića; prvi, da ga ubije već dobro obučena opozicija; drugi i najsigurniji – da ga ubiju, u Srbiji infiltrirani agenti MI-6 – snajperom ili bombom; i treći, koji se već potvrdio i na primeru princeze Dajane – smrt, nameštanjem saobraćajnog udesa. Prva strana ovog dokumenta govorila je o političkoj opravdanosti ubistva; navodno, zbog pomoći Srbima van Srbije!?

Kosmet – ubistva, silovanje, paljenje…

Posle albanske pobune 1968., Ustava iz 1974. i, opet – pobune 1981., alabnski separatisti su krenuli u otvorenu borbu za samostalnost Kosmeta, počinjući sa zlodelima ubistava, silovanja i paljenja nealbanske imovine. Zbog ovih i ostalih razloga, rukovodstvo Srbije donosi odluku da Ivan Stambolić, tada predsednik Predsedništva SR Srbije, ode na Kosmet i razgovara sa lokalnim liderima. Desilo se nekako da umesto da Stambolić ode na Kosmet lično, on, kao šef Republike, dole šalje Slobodana Miloševića!?

Miloševićev dolazak u Kosovo Polje, doveo je do sukoba policije (uglavnom policajci albanske etničke grupe) i mase naroda koji se gurao da što bliže priđe Domu kulture u koji je ušao Sloba. Milošević je, privučen rečima: “Biju nas, biju nas”,  izašao na balkon Doma. Potresen, Milošević je sišao u prizemlje i izašao ispred Doma, okrećući se prema masi odakle su dopirali uzvici i izgovorio istorijsku rečenicu: “Niko ne sme da vas bije”. Narod je u tim rečima video iskru nade. Ivan Stambolić je rekao kasnije da su ove reči označile kraj SFRJ.

Sukob sa partijom zbog podrške Srbima na Kosmetu

Reči “Niko ne sme da vas bije”, nisu bile samo obećanje Srbima na Kosmetu da ih neće više niko tući, već i nagoveštaj, da će Srbija preduzeti neposredne korake na preuzimanju komande nad silom na Kosmetu. Pošto većina srpskog partijskog rukovodstva nije podržala ove reči, Milošević donosi odluku o  izmeni tog stanja.

U to vreme, rečnik partijskog kadra je podrazumevao što više opštih mesta i što manje konkretno učinjenog, a on je rekao ono što je narod razumeo. Niko od političara, pa ni srpskih, sem Miloševića, nije bio spreman da podrži Srbe na Kosmetu. Zbog istine, blagonaklonost SANU, prema onome što Milošević čini, bila je neskrivena.

Beogradska partijska elita ismejavala je nastup mladog i nervoznog druga Slobodana, kao olako obećanu brzinu, kritikujući ga “da strastvene reči mogu samo doliti ulje na vatru”. Milošević se ne obazire na ovakvu vrstu partijskog fraziranja i odbacuje ga bez kolebanja.

On hoće promene u odnosu Srbije prema Kosmetu. Zato, kreće u akciju, otpočinjući niz aktivnosti, posebno na Osmoj sednici CK SKS, kada uklanjanja Dragišu Pavlovića, Živanu Olbinu i dobar deo komunističkog vrha u Beogradu; sve one, koji nisu bili za podršku Srbima na Kosmetu.

Osma sednica CK SKS je i početak istorijskog perioda, neformalno nazvanog, “Antibirokratska revolucija”, koja se završava 1989. godine.  Zapadni mediji i zapadni deo SFRJ je urlao. Poslednji korak ovog političkog i hrabrog pohoda je i uklanjanje Ivana Stambolića, jednog od najvećih i najoštrijih protivnika promene stanja na Kosmetu – vraćanja Kosmeta Srbiji.

Takođe, Stambolić je bio jedan od najljućih protivnika i kritičara Memoranduma SANU. Stoga, Stambolić je 14. decembra 1987., dakle iste godine, razrešen sa dužnosti predsednika Predsedništva Srbije.

Serija atentata

Jedna saobraćajna nesreća, koja se smatra prvim pokušajem atentata na Slobodana Miloševića, desila se 3. januara 1988., na autoputu Zagreb-Beograd, kada su na automobilu, tada predsednika CK Srbije, pukle obe zadnje gume, šaljući automobil u jarugu. Milošević je zadobio lakše povrede i već sutradan se našao na poslu. SUP Beograda je utvrdio da su gume bile “dotrajale i da je nestručno urađena pneumatika”!?

Januara 1988. godine, započela je ustavna reforma u Srbiji, završavajući 28. marta 1989. godine, kada su proglašeni i ustavni amandmani IX-XLIX. Taj dan je označen danom donošenja novog Ustava i vraćanja Srbiji državnog i ustavnog suvereniteta na celoj teritoriji Republike. Taj datum je proglašen državnim praznikom.

Drugi i ozbiljniji poznat atentat na Miloševića, trebalo je da se desi na Vidovdan, 28. juna 1989. godine – na proslavi 600 godina Kosovske bitke. Obaveštajci ruskog KGB su javili srpskoj tajnoj službi da su kosmetski Albanci pripremili atentat. Atentat je bio brižno isplaniran i treblo je da bude izvršen na putu prema ili na samom Gazimestanu. SDB Srbije je brzo pronašla snajpersku pušku u jednom skrovištu kod Podujeva.

Da bi stvar bila još gora, pokazujući loše odnose u vrhu SFRJ, JNA je izbegla da ustupi Miloševiću svoj aerodrom u Prištini i nije postavila svoje snajperiste oko TO Obilić kao obezbeđenje, jer, navodno, nije dobila odobrenje iz Beograda. Bilo je to vreme potpunog nepoverenja u vrhu SFRJ.

Prve demostracije u Beogradu, poznatije kao Martovske, održane su 09.03.1991. godine. EU priznaje BiH 07.04.1992. godine. U vreme stalnih demostracija, početkom marta 1992., a u jeku rata u Bosni, Miloševićev automobil, izbegavajući isceniran sudar, udario je u zid. Vozač i lični čuvar, Senta Milenković, opet je napravio čudo – izbegao je najgore.

“Slobo ne menjaj vozača”, pisalo je na transparentu koji su istakli Slobini politički protivnici na Terazijama. Zbog povreda, Slobo je završio na VMA, a put u Brisel je odgođen. Tada, preko Drine, mogli su se čuti vapaji: “Šta bi bilo sa nama Srbima, da su ubili Slobu. Vuk bi nas izdao”. Sve tamniji i tamniji oblaci se nadvijaju nad srpskim narodom.

Još jedan udes – 18 januara 1994., ovaj put avionska nesreća, imao je karakter atentata. Naime, dodirijući pistu aerodroma u Ženevi, na avionu Savezne vlade, pukle su obe gume na levom točku. Pilot je rutinski uspeo da smiri avion, ostavljajući delegaciju, uključujući i Miloševića, nepovređenom.

Prema trećem modelu, prethodno pomenutog plana MI-6, atentat je trebao biti izvršen na Miloševića, na nekom od njegovih službenih dolazaka u Švajcarsku. Mesto atentata, trebalo je da bude Ženeva. Zamišljeno je, po tom planu i po rečima agenta MI-6, Ričarda Tomlinsona, da se prema generalu policije Senti, koji je vozio Miloševića, uperi laserski zrak, primoravajući ga, tako zaslepljenog, da napravi saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom – upadajući u jezero.

Inače, ovo je na vlastiti zahtev – 29. avgusta 1998., izjavio pomenuti agent MI-6, pred pariskim istražnim sudom. Ovaj incident je imao posebno rezervisano mesto u zapadnim medijima.

Milošević potpisuje Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, poznatiji kao Dejtonski mirovni sporazum. Konferencija je trajala od 1. novembra do 21. novembra 1995. godine. Rat je zaustavljen. Od novembra 1996. do februara 1997., neprekidno se održavaju građanski i studentski protesti protiv aktuelne vlasti Slobodana Miloševića; prvo, samo u Beogradu; a, nešto kasnije, i u ostalim većim gradovima Srbije.

Neposredan povod demonstracijama, bila je navodna izborna krađa na lokalnim izborima 1996. godine. Šetnju demonstranata sa Novog Beograda predvodio je šef, tada dosta moćnog SPO, Vuk Drašković. U jednom takvoj šetnji „probijanja kordona“, učestvovala je i SPC, predvođena patrijarhom Pavlom.

U novembru 1998., predsednik Klinton je lansirao plan za rušenje vlade SRJ. Početni akcenat plana je na podršci secesionističkim snagama u Crnoj Gori i marionetskoj opoziciji u Srbiji. U aprilu 1999., Nataša Kandić odlazi na Kosmet zbog navodnog prikupljanja novih dokaza!? Neposredno, po njenom dolasku, Haško tužilaštvo podiže optužnicu protiv Miloševića.

Slavko Ćuruvija, opozicioni medijski magnat, ubijen je 11. aprila 1999. godine. Ovo ubistvo, nekome je očito trebalo. Dakle, Nataša Kandić, optužnica protiv Miloševića i ubistvo Ćuruvije, sve u istom mesecu, iste godine.

Milosrdni Anđeo, oko tri časa u noći – 22 aprila 1999. godine, pogađa kuću Slobodana Miloševića. Po savetu obezbeđenja, u to vreme niko od članova porodice nije boravio u kuću. I ovo ubistvo je izbegnuto. Videvši da bombe nisu najefikasnije, američki i britanski zvaničnici su 8. jula 1999. godine,  otkrili još jedan ubistven plan; u stvari, procurilo je da se njihovi diverzanti pripremaju za otmice navodnih ratnih zločinaca i Slobodana Miloševića. Kao nagrada za uspešan lov, američki Stejt department je obećao 5 miliona dolara nagrade za Slobinu glavu.

Primenom trećeg modela – iz pomenutog dokumenta “Nužnost ubistva srpskog predsednika Miloševića”, prema čijoj razradi je već pokušan atentat na Miloševića, pokušano je ubistvo i na Ibarskoj magistrali, 03. oktobra 1999., ovaj put, na Vuka Draškovića.

Devedesetih miljenik Zapada, Drašković je odavno, po mišljenju Vašingtona, postao desno smetalo i raskolnik u opoziciji. U Banja Luci, Milorad Dodik, na sastanku sa glavnim haškim tužiocem, obećava: “Moja Vlada”, rekao je Dodik, “čini sve da Radovana Karadžića što pre pošalje u Hag.”

Na konferenciji za novinare, održanoj u novembru 1999. godine, ministar Goran Matić je rekao da iza atentata na Miloševića, koji je pripremala organizacija “Pauk”, stoji francuska obaveštajna služba. Članovi ove grupe su pohapšeni. Šef te grupe je izjavio da je jedan od članova grupe bio “specijalista za ubijanje kamionom natovarenim peskom” – isti način, kao u slučaju Vukove Ibarske magistrale.

Prema izvoru SDB Srbije, kaže se da je ta grupa obučavana u NATO bazi. Mesec dana kasnije, iste 1999. godine, pohapšeni su članovi grupe “OSA” – Oslobodilačke srpske armije. Njihova namera je bila, kako kaže isti izvor, ubijanje Miloševića i povratak monarhije.

Krajem jula 2000., uhapšena je grupa od četiri holandska komandosa, dok je pokušavala da pređe iz Crne Gore u Srbiju. Tokom istrage, komandosi su priznali da su imali zadatak da ubiju ili kidnapuju predsednika Miloševića. Jedan od njih je rekao da je grupa planirala da kidnapuje Miloševića ili bivšeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića.

U avgustu, Vašington otvara kancelariju za obuku srpske opozicije u Budimpešti, obučavajući je na koji način da preotme vlast u Srbiji. Ivan Stambolić je 28 avgusta, prvo kidnapovan, a zatim odveden i zakopan na Fruškoj gori.

I na kraju, 01. aprila 2001. godine, “Privođenje uz narodnu muziku”, kako je beogradsko Vreme dalo naslov svom članku, završen je lov na Slobodana Miloševića. Ostatak, do konačnog cilja – njegove smrti, Slobodan Milošević će provesti u dosad najvećem kazamatu i grobnici za Srbe – haškom zatvoru. O tome, kako je ubijen Milošević, postoji gotovo opšta saglasnost, kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu. Milošević je pronađen mrtav u svojoj ćeliji, 11. marta 2006. godine.

 

Milenko Višnjić

Share this post: