BANKARSKE KANDŽE U FUNKCIJI MAKSIMALNOG PROFITA: KRIMINAL I TERORIZAM

berza

MMF i Svetska banka javljaju se u tom „savršenom društvu“ kao „neprikosnoveni nalogodavci novca kojima uslovljavaju puteve promena i umišljenog razvoja“. Mnogi smatraju (među njima i američki intelektualci) da je društveni sistem koji nude neoliberali toliko „dehumanizovan diktatom logike profita da uništava ljudski smisao postojanja“

Rusija svetu nudi partnerstvo civilizacija“ — Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije na međunarodnoj konferenciji „Rusija u Svetu moći XXI veka“, (Fond strateške kulture, 7. 12. 2012)

„Problemi globalnog karaktera određuju sadašnjost i budućnost naroda i država.“ — Sergej Karaganov, dekan Fakulteta svetske ekonomije i politike Nacionalnog istraživačkog univerziteta „Viša škola ekonomije“ (Ruska reč, 29. 10. 2012)

U skladu sa opredeljenjem da učvršćuje svoje pozicije u sferi upravljanja globalnom ekonomijom, Rusija je u subotu 1. decembra 2012. preuzela jednogodišnje predsedavanje u „Grupi 20“ — neformalnoj zajednici najvećih ekonomija sveta. Zemlje učesnice predstavljaju 90% svetskog BDP, 80% svetske trgovine i u njima živi dve trećine svetskog stanovništva.

Rusija je, kroz reči svog predsednika Vladimira Putina, izrazila spremnost da zajedno sa zemljama BRIKS-a na predstojećem samitu G-20 uloži ozbiljan napor kako bi se popravilo stanje postojeće svetske ekonomske arhitekture koje je dovelo kapitalizam do ozbiljne i sveobuhvatne krize.

Postojeća kriza se ocenjuje kao najveća od Drugog svetskog rata. Mada se to negira i maskira, utemeljenost krize je u ciljnoj funkciji nosilaca neoliberalnog kapitalizma — maksimalni profit krupnog kapitala a ne blagostanje društva.

Profit kao temeljni kriterijum ponašanja svih delova društva doveo je do teških deformacija čitave skale društvenih vrednosti. Između ostalih, i ličnog morala, kao i društvenog morala. Otuda i visoka tolerancija neoliberalnog, vulgarnog kapitalizma, prema socijalnoj nejednakosti.

Pri neravnotežnoj raspodeli, krize su zakonitost: „od 1970. do 2008. godine, u svetu je bilo 124 bankarske krize, 208 kursnih kriza, 63 dužničke krize, 42 dvostruke i 10 trostrukih kriza.“ (IMF, Initial Lessons of the Crisis, 2009).

Kriza je bila namerna

Kriza nije morala nastati, jer je u suštini posledica političkih odluka o neravnomernoj raspodeli dohotka između rada i kapitala. Takva nepravedna raspodela je maskirana doktrinom da će u uslovima isključivog postojanja privatne svojine, razvoj društva (države) nastupiti kao prirodni rezultat tržišnog automatizma i njegove nevidljive ruke, a u uslovima opšte privatizacije, liberalizacije, deregulacije i uklanjanje svih kontrolnih mehanizama države.

Dokazano je da nevidljiva ruka tržišta ne postoji, da se u krizama pojavljuje gvozdena ruka države (nacionalizacija banaka, posrnulih privrednih džinova), a za one slabije koji neće „dobrovoljno“ da primene neoliberalni samouništavajući model, pripravna je i čelična ruka NATO pakta. Odavno se zna, a i ozbiljni naučnici, poput nobelovca Džozefa Štiglica, javno tvrde da je slobodno tržište utopija. Neoliberali ne odstupaju od svoje demagoške tvrdnje da nude „univerzalni model budućeg uređenja sveta.“

Namerno se stvara lažna analogija između globalizacije i univerzalnosti. Univerzalnost pripada ljudskim pravima, slobodama, kulturi, demokratiji, dok se globalizacija odnosi na tehnike, tržišta, informacije…

Najvidljivije svetske posledice ovog „univerzalnog“ modela su da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, i da neprestano raste svetska armija nezaposlenih koja u ovom momentu premašuje brojku od 200 miliona radno sposobnih ljudi. Zapad nudi „rešenje“ primenjeno u Prvom i Drugom svetkom ratu. Zbog toga je, tokom predstojećeg samita G20, na Rusiji i zemljama BRIKS-a ogromna odgovornost i zadatak da ponude nova i drugačija rešenja održivog razvoja svetske privrede koja će da zaustave i preokrenu retrogradne tokove koji su već viđeni.

Ovaj zadatak je izuzetno težak jer je neoliberalizam „konzervativna doktrina koja ne dozvoljava promene i traženje alternativa, budući da promoviše jedan neupitni model ustrojstva modernog društva, kao novu mesijansku koncepciju ‘savršenog društva’“ (Zagorka Golubović, Moji horizonti, 2012.)

MMF i Svetska banka javljaju se u tom „savršenom društvu“ kao „neprikosnoveni nalogodavci novca kojima uslovljavaju puteve promena i umišljenog razvoja“. Mnogi smatraju (među njima i američki intelektualci) da je društveni sistem koji nude neoliberali toliko „dehumanizovan diktatom logike profita da uništava ljudski smisao postojanja“. Takođe, sa nepodnošljivom lakoćom se potire kreativna svojevrsnost u istorijskim tokovima različitih civilizacija i kultura (Golubović, isto).

Zbog toga će jedan od najvažnijih zadataka Rusije kao predsedavajućeg predstojećeg samita G-20 biti pokušaj promene strukture moći ovih prozapadno usmerenih finansijskih silnika, a u skladu sa postojećom i nadolazećom snagom brzo rastućih ekonomija i pojavom novih centara ekonomske i trgovačke moći u svetu.

Po Golubovićkinim rečima: „Sa proterivanjem socijalne države (‘države blagostanja’) izbačene su iz demokratskih principa vrednosti: socijalna jednakost, solidarnost i socijalna pravda, a zavladale su pragmatične/utilitarne vrednosti (korisnosti, i to pre svega sa aspekta pojedinca/privatnog vlasnika), služeći interesima pojedinačnog dobra, dok se ‘opšte/javno dobro’ odbacuje kao ostatak komunističke prošlosti.“ (isto).

Bankarske kandže

Ako se pogleda struktura aktiva i prihoda velikih banaka i zaviri u bilo čije brzo i naglo bogaćenje, vidljivo je da se opšta i javna dobra „odbacuju“ pravo u njihove kandže. Brzo i lako stvaranje ogromnog kapitala provocira kriminalizaciju društva, terorizam, nerede, građansku neposlušnost.

Neoliberalni kapitalizam nosi u svojoj suštini stvaranje „dugoročno neodržive nejednakosti u društvu a samim tim sprečava dugoročno održivi, stabilni rast privrede“ (Ljubo Jurčić: „Velika transformacija za izlazak iz krize“, Acta Economica, god. 9, br. 14 / februar 2011). U svakoj državi, na regionalnom i globalnom nivou.

Nadnacionalni, neobuzdani i u velikoj meri špekulativni finansijski sistem mu služi kao „nevidljiva ruka“. Svoj opstanak, neoliberalni kapitalizam može održavati jedino u uslovima stalnog proizvođenja političke i ekonomske nestabilnosti, daljom pljačkom i porobljavanjem slabih i nemoćnih, izazivanjem građanskih ratova i otvorenim kolonijalnima agresijama.

U ovakvima uslovima većina svetskog stanovništva je osuđena na ekonomsku i svaku drugu besperspektivnost do samouništenja (niskom stopom prirodnog priraštaja) ili uništenja od strane kreatora „ekonomije ološa“. Neoliberalno definisanje „slobode“ i „demokratije“ u tranzicionim zemljama podrazumevalo je pljačkanje državne svojine, rasturanje unutarsistemskih privrednih, transportnih, naučnih, obrazovnih i kulturnih veza.

Kako je stanje svetske privrede jedna od stalnih tema samita G- 20 nije na odmet da široj čitalačkoj publici predstavimo dosadašnje domete neoliberalnog kapitalističkog modela i izazove pred kojima se nalazi Rusija kao predsedavajući grupom.

Mi više Ameriku ne razumemo

I pored svakodnevnog promovisanja „ekonomskog oporavka“ za mnoge u SAD glad je postala deo života. Srednja klasa nastavlja da se topi, a broj Amerikanaca koji živi u siromaštvu neprestano raste. Upotreba državnih kupona za hranu je na rekordnoj visini a državnih skladišta hrane za sirotinju nema dovoljno. Mnogi svakodnevno ne stignu do punog kazana.

Broj građana koji primaju kupone za hranu već je prevazišao ukupan broj stanovnika 25 saveznih država SAD. Tokom oktobra 2008. godine 30,8 miliona stanovnika je primalo kupone za hranu, a u avgustu 2012. taj broj je narastao na 47,1 milion. Jedno od četvoro američke dece je primalac kupona za hranu. Procena je da će polovina sve američke dece biti primaoci kupona za hranu pre nego što napune 18 godina života.

Zvanični broj siromašnih iznosi 49,7 miliona, a od toga 6 miliona im se pridružilo u prethodne četiri godine.

Jedan od svaka četiri radnika u SAD ne zarađuje dovoljno za osnovne potrebe. Oko 57% sve dece žive u domaćinstvima za koje se smatra da su siromašna. Za blizu 100 miliona građana SAD se smatra da su siromašni ili da su blizu siromaštva.

Porodično beskućništvo u prestonici Vašingtonu (jednom od najbogatijih regiona u saveznoj državi) povećalo se za 23% od kako je počela poslednja ekonomska recesija.

Istovremeno, prema Nacionalnom savetu za unutrašnje resurse, oko 40% sve hrane u SAD se na razne načine redovno baca (po Majklu Snajderu: „Dvadeset činjenica o gladi u Americi“, Vidovdan, 28.11. 2012).

Siromaštvo, strah, rasizam i nedostatak solidarnosti su prepoznati kao glavni pokretači oružanih masakra po školama, od strane poznatog američkog reditelja Majkla Mura. Deo odgovora Mur vidi i u politici SAD prema ostatku sveta.

„Mi smo zemlja čije vođe zvanično sankcionišu nasilje, a u isto vreme sprovodimo nasilne akte da bi često postigli nemoralan cilj. Izvodimo invazije na zemlje koje nas nisu napale.“

Mur kvalifikuje SAD da je nastala na genocidu i izgrađena na leđima robova.

„Poklali smo 600.000 jedni drugih u građanskom ratu. Pripitomili smo Divlji zapad revolverom i silujemo i tučemo naše žene bez milosti i u zapanjujućem broju — na svaka tri sata jedna žena biva ubijena u SAD, na svaka tri minuta je silovana, a na svakih 15 sekundi prebijena“.

Osvrćući se na demokratiju u SAD, Mur konstatuje da je lažljivo uverenje da su najveća demokratija sveta, jer je odziv na izborima manji od bilo koje zapadne demokratije. Narod se smišljeno odučava od odlučivanja. Upravljanje se prepušta “ekspertima“, tehnokratama.

Kritikujući princip po kome svako brine svoje brige a na tuđe se i ne okreće, Mur je izneo zapažanje da u svetu postoje drugačije civilizovane zemlje gde cela nacija ima koristi od toga što ljudi brinu jedni o drugima. (Tanjug, 25. 12. 2012.)

Zahvaljujući važećoj neoliberalnog dogmi bogatih, „američki san“ ne odsanjaju milioni američkih građana lišeni elementarnih ljudskih prava: prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, prava na više obrazovanje zbog visokih školarina na univerzitetima, prava na interkulturnu komunikaciju, pošto su etničke zajednice svoju kulturu mogle praktikovati samo u nacionalnim getima, bez uticaja na dominantnu zapadnu/američku kulturu kako se ne bi odrekla oružja i pljačke.

Kritički nastrojeni Evropljani uviđaju pogubnost američkog modela neoliberalnog, totalnog kapitalizma. Poznati novinar nemačkog Špigla, Jakob Augštajn tvrdi da je Amerika uništena totalnim kapitalizmom i da je unapred izgubila izbore jer izbora i nema mnogo u uslovima nepostojanja demokratije onako kako je Evropa shvata. Odlučivanje je podređeno interesima vojske, banaka i industrije („Uništeni totalnim kapitalizmom — Amerika je već izgubila izbore“, Advance.hr, 6. 11. 2012).

„Istina je, da mi više jednostavno ne razumemo Ameriku. Gledajući je iz Nemačke i Evrope, vidimo stranu kulturu. Politički sistem je u rukama krupnog kapitala i lobista. Provere i ravnoteže su propale. Perverzna mešavina neodgovornosti, pohlepe i verskog fanatizma dominiraju javnim mnjenjem.“

 

Časlav Kuzmanović

Fond Slobodan Jovanović

Share this post: