BATA TRLAJA I JA SMO TUKLI ZA MILOŠEVIĆA

SLOBA

Foto: Kurir/arhiva

Dra­gan Ni­ko­lić je sa Tr­la­jom i Mi­lo­va­nom Vu­ji­si­ćem Vu­jom, ta­da­šnjim de­č­kom Ma­ri­je Mi­lo­še­vić,na­pra­vio in­ci­dent u ka­fi­ću jer se Ma­r­ko ža­lio da mu „ogo­va­ra­ju oca“.

Dra­gan Ni­ko­lić Ga­gi, ko­ji slu­ži ka­znu od 30 go­di­na za­tvo­ra u Za­be­li kod Po­ža­re­v­ca, ispri­čao je za Ku­rir ka­ko su po­sled­njih da­na 1993. go­di­ne on, po­ko­j­ni Bra­ni­slav Tr­la­jić, po­zna­ti­ji kao Ba­ta Tr­la­ja, i Mi­lo­van Vu­ji­sić Vu­ja u Po­ža­re­v­cu pre­tu­kli ne­ko­li­ko Ita­li­ja­na zbog to­ga što su ogo­va­ra­li ta­da­šnjeg pred­sed­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.

– Oko No­ve go­di­ne se­de­li smo u lo­ka­lu „Ka­fe-ka­fe“ Trla­ja, Mi­len­ko Tra­v­ka (Sa­ma­r­dži­ja, prim. aut.) i Mi­lo­van Vu­ja, ko­ji je od­go­va­rao za ubi­stvo Ran­ka Ru­be­ži­ća.

Ina­če, Vu­ja se u to vre­me za­ba­vljao sa će­r­kom ta­da­šnjeg pred­sed­ni­ka Mi­lo­še­vi­ća. Dok smo se­de­li u lo­ka­lu, za­mo­li­li su ga da ode do te­le­fo­na jer tre­ba hi­t­no da se ja­vi, zo­ve ga Ma­r­ko Mi­lo­še­vić – pri­se­ća se Ga­gi do­ga­đa­ja od pre sko­ro 24 go­di­ne.

[adsenseyu5]

Plju­vali Slobu

Ka­že, po­sle te­le­fo­n­skog raz­go­vo­ra Vu­ja se vra­tio za sto i pi­tao ga da kre­ne s njim za Po­ža­re­vac.

– Pi­tao me: „Ho­ćeš li, bra­te Ga­gi, do Po­ža­re­v­ca? Do­šli su ne­ki iz Ita­li­je, pro­zi­va­ju i plju­ju Ma­r­ko­vog oca.“ Od­mah smo kre­nu­li sa dva au­to­mo­bi­la, se­ćam se da smo se tr­ka­li na pu­tu do Po­ža­re­v­ca. Ta­da, u ka­fi­ću „Ro­le­ks“ u Po­ža­re­v­cu, pr­vi put sam vi­deo Ma­r­ka i upo­znao se s s njim – na­sta­vlja Ni­ko­lić.

Ma­r­ko im se ta­da po­ža­lio ka­ko mu be­zo­bra­zno vre­đa­ju oca. Eki­pa iz Beo­gra­da kre­nu­la je u po­tra­gu za „Ita­li­ja­ni­ma“, to je­st dvo­ji­com na­ših dr­ža­vlja­na, bra­ći ko­ja su se tek vra­ti­la iz Ita­li­je.

– Kre­nu­li smo da ih tra­ži­mo, ali ni­g­de ih ni­je bi­lo. Me­đu­tim, on­da smo ih vi­de­li kroz izlog jed­nog lo­ka­la u cen­tru gra­da. Se­de­li su bli­zu šan­ka.

Ka­fić je bio pun. Ispred ka­fi­ća Vu­ja mi je re­kao: „Ne­će­mo da pra­vi­mo pro­ble­me i da ih bi­je­mo, sa­mo da ih opo­me­ne­mo.“

Re­kao sam mu „va­ži“, ali ni­sam to zai­sta mi­slio. Moj pri­ja­te­lj Tr­la­jić bio je vo­đa Gro­ba­ra i če­sto mi je pri­čao o nji­ho­vim tu­ča­ma. On je uvek bio ra­spo­lo­žen za tu­ču – ka­že Ga­gi.

Čim su ušli u lo­kal u kom su Ita­li­ja­ni se­de­li, pri­šli su nji­ho­vom sto­lu.

[adsenseyu1]

– Ja sam re­kao: „Ogo­va­ra­te pred­sed­ni­ka, sram vas bi­lo.“ Upla­ši­li su se, na­re­dio sam im da di­g­nu ru­ke i ra­zo­ru­žao ih. Je­dan je imao „be­re­tu“.

Pra­v­da­li su se da ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze s tim, da ni­šta lo­še ni­su pri­ča­li i da su pret­hod­ne ve­če­ri do­šli iz Ita­li­je – pri­se­ća se Ga­gi do­ga­đa­ja. On je uzeo te­le­fon i ra­zbio ga o izlog. Ta­da je na­stao haos, Ni­ko­lić i Tr­la­ja po­če­li su da ih tu­ku.

Službene legitimacije

– Ne­ko od gos­ti­ju je bio advo­kat, a po­što smo mi ima­li pi­što­lje, pi­tao nas je da li ima­mo slu­žbe­ne le­gi­ti­ma­ci­je. Tr­la­ja ga je gu­r­nuo, ostao je zbu­njen, ni­je znao šta ga je sna­šlo – ot­kri­va jed­nu od si­tua­ci­ja u ko­ji­ma se na­šao s pri­ja­te­lji­ma Dra­gan Ni­ko­lić.

Po­sle in­ci­den­ta se­li su u ko­la i kre­nu­li za Beo­grad.

– Ma­r­ku je bi­lo dra­go zbog sve­ga, hteo je da se dru­ži­mo. Tra­žio je da do­đe­mo u Po­ža­re­vac. Se­ćam se da je re­kao: „Ako ja do­đem u Beo­grad, ne mo­gu da se ze­zam.

Otac mi ša­lje obez­be­đe­nje.“ Ispra­tio nas je dži­pom, po­što su u to vre­me bi­li po­li­ci­j­ski pu­n­k­to­vi, pa da nas ni­ko ne bi uzne­mi­ra­vao – za­vr­ša­va on pri­ču o do­ga­đa­ju o kom su i ta­da me­di­ji izve­šta­va­li.

[adsenseyu1]

– Su­tra­dan smo či­ta­li u no­vi­na­ma ka­ko je gru­pa ma­lo­le­t­ni­ka iz Beo­gra­da pre­bi­la Ita­li­ja­ne. Sme­ja­li smo se to­me – za­vr­ša­va Dra­gan Ni­ko­lić.

Ko je Vuja

Ma­ri­jin bi­v­ši de­č­ko ubio Rubežića

Mi­lo­van Vu­ji­sić Vu­ja, ko­ji je u vre­me in­ci­den­ta u Po­ža­re­v­cu bio u ve­zi sa Ma­ri­jom Mi­lo­še­vić, bio je osu­đen na 15 go­di­na za­tvo­ra zbog ubi­stva Ran­ka Ru­be­ži­ća 19. fe­brua­ra 1985. Ru­be­žić je ina­če pr­vi sr­p­ski kri­mi­na­lac ko­ji je ubi­jen u sa­če­ku­ši, a na­vod­no je bio strah i tre­pet ne sa­mo do­ma­ćeg po­d­ze­mlja već i po­d­ze­mlja Be­l­gi­je, Ho­lan­di­je, Au­stri­je i Ita­li­je.

Ina­če, in­te­re­san­t­no je da je je­dan hr­vat­ski ne­de­lj­nik ko­ji je pre­neo tran­skri­p­te pri­slu­ški­va­nih raz­go­vo­ra po­ro­di­ce Mi­lo­še­vić pre­neo i je­dan u kom se 1995. Ma­ri­ja Mi­lo­še­vić ža­li ocu ka­ko ne­ka fi­r­ma ne­će da joj pla­ti re­kla­mu na Ko­ša­vi.
Ma­ri­ja: Ima je­dan čo­vek ko­ji pre­ti ov­de Ko­ša­vi.

Da će on da do­đe da nas sve ku­pi, da se no­si­mo u pi**u ma­te­ri­nu, da on ima sud i po­li­ci­ju i SPS. I sad Vu­ja (Mi­lo­van Vu­ji­sić) ho­će da ga pre­bi­je, a ja ne dam da ga pre­bi­je.

Zbog Kosova
Vo­leo slobu

Dra­gan Ni­ko­lić ka­že da je ka­sni­je gle­dao sni­mak s mi­ti­n­ga Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća na Ko­so­vu, ali i sni­m­ke iz ha­ške su­d­ni­ce.
– Bio je isti čo­vek. Ka­že se, u mu­ci i ne­sre­ći, kao i u tri­ju­m­fu, tre­ba bi­ti isti. Ta­kav je bio on. U ša­li umem da ka­žem da bih mo­gao da gla­sam za Ivi­cu Da­či­ća sa­mo ako bi knji­gu pa­tri­ja­r­ha Pa­vla od­neo na Mi­lo­še­vi­ćev grob – obja­šnja­va Ga­gi.

Ko je bio Trlaja
Ma­la ba­ra pu­na krokodila

Ra­do­slav Tr­la­jić (37), zva­ni Ba­ta Tr­la­ja, ko­ji je sa Ga­gi­jem i Vu­jom išao u Po­ža­re­vac, bio je vla­snik fu­d­ba­l­skog klu­ba Be­ža­ni­ja i vo­đa ta­ko­zva­nog no­vo­beo­gra­d­skog kla­na.

Ubi­jen je 25. fe­brua­ra 2000. go­di­ne, oko 22.30, hi­ci­ma iz „ka­la­šnji­ko­va“, u sa­če­ku­ši u ko­joj su uče­stvo­va­la tro­ji­ca na­pa­da­ča. Tr­la­jić je upu­can ne­da­le­ko od svog sta­na u Uli­ci dr Iva­na Ri­ba­ra na No­vom Beo­gra­du, ispred ula­za u zgra­du broj 142. Te­ško ra­nje­ni vla­snik FK Be­ža­ni­ja vo­zio je još 200 me­ta­ra, po­sle če­ga je ko­li­ma sle­teo u ja­rak po­red pu­ta.

Ra­do­slav Tr­la­jić je u beo­gra­d­skom po­d­ze­mlju bio po­znat po re­če­ni­ci „Ma­la ba­ra pu­na kro­ko­di­la“, ko­jom je opi­sao ono što se de­ša­va­lo de­ve­de­se­tih go­di­na u Sr­bi­ji.
Nje­gov ne­ra­zdvo­j­ni pri­ja­te­lj bio je po­me­nu­ti Mi­len­ko Sa­ma­r­dži­ja Tra­v­ka.

(Kurir)[adsenseyu2]

Share this post: