BOG OTAC A MAJKA JE SRBIJA: Biti Srbin znači biti dete tih roditelja kojim će se oni ponositi i koje nikada osramotiti nećemo!

Kažu da se heroji ne vraćaju kući! Lažu! Kažu da se heroji vraćaju kući! Opet lažu! Srpski narod je obe tvrdnje pobio još pre jednog veka.

[adsenseyu5]

Oni koji su ostali tamo gde su otišli, veliki su heroji, kao i oni koji su se u Srbiju vratili.

Srbi ne bi bili Srbi da ne teraju inat celom svetu.

Osim tih izreka koje svaka država kreira tako da one odgovaraju njihovoj istoriji, iz tih istih država i iz tog istog sveta stižu i druge poruke. Rekli su da je moj narod kriv za početak Prvog svetskog rata! Kazali su da je moj narod genocidni! Govorili su da moj narod treba da bude topovsko meso!

Tvrdili su da moj narod vredi manje od drugih! Kleli su se u to da je moj narod mali! Dokazivali su da moj narod nije moj narod! Ukazivali su na to da je moj narod glup! Smatrali su da moj narod nije evropski! Hteli su da moj narod iščezne! Namera im je bila da moj narod iskoriste za svoje potrebe! Želeli su da Srbije ne bude!

Taj, kako se oni upinjaše da kažu, mali, glup, neevropski, genocidni, povodljivi narod, narod koji služi da drugi na njemu vežbaju ciljanje, narod koji postoji samo za druge, u tom ratu dokazao je sve suprotno od onoga u šta su se drugi kleli!

Kada je srpski narod uradio nemoguće, i to više puta kroz istoriju, postajali smo svetli primeri, kako Marko Miljanov reče, čojstva i junaštva. Zemlja nam se okiti bistama heroja, parkovi se okitiše spomenicima, česme dobiše svoja imena, nekadašnje seoske straćare u kojima su se rađali velikani postadoše muzeji, a srpsko nebo i srpska zemlja postadoše slobodni!

[adsenseyu1]

U tom ratu smo izgubili mnogo, ali smo dobili sve! Sve što je došlo posle tog rata, bio je čist gubitak! Ako je istina da svaki narod mora jednom nestati, mi smo morali tad – na svom vrhuncu nošeni krilima pobede!

Kako i tad terasmo inat, preživesmo do današnjih dana! Ono što se danas naziva Srbijom, toga se isti ti preci stide! Potomci govore… Otkud nam pravo da govorimo? Nije li žrtvom naših predaka u tom ratu sve rečeno? Šta da govorimo posle prelaska Albanije? O čemu mi da pričamo posle proboja Solunskog fronta? Koje su nam reči ostale posle Kajmakčalana? Pričati posle Principovog pucnja je besmisleno! Naglabati posle usijanog srpskog oružja je sramotno! Kada mi pričamo, preci nas ne slušaju. Nismo zaslužili.

Nisu ni oni zaslužili da im to radimo!

Sve smo zavete izneverili! Sve smo pravedne prognali! Svoj smo jezik zatravili! Svoju zastavu želimo da menjamo za drugu, ozvezdanu! Svojim smo svecima kandila pogasili! Svoju smo zemlju tuđom načinili! U svakom smo ratu pobedili, a u svakom miru bili potučeni do kolena! Svoju smo glupost uzdigli na pijedestale! Svoje smo korene presekli i sad pokušavamo da se nakalemimo na neko drugo drvo koje ne rađa! Svoju smo kolevku zatrli! Svoje smo reči pregazili! Svoje smo duše izgubili! Svoje smo crkve gledali kako gore ne mičući se! Svog smo Boga izdali! Svoje smo majke posramili! Svoje smo dedove prokleli po sto puta!

Takvi potomci da govore? To je greh prema Srbiji, greh prema Bogu, greh prema svemu i svakome! Grešni smo koliko smo tada bili veliki, pa i grešniji! Nije lako prave heroje zameniti lažnim, ali mi smo uspeli! Teško je veliku zemlju načiniti sitnom, ali i u tome smo trijumfovali! Mi smo večiti pobednici u porazu! Teško da postoji neko sa kim nismo ratovali, ali smo najžešći i najveći jurišnici i krvnici uvek bili sami sebi!

Potomci govore… Da je sreće da mi kao takvi potomci umemo da ćutimo, više bismo pretke zadužili i ponosniji bi oni na nas bili! Neka me neko ubedi da smo mi današnji zaslužili da budemo potomci Gavrila Principa, vojvoda Stepe, Vuka, Bojovića, Putnika, Mišića, Milunke Savić, Višnje Mosić, Vuke Popadić, Nadežde Petrović, Milutina Bojića, Ive Andrića, Petra Prvog Karađorđevića i ostalih umnih Srba koji se nisu libili da svoju zemlju brane onako kako su umeli i mogli!

[adsenseyu1]

Nas u našim školama i u našim udžbenicima za istoriju uče tome šta su radili Čerčil, Hitler, Musolini, Murat, Bajazit, Franc Ferdinand, fon Hecendorf, Kalaj, Kardelj, a kriju ili nam ne govore kompletnu istinu o tome ko su bili naši junaci.

Za sve naše velikane, najčešće rečenice koje se mogu sresti su: „od pašnjaka do naučenjaka“, „iz prašine do zvezda“, „iz opanaka u vojničke čizme“, „iz jednog dalekog sela“, „od siromašnih roditelja“, „od oca komuniste“, „od oca četnika“, i tome slično. Dakle, koriste sve one intenzifikatore koji su pogrešan put za dokazivanje nečije veličine. Kreću od nečega što smatraju niskošću i sramotom kako bi naznačili njihov uspeh.

Zašto je sramota biti u opankama kada su svi naši junaci njih nosili, da ne kažem da su rođeni sa njima na nogama? Pa šta ako je neko došao iz prašine? Za naše današnje uslove, ta prašina je bila dvor!

Potomci govore… Potomci na iste te heroje danas hule i urlaju iz blata, iz kanalizacije, iz jame, iz ropstva koje nazivaju slobodom, iz podruma, iz tuđih država, ispod tuđeg neba i iz gluposti, misleći kako urlamo sa krova sveta na one koji su nam pod nogama!

Umesto da budemo deca tih heroja iz Prvog svetskog rata ili iz Drugog (ali onih pravih), mi smo prvo izabrali da budemo potomci onih koji su taj sledeći rat iskoristili da dođu na vlast iako ništa sa ratom nisu ni imali. Spomenike velikim Srbima, zamenili su spomenici partijskim drugovima. Škole su ponele nazive onih koji ih nisu ni završili. Svaki razgovor, pa i onaj najneviniji, a naročito oni o pravim herojima, bili su povod za golootočke muke. Svako uvo radilo je za nekoga, odnosno protiv nekoga. Sve je dobilo svoju skraćenicu skraćene pameti. Svi najgori su navukli mantile, a zabranili šinjele.

Sve je bilo dozvoljeno, samo ako nema veze sa Srbijom i Velikim ratom. A svaki grad, škola, zgrada, bulevar, ulica, institucija, prodavnica, predmet, drvo, dobili su ime onoga o kojem smo u školama najviše učili. On je bio najveći heroj. Ko pameti nema, njemu heroj svako može biti. Ranjen na Sutjesci, imao dva psa, bio doživotni vladar, radio isključivo protiv Srbije, bratimio neprijatelje, na svakom mestu gde su se dva čoveka sporečkala, dizao spomenike velikim bitkama, od svakog njegovog pokreta drhtali su samo oni koji su pobedili u Prvom svetskom ratu, jer je to tada bio najveći greh, sankao se u koritu.

Da je sreće da su takvi iz korita jeli, mi bismo ostali Srbija. Taj po kojem se sve zvalo i koji je umislio da je na izborima, u prvom krugu, pobedio Boga, taj isti koji je na Kolubari i Ceru bio na suprotnoj strani, taj danas u Srbiji ima mnogo više potomaka, nego oni koji su Srbiju oslobodili. Više se voli porobitelj, nego osloboditelj do današnjih dana. Njegovi potomci i danas govore, a najveća greška današnjih Srba jeste što se govori tih potomaka i dalje slušaju.

Najsvetlija tačka istorije moje zemlje i moje Srbije nisu izmišljene bitke, ulasci u Evropu u kojoj smo mi od kada ona postoji, eto pogledajte karte!

Moje pobede nisu porazi srpskog naroda i intelekta. Moje slave nisu one bez ikone! Moja crkva nije partijski sastanak i moje mišljenje nije tuđe!

Moji su preci svi oni koji su branili Srbiju! Moje su pobede sve bitke koje su za cilj imale slobodu! Moj su ponos srpski pisci, pesnici, vojvode, vojnici, monasi, a sa njima i svi seljaci, radnici, deca i prosjaci koji u srcima nose svoje pretke i svoju zemlju! Bog je Otac, a Srbija je majka. Biti Srbin znači biti dete tih roditelja kojim će se oni ponositi i koje nikada osramotiti nećemo. Baš kao naši heroji.

Mi smo narod koji je mnogo ratovao, ali mislim da smo ipak narod koji ume da voli, samo nam istorija nije dala priliku. Zbog toga treba tu ljubav usmeriti na onu prema miru, prema svojoj zemlji, svojim precima i Bogu, pa nam mora krenuti.

Potomci govore… Ako pravih potomaka ima, neka govore! Evo ja sam se drznuo da pokušam, a o mom pravu da govorim i uspehu toga neka odlučuju naši heroji, ako su me čuli i ako imam pravo. Nas neka je sramota, a našim mučenicima neka je večna slava.

(In4s)[adsenseyu2]

Share this post: