BRITANSKA KRALJICA JE UBILA ROMANOVE, NE KOMUNISTI: Stravično otkriće 100 godina nakon zločina (FOTO)

Portret Marije, kraljice Velike Britanije, supruge kralja Džordža V. Fotografija je nastala 24. juna 1893. godine. Foto: Wikimedia Commons/lafayette.org.uk

Portret Marije, kraljice Velike Britanije, supruge kralja Džordža V. Fotografija je nastala 24. juna 1893. godine. Foto: Wikimedia Commons/lafayette.org.uk

Supruga kralja Džordža V bila je Marija, dete iz dve uzastopne generacije „ne-jednakih“ brakova.

Zato je patila od kompleksa niže vrednosti, i tokom celog svog detinjstva i mladosti bila suočena sa snobom oličenim u princezi Aliks od Hese-Darmštata, koja ju je neprestano „zezala“ i koja će postati ruska carica Aleksandra. Saberite dva i dva i dobićete smaknuće Romanovih.

Nijedan 20-vekovni regicid nije imao snažniji odjek na svetska zbivanja i potonju istoriju odboljševičkog smaknuća imperatora Nikolaja II od Rusije, imperatorke Aleksandre, carevića Alekseja i njegovih sestara Olge, Tatjane, Anastasije i Marije, koji se odigrao jula 1918. godine u podrumu kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu.

Čak ni Principov atentat na nadvojvodu Ferdinandu, pošto tehnički to nije bio regicid budući da je dotični bio prestolonaslednik a ne vladar (ali, samo zbog te tehnikalije; inače je uticaj Sarajevskog atentata na svetske događaje ipak bio daleko, daleko veći).

Nakon pogubljenja Romanovih, evropske je dvorove zahvatio talas panike, posebno što je veliki broj njih bio u rodbinskim odnosima sa ruskom dinastijom, bilo sa carem, bilo sa caricom.

Javno, iz straha su prigrlili liberalne vrednosti i odustali od pretenzija ka stvarnoj vlasti; privatno, podržavali su mnoge desničarske režime kako bi sprečili da se i u njihovom dvorištu razbukta kakva radnička revolucija.

Posebno je ta opasnost postojala neposredno nakon Februarske revolucije, a posebno Oktobarske, dok su Romanovi još uvek bili živi. Veliki je strah postojao, a britanska kraljevska porodica nije bila izuzetak u tome; dokumenti iz 1917. godine pokazuje da je kralj Džordž V bio jedan od najbitnijih aktera u sprečavanju da njegov rođak Nikolaj II i porodica mu, dobiju azil u Velikoj Britaniji, što je direktno dovelo do njihove smrti.

Zapravo, kraljev savetnik lord Stanfordhem je bio ubeđen da će prihvat najozloglašenijeg evropskog autokrate dovesti Ujedinjeno Kraljevstvo i njegovo radništvo do tačke ključanja, da će izazvati seriju nacionalnih štrajkova koji će onemogućiti da se Prvi svetski rat privede kraju u korist Britanije, i da će možda dovesti i do njihove sopstvene revolucije.

Ono što ti dokumenti ne pominju jeste stara glasina da je ključna osoba u odbijanju davanja azila Romanovima zapravo bila supruga kralja Džordža V, kraljica Marija.

“RUŽNE, VIRTEMBERŠKE RUKE”

Američki pisac Gor Vidal je u svojim memoarima zapisao sećanje princeze Margarete, ćerke Džordža VI i sestre kraljice Elizabete II. Ona je prezirala svoju baku kraljicu Mariju zato što se prema svoj svojom unučadi odnosila loše osim prema princezi Elizabeti, i to samo zato što je znala da će ova jednog dana postati kraljica.

Margareta je tvrdila da je Marija patila od kompleksa niže vrednosti, zato što nije rođena kao Kraljevsko Visočanstvo, a njeni potomci jesu.

Naime, kao dete iz dve uzastopne generacije “ne-jednakih brakova” (deda joj je bio princ Virtemberga, a majka mađarska grofica; otac joj se udao za osiromašenu princezu od Kembridža i rodio nju, princezu Mariju od Teka, koja je odrasla u relativnom siromaštvu i koja je gledala kako se porodična imovina rasprodaje) ona je imala tek “dostojanstvo”, i ništa više od toga; takva deca u 19. veku bila su iz perspektive plemstva građani drugog reda i nisu mogli računati na dobru udaju.

Uprkos tome što je kraljica Viktorija ipak odlučila da je ona dovoljno dobra da bude supruga prestolonasledniku Albermartu Viktoru, a kada je on umro, da bude “prosleđena” mlađem Džordžu,njene visokorođene vršnjakinje nikada nisu propuštale priliku da je začikavaju i zafrkavaju.

Sprdali su se s njenim “ružnim, virtemberškim rukama”, a najdalje je u “spuštanju” išla princeza Aliks od Hese-Darmštata, koja će kasnije postati Aleksandra Feodorovna, imperatorka Rusije.

Inače poznata po snobizmu, ne čudi Aliksino ponašanje prema Mariji kada se zna da je sa negodovanjem gledala čak i na situacije u kojima je Vilhelm II, kajzer Nemačke, ljubio njenu decu, pošto ga je smatrala za cara-skorojevića (Nemačka je carevina postala tek 1871; doduše, skoro hiljadu godina pre toga, praktično ista zemlja se zvala Sveto rimsko carstvo, a i Hoencolerni su jako stara dinastija koja je vladala Pruskom, ali šta se to tiče jednog snoba).

To je utoliko neverovatnije ako se ima u vidu da su Aleksandrina i Vilhelmova majka bile dve rođene sestre.

So na ranu princezi Mariji je posebno dodavala činjenica da je upravo princeza Aliks bila prvi izbor kraljice Viktorije za princa Alberta Viktora; do tog braka nije došlo jer se buduća ruska carica zaljubila u ruskog cara.

“NE”

Lejdi Kempbel je u svojim memoarima zapisala da je, nakon što su posle Februarske revolucijeprimili zahtev od Privremene vlade u Petrogradu da pruže azil Romanovima (pre Boljševičke revolucije), upravo kraljica Marija najoštrije tražila od kralja Džordža V da to ne dopusti. Pravdala se da je to zbog opasnosti od revolucije na Ostrvu, ali lejdi Kempbel tvrdi da je zapravo pravi razlog bio netrpeljivost prema carici Aleksandri.

Kralj je Džordž, uprkos ličnoj naklonosti prema Nikolaju (njih dvojica su bili kao jaje jajetu), ipakpopustio. Niko, naravno, nije mogao ni da pretpostavi šta će se desiti leta 1918.

E, sad. Sve bi to ostalo na nivou trača da Gor Vidal nije bio prijatelj i sa bivšim kraljem Edvardom VIII, najstarijim sinom Džordža i Marije, koji je abdicirao zbog ljubavi prema jednoj niskorođenoj ženi.Jedne noći tokom pedesetih godina, u vili grofice Mone fon Bizmark na ostrvu Kapri, Edvard je ispričao neverovatnu priču.

Jednog jutra 1917. godine, dok je doručkovao sa svojim roditeljima, kraljem i kraljicom, ađutant Njegovog Veličanstva je ušao u trpezariju, kršeći čitav dvorski protokol, i predao vladaru nekakav papirić.

Džordž je pročitao ceduljicu i predao je svojoj supruzi, čekajući njen odgovor.

Ona ga je pročitala, vratila svom mužu i rekla: “Ne”.

Onda je on vratio ceduljicu ađutantu i rekao: “Ne”.

Ađutant je otišao i kraljevska porodica je nastavila sa doručkom.

rusija romanovi

Edvard je kasnije tog dana pokušao da od svoje majke sazna o čemu je bila reč, a ona mu je pružila objašnjenje. Britanska vlada je bila spremna da pošalje bojne brodove da spasu Romanove, ali je ona, Marija, mislila da nije dobro za njenu porodicu da njihovi ruski rođaci budu u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Edvard je priču završio rečima da to boljševicima nije ostavilo nijedan drugi izbor osim da ih pobiju (ne zaboravite da se pogubljenje odigralo u jeku Ruskog građanskog rata između crvenih i belih).

KOLIKO ISTINE IMA U TOME?

U ljudskoj je prirodi da donosi krupne odluke koristeći se isključivo ličnim emocijama, afinitetima i animozitetima, ali je takođe u ljudskoj prirodi i da traži banalna i jednostavna objašnjenja istorijskihdogađaja.

Čak i ako je ovo sve bilo kako je opisao Edvard, poverljiva dokumenta iz tog perioda pokazuju da se o tome ozbiljno većalo i da odluka svakako nije donesena naprečac, u pauzi mazanja najfinije guščije paštete na tost.

Zna se da se o svemu vodilo računa. Da je lord Stanfordhem imao veliki uticaj. Da se rat koji je trebalo da traje šest meseci i da bude “završen do Božića” razvukao na tri krvave godine. Da je odneo više mladih života nego ijedan drugi rat koji je Britanija ikada vodila do tog trenutka. Da su anti-ratni štrajkovi bili stvar svakodnevice. Da je premijer bio prijateljski nastrojen prema socijalistima.

Rečju, da je postojala ozbiljna opasnost od revolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu. Taj scenario bi postao daleko realniji da je na Ostrvo stigao brod sa Nikolajem II, omraženim od svih radnika sveta zbog krvavih gušenja štrajkova i protesta.

Uzmimo kao gotovu stvar da je kraljica Marija mrzela caricu Aleksandru i da je želela da je vidi mrtvu.

Uzmimo da je to tako, mada ne možemo pouzdano da znamo.

Problem je u tome što je Velika Britanija preozbiljna zemlja da bi dozvolila da takva banalnost određuje tok spoljne politike. U protivnom, nikada ne bi postala imperija “nad kojom Sunce nikada ne zalazi”.

Vidal takođe daje i jedan definitivni opis britanske kraljevske kuće Vindzor: kada se radi o njihovom opstanku, čvrsti su kao čelik. Drugim rečima, spremni su da žrtvuju druge da bi sami opstali.

(O. Š./Telegraf)

Share this post: