BUDUĆNOST KONTROLE INTERNETA ĆE IĆI TOKOVIMA NOVCA

Međunarodni sporazum iz 1988. godine potpisan između 114 zemalja uspostavlja liberalizaciju međunarodne telekomunikacije dajući internetu imunitet od svih ekonomskih ili tehničkih regulacija. Izdvajajući time internet iz tokova standardnih regulativa stvoren je medij sa sopstevnim integritetom i do danas, ne prevaziđenim potencijalom koji podupire privatnost korisnika i obezbeđuje slobodu govora i anonimnost.

Vreme akademskog interneta je trajalo do 1992. godine kada je tadašnji potpredsednik SAD Al Gor doneo dekret o komercijalizaciji mreže nakon čega je usledila i privatizacija pod sjajem potpune slobode.

Internet je od tada pa narednih dvadeset godina autonomna mreža bez fizičkog vlasnika i nadzora uz samo povremene ispade i nasrtaje na njegovo demokratsko lice. Danas, internet broji preko dve milijarde korisnika i zauzima jedinstveno mesto u komunikacionom sistemu na planetarnom nivou.

Takođe, u istoriji svetske mreže, poslednja godina broji rekordan broj nasrtaja na njenu slobodu i po učestalosti i po broju pokušaja da se uspostavi totalitarna kontrola jedinog nezavisnog i slobodnog medija na planeti.

Kada napravimo presek događaja, interes u kontroli pronalaze vladajuće „elite“ koristeći se najegzibicioznijim metodama pa sve do bizarnih pokušaja ultimativne i otvorene cenzure poput pritiska kabineta Silvija Berluskonija na Vikipediju i korekciju nepodobnih sadržaja pokazujući time svu svoju slabost i nemoć pred otvorenim i slobodnim medijem.

Karakteristike nemoći i straha pokazuju i drugi pokušaji pokrenuti lavinom događaja iz Kaira krajem 2010. godine kada je internet odigrao prvu aktivnu ulogu u promeni političkog režima. Strah je prodrmao prvo SAD, a zatim i evropske zemlje. Bitno je pomenuti da su prvi pokušaji kontrole zasnovani na ultimativnim tehničkim sistemima kao u primeru Hab-stop uredbe.

Kako ta, a i mnoge druge inicijative nakon nje nisu prošle ni u političkim ni u javnim krugovima, iznedrio se zaobilazni metod koji promoviše bezbednost, regularnost podataka, intelektualnu svojinu… itd. Otuda, niz predloga izvire stavljajući sekundarne ciljeve na prvo mesto. Poslednji u nizu takvih je PIPA i SOPA predlog zakona.

Danas se suočavamo sa neverovatnom torturom vladajućih klasa koje shvataju da internet ugrožava režim i prevazilazi dosadašnje političke metode manipulacije društvom, a krijući prave interese, pritisci na slobodu interneta su postali stalni i svakodnevni.

Zajednička potreba svih pozicionih stranaka je uvođenje potpune kontrole elektronskih komunikacija uspostavom automatske obrade signala i klasifikacije, legitimno sankcionisanje pojedinaca i grupa na mreži i mogućnost trenutne obustave komunikacionih kanala.

Imajući pravi motiv u vidu, prepoznajemo suštinske faktore koji poseduju potencijal i pružaju alibi drakonskim merama: bezbednost i terorizam (potrošena i propala ideja nastala slučajem 9/11), ekonomska kontrola (ideja uspostave kontole novca kroz onemogućavannje trgovine putem interneta), tokovi informacija (filtriranje i klasifikacija stranih sadržaja – temelji cenzure u Kini i drugim totalitarnim režimima), govor mržnje (kontrola sadržaja – propala ideja italijanskih i britanskih političara), intelektualna svojina (trenutno aktraktivna forma koja pored famaceutske industrije lobira najveće svetske kompanije).

Za viđenje budućih slučaja, treba znati da su izjalovljeni pokušaji uspostave kotrole na globalnom i međunarodnom nivou iskustveno doprineli sofistikaciji i da očekujemo mnogo suptilnije manipulacije na mikro nivoima unutar političkih granica, a kroz ujedinjene ideologije npr. Evropske unije ili korpirativne konglomerate. Radi se dakle, o sprovođenju ideja u manjim  – lokalizovanim sredinama kroz promociju viših ciljeva i dobrobiti društva.

AKTA je jedan od ozloglašenih sporazuma čija je namena suzbijanje trgovine elektronskim falsifikatima. Trenutno se nameđe svim zemljama, članicama Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije, ali se nekim slučajem predlog nalazi i u Srbiji koja nije članica ni jedne od pomenutih. Takođe, AKTA je branjena obavezama Srbije da svoje zakonodavstvo uskladi sa propisima EU.

Osvrnuću se ovom prilikom na prošlogodišnji predlog pravilnika koji službama bezbednosti u Srbiji daje odrešene ruke nadzoru po „slobodnoj volji“, a koja je potpuno suprotna odlukama Evropskog suda za ljudska prava.

Ovim se postavlja pitanje selektivnog sprovođenja preporuka EU u Srbiji i više nego očigledne želje vladajuće klase da uspostavi ultimativni režim nad građanima. Takođe, od uspostavljanja elektronskih dokumenata 2010. godine, poznato je da je „selektor“ viša instanca koja diktira uslove ponašanja te da je Srbija elektronski poligon za vežbu.

AKTA omogućava blokiranje pristupa „spornim“ internet adresama, potpuni nadzor korisnika i filtriranje protoka u realnom vremenu ali i drakonske mere prekršiocima. Jedan od velikih problema AKTA-e je nizak prag tolerancije za izricanje sankcija za krivično delo na internetu što omogućava gotovo nekontolisan nadzor i „laku“ mogućnost intervencije organa vlasti.

Kako bi upotpunili sliku, potrebno je naglasiti da osim samih tvoraca AKTA-e, SAD i Japana, a kasnije Kanade, Švajcarske i EU, savetodavni odbor okuplja multinacionalne korporacije što nas opet vraća na događaje sa početka 2011. godine kada je SAD pokušala privatizovati internet sjedinjujući najveće telekomunikacione provajdere oko jednog interesa – enormne finansijske dobiti zarad potpune kontrole saobraćaja.

Protiv uvođenja AKTA-e su se između ostalih izjasnile Nemačka i Holandija, a podlegao je i Evropski parlament koji je zbog neprihvatanja sporazuma odložio ratifikaciju. Javnost u Srbiji je jasno dala do znanja da ovaj sporazum nije poželjan, a zvanično se oglasio i Poverenik za informacije od javnog značaja i privatnost Rodoljub Šabić ističući povredu brojnih ljudskih prava i prava na slobodu izražavanja i privatnost kao i Pokret za elektronsku privatnost Srbije koji duže vreme upućuje na moguće scenarije kontrole.

Među svetski priznatim ličnostima, oglasili su se dr. Džerald Selente (direktor instituta za istraživanja trendva u Njujorku), Nik Pekls (direktor organizacije za zaštitu slobode Velike Britanije), Robert Mekdauel (čelnik američke Federalne komunikacijske komisije) i drugi.

Nagoveštaji su da ovaj predlog neće zaživeti ali i da ćemo pretrpeti brojne pritiske organizacija koje zagovaraju odbranu intelektualne svojine koje su praktično „kupljene“ idejom o pirateriji i imaju lični interes. Njihovi lobisti međutim, nemaju na umu širu sliku od svoje slepe želje za kapitalom stavljajući se na uslugu sistemima porobljavanja.

Napominjem da se intelektualna svojina ne čuva tehnološkim metodama već pravnim sistemom. Ukoliko bi se vodili ovim primerom, bilo bi razumno zatvoriti sve muzeje kako bi se uveo red u kopiranje i falsifikovanje dela svetske baštine. Glavnu ulogu igra svetska vladajuća elita u misiji za globalnom i legitimnom kontrolom stanovništva koja vodi do tehnokratske ultimativne vlasti.

Budućnost kontrole interneta će ići tokovima novca i naredni pokušaj će se desiti na bilo kom društvenom nivou gde kapital ima ogromnu ulogu. Time se „baca mamac“ korisnicima telekomunikacionih usluga koji na radost, već danas prepoznaju skrivene želje raznih svetskih organizacija.

Tekst završavam informacijom da na sutrašnji dan 27. februara u Ženevi počinje diplomatksi proces koji za rezultat treba da Ujedinjenim nacijama obezbedi kontrolu nad internetom.

Trenutno, monitoring interneta sprovode američke neprofitne organizacije poput ICANN i IETF koje obezbeđuju besplatan i slobodan internet. Predloženo telo UN-a bi kontrolu premestilo u ruke vlada što bi omogućilo kontrolu i cenzurisanje pristupa intertnetu i ugrozilo njegovu neutralnost, a samim tim prekršilo i UN-ov izveštaj koji pristup internetu kategoriše kao jedno od ljudskih prava.

 

privatnost-srbija

Share this post: