ČЕDОМIR АNТIĆ: Nоvi Ustаv – tајni dоgоvоr strаnаčkih vоđа?

ustav

piše: Čedomir Antić

Začudo, ni vladajuća većina, koja ima dovoljno snaga da promeni ustav, ni opozicija, neće izaći pred javnost sa celovitim predlogom promene ustava, niti će dozvoliti javnu debatu.

Rešenja će ponovo biti dogovorena tajno, od strane partijskih vođa

Od predsednika vlade nedavno smo čuli: „Jedino, trenutno najbolje rešenje za Kosovo i Metohiju, koje bi preseklo Gordijev čvor, bilo bi da Vlada Srbije prizna nezavisnost Kosova. Ipak, to ne može i neće da učini…”

Nelogičnosti ove rečenice predstavljaju ličnu kartu celokupne političke karijere premijera Aleksandra Vučića. Činjenica je, naime, da rešenje ne može biti i najbolje ako je jedino i drugih rešenja nema.

Presecanje Gordijevog čvora predstavlja treći i drugačiji od dva predviđena ishoda (da čvor bude razvezan ili ostane vezan), a ne jedan od njih.

Vlada jedne moderne demokratske države može da prizna nezavisnost druge, ali ne i da prihvati status nezavisne države za suvereni deo sopstvene zemlje.

Ovaj Vučićev odgovor notornom Čedomiru Jovanoviću ukazuje i na obrazac. Na isti način je nekada objašnjavao pitanje smanjenja penzija.

Kako bi umanjio mogući štetni uticaj na birače, prvo je tvrdio da neće biti smanjenja, onda je opravdao odlazak ministra finansija Lazara Krstića tvrdnjom da i sâm zna da je umanjenje penzija jedino logično, ali da ga, eto, ne dâ.

Ni tada nije bilo obrazloženja, osim premijerove dobrote i očigledne sličnosti junaku i inadžiji hajduk-Veljku Petroviću.

O „mekom premijerskom srcu” govorio je i sâm „tvrdi” Krstić.

Pre deset godina parlamentarne stranke su nezapamćenim konsenzusom donele Mitrovdanski ustav. Cena takvog sporazuma bilo je odustajanje od demokratske rasprave i dubljih reformi ustavnog uređenja države.

Inicijatori ustavne promene, DSS i tadašnji premijer Vojislav Koštunica, odustali su od temeljnih političkih principa i sopstvenog programa da bi održali privid ustavnog kontinuiteta stare konstitucije donesene od jednopartijske skupštine septembra 1990. godine.

Odustali su i od političke i pravne logike, pravdajući kompromis očuvanjem Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Pritom su i izbacili 700.000 birača Albanca iz biračkog spiska, jer referendum je jedva uspeo i bez njih na spisku.

Ispostavilo se da je najdugotrajniji uspeh ovog političkog dela bio izborni rezultat i ponovni izbor Koštunice za premijera sledeće godine.

Ustavni zakon, koji je trebalo da reguliše status AP KiM kao entiteta koji uživa status definisan kao „više od autonomije, manje od nezavisnosti”, nikad nije donesen.

Ustavna koalicija raspala se već 2008. godine. Uticaj SAD i EU, ali u većoj meri suštinsku manjkavost i slabost stranaka državotvorne desnice, pokazala je činjenica da se o reviziji Mitrovdanskog ustava sasvim ozbiljno razgovara već od 2008. godine.

Pre dve godine stranke koje su ga podržavale svedene su na minornu skupštinsku manjinu, a DSS je ostao izvan parlamenta.

Čak i danas, posle dva briselska sporazuma kojima je Srbija suštinski priznala nezavisnost Kosova (izuzev ulaska u UN), ne postoji profilisana opozicija stavu koji je u političkoj eliti dominantan – da Ustav treba menjati i da je to neophodno radi stupanja u Evropsku uniju.

Pošto EU u Srbiji uglavnom oduševljava malobrojne koje plaća, već je nagovešteno da će kampanja za promenu Ustava biti opravdavana potrebama smanjenja broja narodnih poslanika i drugim, popularnim merama štednje.

Začudo, ni vladajuća većina, koja ima dovoljno snaga da promeni Ustav, ni opozicija, neće izaći pred javnost sa celovitim predlogom promene Ustava, niti će dozvoliti javnu debatu.

Rešenja će ponovo biti dogovorena tajno, od strane partijskih vođa. Poslanici će i sada o svemu biti upoznati uoči glasanja – kao i 2006. godine. Deo opozicije (DS, SDS, LDP) ostaće pasivan u strahu da u sumnju ne dođe njihova privrženost EU.

Dvorska opozicija iz SRS-a fingiraće protivljenje, brižljivo nastojeći da oduzme glasove sebi sličnim strankama.

DSS i Dveri najverovatnije će neuverljivo braniti postojeći ustav u kobnom uverenju srpskih konzervativaca (koje je dugo oličavao Vojislav Koštunica) da je svaka promena opasna, a svako današnje stanje bolje od onoga koje može nastati sutra.

U interesu je države i demokratije da ustavna promena bude izvršena uz javnu raspravu, izbor između više predloga i na ustavotvornoj skupštini, koja bi bila izabrana možda 2019. godine.

Potrebno je da stranke, organizacije i građani privrženi srpskoj državi, njenim tradicijama, te idealima napretka političkom borbom za novi ustav daju podsticaj demokratizaciji društva koje ponovo tone u autoritarnost.

Nema demokratije ako Srbija bezuslovno, bez podele ili očuvanja nekih državnih veza, prizna nezavisnost Kosova. Nema napretka ukoliko bude očuvana nedemokratska AP Vojvodina.

Srbiji trebaju regionalizacija, ustavom određeni odnosi s Republikom Srpskom i drugim srpskim zemljama, pravedno regulisanje oblika vladavine…

Napredni klub

(Politika)

Share this post: