ČOMSKI: IZRAEL I AMERIKA NE ŽELE DA ASAD PADNE

Noam Chomski, američki lingvist, filozof, istoričar i politički aktivist, poznat po svom kritičkom stavu prema spoljnoj politici SAD-a i modernom kapitalizmu, ovih je dana boravio u Libanu i za dnevni list Al-Akhbar iz Bejruta je dao opširan intervju u kojem se osvrnuo na situaciju na Bliskom Istoku, slučaj Edvarda Snoudenaa, rat u Siriji i pobune u arapskom svetu bolje poznate kao „Arapsko proleće“.

Za Bliski Istok tvrdi kako je ušao u fazu raspada sporazuma Sikes-Picot. Sporazum Sikes-Picot, sklopljen 16. maja 1916., bio je tajni sporazum vlada Velike Britanije i Francuske, kojim su dve zemlje odredile sfere svog uticaja na Bliskom i Srednjem Istoku nakon završetka l. svetskog rata.

Čomski tvrdi „kako je u toku prekrajanje imperijalnih granica koje su u proteklih sto godina bile jedan od glavnih razloga ratova u Trećem svetu. Što se tiče Sirije, dao je jedno prilično čudno viđenje situacije u toj zemlji. Naime, Čomski tvrdi“ kako SAD i Izrael uopšte i ne žele da Asadov režim padne, a to što šalju oružje pobunjenicima ne znači ništa, jer ako bi SAD i Izrael htjeli uništiti Asada, Izrael bi mobilisao trupe na Golanskoj visoravni i time bi pobunjenicima pomogao više nego oružjem „.

Tvrdnja „kako bi nakon ratova moglo doći do prekrajanja granica na Bliskom Istoku i na severu Afrike“ nije od juče. Promena granica je sastavni deo američkog projekta ‘Novi Bliski Istok’ (Nev Middle East), koji osim širenja američkog uticaja u kasnijoj fazi predviđa i stvaranje novih država kao što je Kurdistan, podela Iraka i Libije, itd

Intervju sa Noamom Chomskim, objavljen 16. juna 2013., prenosimo u celini:

Al-Akhbar/Maha Zaraket: Gospodine Chomski, kako je naslovljeno vaše predavanje?

Noam Chomski: Ne sećam se da ima nekakav naslov, no govori o legitimitetu granica među državama i mogućnosti da se one raspadnu.

Al-Akhbar: MZ: Mislite li da Bliski Istok prolazi kroz proces revizije sporazuma Sikes-Picot?

Noam Chomski: Mislim da je sporazum ‘Sikes-Picot’ u fazi raspada, što je zanimljiv fenomen. Prošlo je jedno celo stoleće i sporazum ‘Sikes-Picot’, koji je tada nametnut od strane imperijalnih sila, nema više legitimitet. On još uvek štiti interese istih sila koje su ga u to vreme nametnule. Tako je u celom svetu. Teško je naći jednu granicu koja ima bilo kakvo opravdanje, uključujući i američko-meksičku granicu ili granicu između SAD-a i Kanade.

Gledajte, u svetu je gotovo svaki sukob posledica nametnutih imperijalnih granica i nijedan nema veze sa stanovništvom koje tamo živi. Sporazum ‘Sikes-Picot’ se raspada i kako god završilo u Siriji, a teško je zamisliti kako će se sve završiti, ali ako išta preživi delovi Sirije će se odvojiti. Kurdsko područje je već sad gotovo autonomna oblast i oni se počinju povezivati s iračkim kurdskih područjima, a to se u određenoj meri može preliti i na jugoistočnu Tursku. Šta će se dogoditi sa ostatkom zemlje, teško je reći.
Al-Akhbar: Mislite li da će o novim granicama odlučivati lokalno stanovništvo ili neki novi imperijalizma?

Noam Chomski: Volio bi da to budu narodi, ali svet ne funkcioniše na takav način. Možda jednog dana bude moguće, ali ne još i ne danas.

Al-Akhbar: Šta mislite o intervenciji Hezbolaha u Siriji?

Noam Chomski: Hezbolllah je u vrlo teškom položaju. Ako u Siriji pobede pobunjenici Hezbollah će ostati nezaštićen, a to može značiti njihovu propast. Postoji razlog da se tako misli, nisam siguran da je ovo onaj pravi i moglo bi se raspravljati o tome, to je razumljivo.

Al-Akhbar: Hoćete li se sresti s liderom Hezbolaha, Nasrallahom, ovaj put?

Noam Chomski: Ne, jer ne znam je li to moguće. Iako to želim, ne verujem da je moguće.

Al-Akhbar: Ako se ikada sretnete, što biste mu rekli?

Noam Chomski: Želeo bih se susresti s njim, ali samo da saznam nešto više o njegovim planovima i razmišljanjima. On sigurno neće od mene tražiti savete. To znate.

Al-Akhbar: Pozvali ste ljude da daju podršku turskim demonstrantima. Šta imate da kažete o pobuni u Turskoj?

Noam Chomski: Mislim da demonstranti na trgu Taksim čine veliku stvar. To što oni rade je ekstremno važno na globalnom nivou. Početna reakcija Erdogana je slična Mubarakovoj i Assadovoj, tj brutalni odgovor na zahtijeve ljudi u ostvarivanju njihovih legitimnih prava. Zadnje vijesti od jutros, koje se mogu i ne moraju pokazati tačnima, govore kako je na pomolu mirno rešenje sukoba. Vijest su saopštili predstavnici demonstranata s trga Taksim. Erdogan je oko građevinskih radova u parku Gezi navodno odlučio da sačeka odluku suda. Ako sud dozvoli, provesti će se referendum u Istanbulu što se bitno razlikuje od referenduma na državnom nivou. Ako se uspe implementirati, mislim da se radi o dobrom pomaku nabolje.

Al-Akhbar: Da li je moguće događaje u Turskoj povezati s onima u Siriji u protekle dve godine?

Noam Chomski: Mislim da je ono što se dešava u Turskoj deo opšte pobune u celom svetu protiv stroge i autokratske ekonomske i socijalne politike nametnute posvuda u proteklih nekoliko decenija. Reakcija je bilo posvuda, a neke su čak polučile i uspehe.

Najveći uspeh se dogodio u Latinskoj Americi koja se po prvi put u poslednjih 500 godina, što nije mala stvar, oslobodila uticaja zapada, a pogotovo dominacije Sjedinjenih Država koje su njome vladale u poslednjih sto godina. Radi se o izuzetnom uspehu.

Mislim da je i ‘Arapsko proleće’ bilo deo tih pobuna. One se takođe događaju i u Evropi; u Grčkoj, Španiji, pa čak u određenoj meri u Francuskoj. Važni društveni pokreti su se ustali protiv brutalnih mera štednje koje Evropu vode u propast. Evropa je bogata i ona nije Sirija, te se stoga ne može reći da ide ka opštem uništenju. Bit te politike je dezintegracija socijalne države, a takva država je najveći doprinos kojeg je Evropa dala savremenom svetu.

Al-Akhbar: Imate li kakav komentar na slučaj Edvarda SNOVDEN?

Noam Chomski: Pre svega, radi se o herojskom delu čoveka koji je hteo da ljudi znaju šta njihova vlada radi. Javnost uglavnom želi znati što njihovi predstavnici rade. Naravno da vlade ne misle tako, one žele da rade u tajnosti. Proveo sam mnogo vremena u potrazi za tajnim dokumentima u Sjedinjenim Državama koje su možda i najslobodnije društvo, ali je većina dokumenata s oznakom tajnosti. To se čini kako bi se vlada zaštitila od vlastitog stanovništva, a ne iz bezbednosnih razloga. Mislim da svako ko pokuša to razotkriti radi pravu stvar. U stvari, projekti američke vlade su nelegitimni i treba ih razotkriti. Mislim da će oni koji to učine trpeti posledice svog čina, ali to je prava stvar napraviti.

Al-Akhbar: Nakon 11. septembra 2001. su se Amerikanci zapitali: ‘Zašto nas ostatak sveta mrzi?’. Možemo li se mi (na Bliskom Istoku op.a.) zapitati zašto nas Amerikanci mrze?

Noam Chomski: Mislim kako je to u neku ruku zanimljivo, jer isto je pitanje postavljeno daleke 1958. kada je tadašnji predsednik Ajzenhauer tim koji mu je vodio predizbornu kampanju pitao: ‘Zašto Ameriku mrze u arapskom svetu?’. I to ne vlade, koje su ga podržavale, nego narodi.

Iste godine, 1958., američko Veće za nacionalnu bezbednost je objavilo izviještaj koje je četiri godine bilo dostupno javnosti u kojima su naveli ‘kako je percepcija u arapskom svetu da SAD podržava diktature i blokira demokratiju’, te kako to činimo jer želimo zadržati nadzor nad resursima, tj njihovim energetskim zalihama. Međutim u dokumentu stoji kako mi tako treba da postupamo, bez obzira na kampanju mržnje koja se vodi protiv nas. Tako je bilo 1958., godini kada je Ajzenhauer prisilio Britance, Francuze i Izrael da odu iz Egipta i nije se očekivala mržnja, a nje je bilo i uočeni su tačni razlozi zbog koje je postojala.

Nakon 11. septembra 2001. je Georg V. Bush iznova otvorio pitanje: ‘Zašto nas mrze?’ i govorilo se kako oni mrze našu slobodu, i tako dalje. Pentagon Research Bureau je objavio rezultate istraživanja i oni su bili isti kao i oni Saveta za nacionalnu bezbednost 1958.

Al-Akhbar: Drugo je pitanje bilo: zašto Amerikanci mrze nas?

Noam Chomski: Zašto ‘Amerikaci’? Oni to ne čine. Zašto američki narod? Američki narod nema nikakvu predstavu o svemu tome.

Al-Akhbar: Američki političari?

Noam Chomski: Iz razloga o kojima je raspravljalo Savjet za nacionalnu bezbjednost. Mora se blokirati demokratija, podržavti diktatore kako bi se nadzirali resursi. Bliski Istok nije ništa drugačiji od ostatka sveta. Zašto State Department podržava Suharta u Indoneziji? Iz istih razloga.

Al-Akhbar: Šta mislite o Izraelu?

Noam Chomski: Izrael vodi istu politiku kakvu je vodio 1971. kada je u mirovnom ugovoru Egiptu ponudio sve, a Palestincima ništa. Od tada vodi istu politiku; politiku ekspanzije koju pravda sigurnosnim razlozima i to nije ništa neobično jer Sjedinjene Države podržavaju Izrael. Kada bi SAD prestale sa tom praksom, oni više to ne bi mogli činiti. Izrael je činio prilično opasne stvari ovde u Libanu; siguran sam da ste to pratili. No sve su radili pritajeno. Nisu izlazili u javnost sa velikim izjavama, ali ako ste pročitali izjave ljudi iz bezbednosnih službi vojske i vlade, jasno vam je oni neće dopustiti da se doprema oružje Hezbolahu. U prošlom ratu su naučili lekciju i neće opet počiniti istu grešku. Sledeći put će rat duže potrajati, što znači da će se Izrael potruditi da uništi Liban.

Al-Akhbar: Ne mislite li da će SAD učiniti sve kako bi se Izrael zaustavio na određenom nivou?

Noam Chomski: Pod Obamom sigurno ne. On je prvi američki predsednik koji nije nametnuo nikakava ograničenja Izraelu. Svi ostali predsednici su Izraelu nametali ograničenja kako ne bi mogao ići dalje; kao na primer Regan. Regan je podržao invaziju na Liban 1982., ali je sredinom avgusta naredio Izraelu da se zaustavi jer je to štetilo američkim interesima.

Al-Akhbar: Ima li kakve veze odluka Obame da naoruža sirijske pobunjenike sa Izraelom?

Noam Chomski: Ne, to su odvojene stvari. Pre svega, Izrael nije bio protiv Asada. On je bio manje ili više vrsta diktatora kojeg su hteli i činio je što im je odgovaralo. SAD se ne protivi Asadu i čak su obaveštajno sarađivali. Ne u potpunosti, ali dovoljno. Da Izrael i SAD žele da potkopaju Asadov režim i pomoći pobunjenicima, mogli su to učiniti vrlo jednostavno i bez oružja. Izrael je mogao mobilisati znatne snage na Golanskoj visoravni i Sirija bi bila prisiljena mobilisati dodatne snage. Budući da to nisu učinili, oni i ne žele da režim padne.

Al-Akhbar: Hoćete li ‘Arapsko proleće’ nazvati arapskim prolećem, ili će mu dati drugo ime?

Noam Chomski: Mislim da je to dobro ime. Mada ne znam je li to sada ‘Arapska zima’, ali sam siguran kako je ‘Arapska jesen’. Pretpostavljam da će se dogoditi još jedno proleće. Ne mislim da je situacija stabilna. Čini mi se kao kontinuirani proces, ali kao što sam rekao, to se dešava u celom svetu u različitim oblicima.

Al-Akhbar: Jeste li još uvek optimista?

Noam Chomski: Nemam drugog izbora. Za dve ili tri generacije ćemo svi biti potopljeni, ali postoje neke naznake koje mi ulivaju nadu u napredak.

Advance

Share this post: