DA LI ASAD PLANIRA STVARANJE NOVE DRŽAVE POD RUSKOM ZAŠTITOM

  • Tokom ratnih dejstava, Asadova armija izgubila je malo više od 3,5% od brojnog stanja, dok su gubici među bojovnicima opozicije od 10 do 20%
  • Prevaga je zasad na Asadovoj strani. Pod uslovom da se u 2013. ne desi spoljna intervencija, a saveznici ne uspeju da regulišu neprekidne isporuke savremenog oružja, položaj opozicije može postati katastrofalan
  • Pobeda sadašnje vlasti u Damasku je moguća pod uslovom očuvanja situacije bez direktnog uplitanja u konflikt NATO snaga. Ovaj uslov se može ispuniti isključivo ukoliko Moskva i Peking sačuvaju jedinstvo stavova prema sirijskom konfliktu
  • Čista pobeda snaga opozicije teško da je moguća, ako se uzme u obzir da je Sirija komplikovana teritorija u smislu etničko-konfesionalnog sastava. Mogući pad zvaničnog Damaska pretvorio bi se u dugi krvavi rat svih sa svima
  • Zapadni analitičari ukazuju na prebacivanje borbeno najsposobnijih armijskih brigada iz Damaska prema obali.  Po njihovom mišljenju u slučaju neuspešnog razvoja događaja, vlast se može odlučiti za proglašavanje nezavisne države Alavita, čiji je predstavnik Bašar Asad
  • Za brzo rešenje konflikta postoje samo dve mogućnosti: NATO intervencija ili odricanje SAD i njihovih saveznika od pružanja podrške opoziciji. Francuski ekspert Tjeri Mejsan priklanja se ovom drugom stanovištu. Odricanje SAD od podrške sirijskoj opoziciji označiće njen neizbežni kraj

 

Posmatrači današnje sirijske krize bacili su se na prognoziranje.

Neki su već došli dotle da procenjuju da pod ruskim protektoratom može biti stvorena država Alavita. Drugim rečima: da bi se Moskva – da bi spasila Asada – može složiti sa podelom (raspadom) Sirije.

Nema sumnje da bi neki upravo ovo priželjkivali i da su slične „prognoze“, u dobroj meri, u funkciji – testiranja.

Prethodno ipak pogledajmo početne pozicije suprotstavljenih strana u Siriji.

 

Položaj zvaničnog Damaska

Bez obzira na zbunjenost tokom prvih nedelja konflikta, rukovodstvo Sirije se oporavilo od šoka. Nestali su početni talas čuvenih bekstava uticajnih činovnika u inostranstvo, kao i bujica izjava o njihovom prelasku na stranu takozvane opozicije. Analitičari ističu prilično visok nivo lojalnosti vlade Bašaru Asadu, a priče o raspadu vlade Sirije očigledno ne odgovaraju stvarnosti.

Tokom konflikta armija je pretrpela znatne gubitke. Smatra se da je u borbama poginulo najmanje 12.000 vojnika i saradnika sirijske strukture sile. Izraženo u procentima to iznosi nešto više od 3,5% od ukupnog broja pripadnika sile kojima raspolaže Asad.

Dakle, nema osnova da se govori o slomu borbene sposobnosti sirijskih vojnih snaga. Ipak, izaziva bojazan  materijalno stanje armije: u borbama sa bojovnicima opozicije uništen je, oštećeno i zaplenjeno mnogo oklopne tehnike, artiljerije, minobacača, sredstava PVO i letelica. Nema preciznih podataka o broju gubitaka, ali činjenica da u borbama armija aktivno koristi improvizovanu borbenu tehniku govori o mogućem nedostatku savremene.

Kao i ranije, armija zvaničnog Damaska drži pod kontrolom većinu teritorije zemlje – ključne objekte infrastrukture, kao i velike gradove. Uprkos tome, koristeći taktiku infiltriranja, bojovnici opozicije konstantno osvajaju teritorije koje su ranije već očistile vladine trupe.

Sve u svemu, bez obzira na niz uspešnih operacija protiv bojovnika opozicije, Damask je, kao i ranije, daleko od konačnog rešenja pitanja rata.

 

Položaj opozicije

Eksperti ističu da u Siriji nije ni stvoreno jedinstveno rukovodstvo opozicije. Indikativno je da je na teritoriji stranih država nekoliko puta pokušano proglašavanje objedinjenog rukovodstva opozicije. Pored ostalih, 11. novembra u Dohi (Katar) izdato je saopštenje o osnivanju „Nacionalne koalicije revolucionarnih i opozicionih snaga“. Pri tom, deo opozicije nema poverenja u koaliciju opravdano je smatrajući za štićenika stranih igrača. Takođe je ozbiljan faktor – postojanje radikalnih islamističkih grupacija. Deo njih kontroliše „Al-Kaida“, ostali jednostavno vode rat „protiv svih“.

Opozicija se pokazala nesposobnom da preduzima efikasne ofanzivne operacije protiv regularne armije, mada joj taktika terora i partizanskog rata omogućava nanošenje ozbiljnih gubitaka vladinim trupama.

Po mišljenju eksperata u redovima opozicije bori se od 30.000 do 100.000 bojovnika. Bez obzira na velike gubitke (oko 12.000 poginulih) i ratne neuspehe, snage opozicije tek što su se u mnogo čemu učvrstile: stekle su borbeno iskustvo, realizuje se dopunjavanje njihovih redova profesionalnim stranim plaćenicima, u naoružanju se pojavila teška tehnika koju su osvojili u borbama sa regularnom armijom.

Na strani opozicije bore se plaćenici iz mnogih zemalja, ali njihov broj ne treba preuveličavati. Zvanični Damask nastoji da pokaže da nema građanskog rata, a rat se vodi isključivo sa bandama plaćenika. Avaj, to nije tako.

Plaćenički element je značajan ali su stranci u procentualnom odnosu prema lokalnim bojovnicima očigledno u apsolutnoj manjini. Naprimer, u novembru 2012. predstavnici vlade su uspeli da pokažu dokumenta 142 ubijena bojovnika – stranca, međutim, izraženo u brojevima to je malo više od 1% od ukupnog broja gubitaka ratoborne opozicije.

Generalno, prevaga za sada, naravno, ostaje na Asadovoj strani. Pod uslovom da se u 2013. ne desi spoljna intervencija, a saveznici ne uspeju da regulišu neprekidne isporuke savremenog oružja, položaj opozicije može postati katastrofalan.

 

Moguće varijante razvoja događaja

 

Pobeda zvaničnog Damaska

Scenario nije u prvom planu ali je, ipak, moguć. Za pobedu Damaska može se smatrati uništenje više od polovine pripadnika opozicije, likvidacija teške tehnike, baza, skladišta, kao i komandnog sastava ustanika.

Pri tom,pobeda neće značiti automatski prekid ratnih dejstava i uspostavljanje mira: povremeni teror može potrajati još mnogo godina posle likvidacije glavnih snaga opozicije.

U nedavnoj prošlosti mogli smo da pratimo sličan scenario u Čečenskoj Republici u kojoj se otpor federalnim vlastima faktički nastavljao tokom više od pet godina posle stavljanja pod kontrolu glavnih centara i uništenja separatističkih snaga.

Pobeda se može izvojevati pod uslovom očuvanja situacije bez direktnog uplitanja u konflikt NATO snaga. Ovaj uslov se može ispuniti isključivo ukoliko Moskva i Peking sačuvaju jedinstvo stavova prema sirijskom konfliktu.

 

Pobeda opozicije

Ova varijanta razvoja događaja realna je u slučaju direktne intervencije NATO snaga. U ovom trenutku raspored snaga nije u korist opozicije.

Tokom ratnih dejstava Asadova armija izgubila je malo više od 3,5% svog osoblja, dok su gubici među bojovnicima opozicije od 10 do 20%. Znači, pred opozicijom se nalazi pitanje nadoknade pretrpljenih gubitaka.

Znatan deo lokalnog stanovništva, pristalica opozicije, najverovatnije se već bori u njenim redovima.  Mogućnost dopunjavanja postoji na račun stranih plaćenika i dobrovoljaca, kao i u slučaju značajnijih ratnih uspeha opozicije.

U takvoj varijanti u redove opozicije mogli bi se uliti kolebljivi Sirijci, kao i oni koji žele da pokažu lojalnost prema novom režimu. Međutim, sve velike borbene operacije opozicije u 2012. praktično su pretrpele neuspeh.

Taktika opozicije je uništenje infrastrukture. Što je situacija više nestabilna, time je za vlast teže da zemlju drži pod kontrolom.

Čista pobeda snaga opozicije teško da je moguća, ako se uzme u obzir da je Sirija komplikovana teritorija u smislu etničko-konfesionalnog sastava.

Verovatno bi se mogući pad zvaničnog Damaska pretvorio u dugi krvavi rat sa svima.

 

Nastavljanje građanskog rata, raspad Sirije

Nažalost, jedna od verovatnih varijanti razvoja događaja jeste – raspad Sirije na autonomne kvazi-države.

Zapadni analitičari ukazuju na prebacivanje borbeno najsposobnijih armijskih brigada iz Damaska prema obali.  Po njihovom mišljenju u slučaju neuspešnog razvoja događaja, vlast se može odlučiti za proglašavanje nezavisne države Alavita, čiji je predstavnik Bašar Asad.

Pod uslovom podrške od strane Rusije (baza u Tartusu), ovu varijantu ne treba odbacivati. U slučaju raspada Sirije svoju autonomiju mogu proglasiti Alaviti, Druzi, Suniti i Kurdi.

 

Kompromis – formiranje vlade nacionalnog jedinstva

Postizanje kompromisa je malo verovatna varijanta. Kao osnovni uslov za prekid vatre opozicija postavlja odlazak Bašara Asada. Za zvanični Damask takav uslov  bio bi jednak kapitulaciji.

Strani sponzori sirijske opozicije takođe su isključivo zainteresovani za promenu vlasti u Siriji, a ne za mirno rešenje. Teško da će kompromis biti prihvatljiv.

Neki eksperti smatraju da budućnost Sirije može biti rešena u američko-ruskim pregovorima koji treba da se održe krajem januara. Ipak, praksa potvrđuje da je u poslednje vreme pregovarački proces Rusije i SAD u ćorsokaku.

Amerika nije spremna da uzme u obzir poziciju Rusije, dok RF nije više spremna da veruje ničim potvrđenim obećanjima SAD, koja se krše prvom zgodnom prilikom.

Najverovatnije je da će 2013. godina za Siriju biti godina krvavog rata svih protiv svih. Očigledno je da tokom godine nijedna strana neće moći da izvojuje odlučnu pobedu bez pružanja aktivne spoljne pomoći.

Za brzo rešenje konflikta postoje samo dve mogućnosti: NATO intervencija ili odricanje SAD i njihovih saveznika od pružanja podrške opoziciji.

Francuski ekspert Tjeri Mejsan priklanja se ovom drugom stanovištu. Odricanje SAD od podrške sirijskoj opoziciji označiće njen neizbežni kraj.

Evo šta je zanimljivo: šta će Rusija ponuditi svojim „američkim partnerima“ za spasavanje sirijskog saveznika?

„Možda će se predsednik Sirije, Bašar Asad, odlučiti za stvaranje alavitske države pod ruskim protektoratom na mediteranskoj obali te zemlje. Naravno, u tom slučaju Sirija će -pošto se raspadne na delove (sunitski, kurdski i sl.) – potonuti u zaborav, ali će brojne Asadove pristalice dobiti državno utočište. U tome će dodatna garancija biti prisustvo ruske flote sa mornarčkom pešadijom na brodu pored obala Sirije“ – ovakav razvoj situacije u Siriji prognozira vojni ekspert izraelskog izdanja „Stranica“.

„Rusija žuri ka podeli sirijskog kolača“ – naslov je njegovog članka. Pri tom tekst prati fotografija sovjetskih „crnih beretki“. I, treba priznati, prilično opravdano: sećam se da su se u Odesi i Sevastopolju tada pobednički „fricevi“ svi do jednog krstili kad je na njih jurišala naša morska pešadija…

„Ako Asad gubi Siriju u celini, onda kao rezervnu varijantu može uzeti učvršćivanje u alavitskim oblastima, sačuvati dovoljno ratnih mogućnosti svoje armije i, kako ovaj ekspert ističe, čak i osnovati tamo malu militarizovanu  alavitsku državu. Ona će biti lepo razmeštena – dve luke, uz to mu je obezbeđena podrška alavitskog stanovništva, koje u slučaju Asadovog odlaska ne čeka ništa dobro. A onda, neočekivano, mogu im priteći u pomoć ruski brodovi. Srećom nema potrebe da se iskrcavaju na neopremljenu obalu: vojno-pomorske baze već postoje (ekspert ima u vidu rusku bazu u sirijskom Tartusu i bivšu sovjetsku bazu u Latakiji“ – prim. KM.RU).

„Moguće je da ništa od svega toga ne bude, ali ako se pogleda karta Sirije i na njoj izdvoje alavitske oblasti, biće primetno da nema dovoljno snaga ruske eskadrile i ostalog što je s njom skoncentrisano za celu Siriju, ali za alavitske oblasti – sasvim dovoljno“.

A dalje izraelski ekspert postaje pravi apologeta „ruskog protektorata“ u Siriji: „Ako sutra ne bude Asada, onda će sa velikom verovatnoćom Sirija pasti u košmar građanskog rata, koji će moći da zaustavi samo intervencija, ali, u svakom slučaju, tamo će se smestiti antiizraelski džihadisti koji će svoju politiku graditi na eskalaciji napetosti sa Izraelom.

Treba uzeti u obzir da će sunitski prsten, koji se formira po tom scenariju, za Izrael stvoriti perspektivu rata na dva fronta. Osnivanje alavitske enklave pod ruskim protektoratom stvoriće za džihadiste još jedan perspektivan objekat za borbu. Ne može samo Izrael biti meta za „kasame“.

Sem toga, veoma je verovatno da će osnivanje realne ruske baze u Istočnom Mediteranu naglo pojačati „ljubav“ Zapada prema Izraelu. To je i razumljivo: treba se nekako odupreti ruskom uticaju. A već kao sekundarni efekat – regionalni rat sa Izraelom, Rusiji nije potreban, šanse za takav rat se smanjuju. A mi nismo protiv“.

Kao što vidimo, za očuvanje Asadovog režima u ovoj ili onoj meri, sada su zainteresovani ne samo Iran, Rusija i Kina nego čak i Izraelci.

 

Ivan Gladilin (KM.RU)

Prevela Ksenija Trajković

Fakti

Share this post: