DA LI JE DANAS ZAISTA BOLJE? Evo kako je živela jedna PROSEČNA Jugoslovenska porodica…

U to vreme se imalo i rasipalo, a da li danas sebi možete kupiti ovo.

Januar 1977: Kako se živi s prosečnim primanjima ispričao je domaćin jedne od 1004 porodice koje statistika svakog meseca anketira… Priču nam donosiIndex.hr u saradnji s Yugopapirom.

“Urednik “Oslobođenja” Aco Štaka hteo je da mu za novogodišnji broj napravim razgovor s jednom od porodica koje statistici služe kao obrazac u računanju jugoslavenskih prosečnih primanja i rashoda.

Na svom popisu takvih četveročlanih porodica statistika ima 1004, koje žive u 50 jugoslovenskih gradova.

Ja sam pokucao po Štakinom zadatku, na jedna vrata koji dan uoči novogodišnjeg “urnebesa” i primljen sam ne prosečno statistički nego domaćinski.

Razgovarali smo o svemu i svačemu; otvorili su mi celo porodično knjigovodstvo, ali su zamolili da ostanu za javnost onako kako ih statistika krsti – “prosečna jugoslavenska četveročlana porodica”.

“Eto, veli mi domaćin posle treće čašice prepečenice i bogate meze sastavljene od suve pečenice, kobasice i kiselih, domaćih krastavaca, za ovaj novogodišnji ipraznik Republike ja i moja porodica, s gostima, za te dve trpeze pojedemo jedan, nov-novcijat frižider od 180 litara.

Naime, potrošimo toliko para za pečenice, mezu, slatkiše i piće, odnosno dekoraciju, da bismo mogli kupiti taj frižider.“

“Ma ja, imam frižider i ne treba mi drugi, ali – nastavlja moj sugovornik – hoću da ti kažem kakva su današnja vremena. Nekad sam ja za taj frižider morao raditi šest meseci, a danas ga mogu kupiti za jednu platu. Za auto, ovaj “Stojadin”, nekada sam mogao da odvojim 50, a sada ga mogu imati za 15 mojih plata.

Ja sam, međutim, sačekivao nekada još jednu četveročlanu porodicu na propisan, pristojan ručak s pet hiljada starih a danas mi za to treba najmanje 200 novih dinara.

Odoše u nepovrat vremena kada sam jagnjetinu jeo za 900 starih dinara kilogram, beli sir za 500, a kajmak za hiljadu starih dinara kilu.

Ali, dođoše, eto, nova vremena u kojima ja za moju platu mogu kupiti sve što mi treba od glave do pete od odeće, a nekad nisam mogao jedan zimski kaput kupiti, od onog “grombi” štofa koji je tada bio u modi.”

I tako, priči ne bi bilo kraja da ja ne upitah domaćicu da bude “konkretna”.

Upitah je koliko njoj treba da odvoji za hranu dnevno, pa da se u kući jedu normalna tri obroka, deca i užinu, da se pije kafa i ujutru, i kafa i rakijica poslepodne i uveče.

I ona napravi računicu po kojoj za običan radni dan za sve to se troši 80 do 90 dinara, a nedeljom i subotom 110 do 120.

Kad se u ovoj kući slavi

Bio je utorak, tri dana pre početka Nove godine, i domaćica nam izračuna šta je za taj dan uzela ne računajući bakaluk (zejtin, brašno, šećer, kafu).

Kupila je 450 grama mlevenog mesa, kilogram makarona, jednu paklicu parmezan sira, pola kilograma luka, kilogram krompira, tri para kobasica, litru mleka, četiri jaja i kilogram jabuka.

A jelovnik je bio: ujutro domaće slatko s vodom, bela kafa i rovita jaja za decu. Za ručak je bila paštašuta (talijanski makaroni sa saftom i mlevenim mesom), salata od kiselog kupusa iz domaće kace, i voće, a za večeru kobasice ili jaja pržena i krofne, odnosno jabuke!

Pošto muž ima topli obrok u fabrici, a deca užinu u školi, to je nešto od ovog spremljenog i kupljenog ostalo i za sledeći dan kao dodatak onome šta će se sutra kuvati.

Ja vam neću dužiti više, samo da napomenem, da ova četveročlana porodica ima mesečno primanja oko 6.200 novih dinara, da stanuje u dvosobnom komfornom i potpuno nameštenom stanu, da deca idu u školu, tata s prijateljima ponekad svrati na ljutu, da subotom i nedeljom voze jedan stari “NS princ 1000” od 1965. godine, kojeg će uskoro zameniti “Stojadin” jer su osigurali učešće za kredit.

I da se u ovoj kući slavi svaka subota i nedjelja bogatijim ručkom i večerom, da se pravi slavlje za dva dečja rođendana, Prvi maj, 29. novembar i za Novu godinu.

I da ćete ih iznenaditi samo ponekad, pa u frižideru neće biti suhomesnatih proizvoda, ali biće jaja, mleka i komad sira, a u špajzu ajvara, kiselog kupusa i bar pet-šest tegli kiselih krastavaca ili paradajza, odnosno domaćeg slatka.

“Da ne lažem”, veli domaćica pošto mi je obelodanila sve stavke svog porodičnog knjigovodstva, “i meni su januar, maj i decembar najduži meseci u godini, jer se za praznik Republike, Prvi maj i Novu godinu troši nemilice.

Ali zato naiđu meseci voća i povrća, odnosno jeftine zelene pijace pa se to jedno s drugim prebije”.

“Kada otplatimo auto, koji ćemo ako puno ne poskupe na kredit kupiti do proleća, počet ćemo razmišljati i o vikendici”, veli domaćin.

“Ima jedan moj drugar, također bravar-alatničar, parcelu jedno 15 kilometara od grada i valjda ćemo moći nešto krova da sastavimo od kakvih dasaka i balvana, tako da se može leti i u ranu jesen i proleće bar svaki drugi vikend noćiti u prirodi.

Sin mi raste a ja, pogledajte me, još bih mogao jedno radno vreme da odradim dnevno, i mi ćemo to sami, onako kako umemo i možemo da izgradimo, ako nas na neke “vijuge” ne budu naterali urbanisti”.

A za Novu godinu…

Eto, takva nam je računica prosečne četveročlane jugoslovenske porodice, koja je, kao i većina naših porodica, novogodišnje praznike dočekala u svom domu, ispred malog ekrana i bogate sofre.

Za tu sofru, kako nam je u poverenju rekla domaćice pre Nove godine, spremljena su četiri kg telećeg pečenja, sarma od kiselog kupusa, kilogram i po suhomesnatih proizvoda, torta, pita s mesom i sirnica, 10 flaša piva, četiri litra crnog i dva belog domaćeg vina, a od ranije je bilo rakije i vinjaka.

Kćerka je za poklon dobila vezenu bluzu, a sin jednu vindjaknu.

Je li sve to pojedeno i popijeno, je li bilo sve u rahatluku i veselju, ne znam, ali kada sam ih napuštao bio sam uveren da se u ovoj domaćinskoj kući domaćinski i živi i slavi.”

Napisao: Slavko Stanić (Ven, 1977.)

(Index)

Share this post: