DA LI JE ŠOU SUĐENJE BREJVIKU DOBRO ILI LOŠE, TO SADA NIKO NE ZNA

Brejvikova ispovest, kako je masakrirao 77 ljudi pokrenula je niz debata da li bi trebalo dati „javnu platformu“ masovnim ubicama na suđenjima.

Ovakva suđenja, bez premca, dobijaju ogromnu publiku jer takvi zločini se uglavnom sprovode zbog verskih i političkih ciljeva. Tako i same ubice dobijaju mnogo više od onoga što su tražile, ogromnu pažnju javnosti.

U najgorem slučaju, postoji rizik da će Breivikovo suđenje podstaći desničarske organizacije na zločine. On sam na suđenju je podigao desnu ruku u znak pozdrava nacionalistima, a oni su likovali nad njegovim ubistvima jer dele istu mržnju prema Muslimanima.

„Postoji efekat zaraze, koji se mora uzeti u obzir“, rekao je profesor na univerzizetu u Kolumbiji. Šef za borbu protiv terorizma u Poljskoj, rekao je da su bezbednosni stručnjaci procenili da je došlo do nasilničkih akata, koji su inspirisani Brejvikom. Tako je jedan italijanski ekstremista ubio dva afrička imigranta u Firenci, prošle godine.

Uvek postoji potencijalna opasnost da neko ko je izložen ekstremnoj propagandi, na kraju postane zainteresovan i želi da preduzme aktivnosti koje su u suprotnosti za zakonom.

Generalno, demokratija ima tendeciju da ne uskraćuju ljudima da govore slobodno, pa makar bili osumnjičeni i za najstrašnije zločine. Ponekad, ipak postave granice šta se može emitovati široj javnosti.

Kada je Slobodan Milošević zatvoren u Hagu zbog optužbe za ratne zločine, pokušavao je na sve načine da izloži svoje stavove. Branio je politiku koja je vođena u Balkanskim ratovima 1990-tih godina i pokušavao da probudi ili podigne srpske nacionaliste.

Sud je zatvorio svoje sednice nekoliko puta kada je Miloševićeva retorika dostigla vrhunac. Sa njegovim rivalima koju su tada imali moć u Srbiji, Miloševićeve reči su imale mali uticaj na političku situaciju u Srbiji.

Nešto slično dogodilo se i na suđenju Vojislavu Šešelju. Razlika je u tome što su uticaji  Šešeljevih govora, bili daleko manji od Miloševićevih, verovatno zato što je vlast u Srbiji već zauzela bitne pozicije.

Peruanski sud je ućutkao Abimaela Guzmana, osnivača nekada strašne gerilske grupe „Shining Path“. Uhapšen je 1992.godine, i suđenja su uglavnom održavana iza zatvorenih vrata. Novinari su morali da prate proces iza zvučno izolovanog štanda.

Kada je dobio priliku da govori, 2004.godine, mikrofoni su isključivani tokom suđenja jer ga je koristio uglavnom da bi se deklarisao, kao: „Živela komunistička partija Perua! Slava marksizmu, lenjinizmu, maoizmu! Slava peruanskom narodu!“

U slučaju Brejvika, postoji jak osećaj u javnosti Norveške da imaju pravo da znaju što više o ubistvima koje je počinio. Sud je dozvolio novinarima da pokažu stravične detalje svedočenja.

Ali takođe je pokušao da negira i Brejvikov publicitet, tako što je veći deo fotografija dozvoljen samo na početku suđenja i snimanje tokom svedočenja je uglavnom ograničeno.

Neki Evropljani kažu da treba imati hrabrosti da se sve što je rečeno na suđenju prenese na medije. Bili su užasnuti slikama koje su bile po novinama. Brejvik je sa uzdignutom pesnicom ili pozdravom svojim istomišljenicima, pričao o svojim zločinima.

„Suđenje je trebalo da se održi iza zatvorenih vrata, a javnost da bude obaveštena samo o presudi“, rekao je prevodilac iz Poljske, gde sudovi ograničavaju medijsku pokrivenost u vrlo osetljivim slučajevima. „To je uvreda za porodice žrtava i mislim da javnost ne zaslužuje to“.

Ali neki pravni stručnjaci kažu da je iskreno mišljenje od suštinskog značaja. Javna suđenja su temelj demokratije i stručnjaci kažu da moraju biti dozvoljena u većini slučajeva. „Osnova ljudskih prava je to što javna suđenja imaju centralno mesto u svesti jedne zajednice“, kaže profesor sa univerziteta u Vanderbiltu. „Samo ako postoji jasan dokaz da je suđenje nastavak neprijateljstva, onda ne bi trebalo da bude otvoreno za javnost“.

Majk Njuton, koautor „Neprijatelj države: Suđenje i ubistvo Sadama Huseina“, tvrdi da je suđenje Sadamu Huseinu odličan primer za suđenje iza zatvorenih vrata jer je diktator koristio njegovo svedočenje, koje se emitovalo na televiziji, da podstakne pobunu koja je već bila u toku.

Ironično, ali neki ekstremisti koji su uradili zastrašujuće zločine da bi napravili neku političku poentu, odbijaju da govore na sudu.

Primer je Timoti MekVej, koji je iz mržnje prema američkoj Vladi bombardovao federalnu zgradu u Oklahomi 1995.godine, usmrtivši 168 ljudi.

MekVej je možda odigrao značajnu ulogu baš zbog toga što nije svedočio, ali je kasnije radio na biografiji, da bi rekao svoju stranu priče, i opet se pojavio da pokrene pažnju javnosti pre nego što je pogubljen 2001.godine.

MekVej je dobio dosta pošte dok je bio na „samrtničkoj postelji“. Neki ljudi su mu davali podršku, a dobijao je čak i bračne ponude. Umro je kao srećan čovek. I postigao je baš ono što je želeo.

Lider Čarls Menson, koji je ubeđivao druge da ubijaju za njega, takođe je odbio da svedoči na suđenju, koje se vodilo protiv njega i članova „Porodice Menson“, 1970.godine.

U neobičnom procesu, Mensonu je dozvoljeno da svedoči bez prisustva porote. Menson je opširno govorio svoju životnu priču, poricao ubistva i naređivanje ubistava.

Ali kada mu je sudija ponudio da ispriča svoju priču i poroti, odbio je. Sudsko svedočenje nije jedina šansa za kriminalce da privuku pažnju.

Brejvik je podelio svoju viziju sa svetom na 1.500 stranica manifesta koje je postavio na internet pre nego što je krenuo u napade.

Menson je izazvao fascinaciju kod javnosti zbog njegove bizarne harizmatične ličnosti i vezama sa poznatim ličnostima.

Ekspert za terorizam Beatris de Graf tvrdi da je norveški sud pogodio tačnu ravnotežu u slučaju Breivik.

Ona kaže da suđenje Brejviku, koji je priznao ubistva, na neki način se može gledati i kao „šou suđenje“, obzirom na ogromnu pažnju javnosti. Ali dozvoljavajući da suđenje može biti predstava, takođe može da bude katarzično: „To daje žrtvama priliku da izraze svoju bol, čujemo zbog čega je izvršio tu radnju, a može poslužiti i kao edukacija društvu“.

„Ne možete uskratiti novinarima da  prisustvuju takvim suđenjima“, dodaje de Graf. „Poenta nije šou, jer će i biti šou. Poenta je u onome čemu će taj šou služiti…“

Ipak, možda je najpametnije rešenje dozvoljiti Brejviku samo pismeno svedočenje.

Film i fotografija mogu da imaju ogroman značaj u ispiranju mozgova ekstremista.

To informiše „obične“ ljude o njegovim uvrnutim pogledima, dok sa druge strane daje šansu da emotivno apeluje drugim desničarskim ekstremistima. „Ako bi mu dali binu i kamere, to bi bilo upravo ono što je Brejvik želeo“.

autor: Vestinet.rs