DA LI JE TITO IMAO VEZE SA STALJINOVOM SMRĆU?

Posle Staljinove smrti, u njegovoj blagajni je pronađena cedulja na kojoj mu je Tito napisao da su Staljinovi agenti pokušali da ga uklone: vatrenim oružjem, otrovom i bodežom. Sa upozorenjem: „Ja ću poslati samo jednog, a taj neće pogrešiti”.

 tito02

Kako svedoči dokument iz arhive CIA u Vašingtonu, Staljin je 1947. godine preko maršala Tolbuhina tražio za svoju mornaricu četiri jugoslovenske luke na Jadranu. Tito je bio svestan da će to biti kraj njegove nezavisnosti, ako bi prihvatio prisustvo sovjetskih baza na istarskoj, dalmatinskoj i crnogorskoj obali i stoga je odgovorio „njet“.

„Tito i drugovi” dvotomna studija uglednog slovenačkog istoričara Jože Pirjeveca je do sada najkompletnija studija o Titu nastala na osnovu višedecenijskog istraživanja dosad neotvorenih arhiva.

Pirjevec je rođen u Trstu 1940, gde je diplomirao istoriju. Potom je pohađao Diplomatsku akademiju u Beču. Doktorirao je (1976) na Univerzitetu u Ljubljani. Predavao je (od 1971) istoriju Istočne Evrope, odnosno slovenskih naroda, na univerzitetima u Pizi, Trstu i Padovi, gde je izabran za redovnog profesora.

Sada predaje savremenu istoriju na Fakultetu za humanističke nauke u Kopru. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača nove stranke „Solidarnost”, koja je protiv ekonomske, političke i moralne krize u slovenačkom društvu. Živi u Trstu…

Na kojim se sve dokumentima i istraživanjima temelji vaša knjiga „Tito i drugovi”?

– Na Titovoj Jugoslaviji počeo sam da radim još 1979. godine. Tada je već bilo prošlo trideset godina od isključenja KPJ iz Informbiroa, što znači da su postale dostupne zapadne arhive za 1948. godinu. Pošto me je tema rascepa između Tita i Staljina zanimala, prvo sam otišao do Kancelarije javnih zapisa u Londonu (sada je to Nacionalni arhiv), gde sam pregledao izveštaje iz Beograda koje je britanskom Ministarstvu spoljnih poslova poslao ambasador ser Čarls Pik. Nastavio sam studije u rimskom Ministarstvu spoljnih poslova i u Vašingtonu, uz stipendiju Vudro Vilson centra. U mali grad Indipendens u blizini Kanzas Sitija preselio sam se, gde je arhiva predsednika Trumana.

…Proširio sam obim svog rada na ruske, jugoslovenske, češke i nemačke arhive, bio sam nekoliko meseci u Oslu kao „saradnik” lokalnog Nobelovog instituta, istraživao u Kenedijevom arhivu u Bostonu, itd. Ali najviše od svega moram da budem zahvalan Vladimiru Dedijeru koga sam lično poznavao i koji je, kao što znate o Titu prikupio ogromnu arhivu. Taj materijal, koji obuhvata oko 200 jedinica (kutija) čuva se u Ljubljani i ja sam ga pored Dedijerevih knjiga o Titu, detaljno razmatrao.
Nedavno sam slučajno našao u Veneciji, na ostrvu San Servolo još jedan deo Dedijerove arhive, koja je takođe dragocena.

„Tito i drugovi„ nije knjiga samo o Titu već i o njegovim najbližim saradnicima i o tome kako su se vremenom njihovi odnosi menjali. Šta nam otkrivaju ta Titova prijateljstva?

– Pre svega, hteo sam da napišem knjigu o Edvardu Kardelju, koga smatram poslednjim evropskim utopijskim socijalistom. Kada sam počeo da radim na ovoj temi, shvatio sam da je Kardelja nemoguće posmatrati bez Tita. Tako je nastala ideja o vrsti grupnog portreta, u kome je trebalo da budu prikazani Titovi ostali najbliži saradnici… Život sa Titom i kod Tita nije bio lak zbog njegove požude za vlašću, jer nije podnosio nikakve potpuno nezavisne ličnosti pored sebe. Najdalje je istrajao pored njega Edvard Kardelj, ali i on je umro u nemilosti.

U nekom smislu bavili ste se i Titovim fizičkim izgledom, posebno očima. Šta nam otkriva njegov izgled?

– Tito je bio lep čovek. Vajar Augustinčić o njemu je rekao da mu je glava kao stvorena za prikazivanje u zlatnim kovanicama. Fizička privlačnost je nesumnjivo bila deo njegovog šarma, koji mu je bilo teško osporiti. U brojnim svedočanstvima o susretima sa njim, koje sam video u arhivama, strane diplomate često ističu upravo to. Iz tog razloga, izgledalo je neophodnim da u moju knjigu ubacim opis njegovih očiju, koje su primetili brojni savremenici. Većina je, iako ne uvek, bila očarana.

Staljin je 1947. godine tražio od Tita da neke luke na Jadranu (Pula, Šibenik, Bokokotorski zaliv…) budu pod direktnom kontrolom sovjetske mornarice. A godinu dana potom došlo je do rezolucije Informbiroa. Ima li uzročno posledničkih veza između ova dva događaja?

– Hvala vam na ovom pitanju, jer mi se čini da je od ključnog značaja za pravilno razumevanje sukoba između Tita i Staljina. Kako svedoči dokument koji sam našao u arhivi CIA u Vašingtonu, Staljin je prethodne godine preko maršala Tolbuhina tražio za svoju mornaricu četiri jugoslovenske luke na Jadranu. Tito je bio svestan da će to biti kraj njegove nezavisnosti, ako bi prihvatio prisustvo sovjetskih baza na istarskoj, dalmatinskoj i crnogorskoj obali i stoga je odgovorio „njet”.

Na taj način, on je izazvao mržnju moskovskog „hazjaina”.

Posle Staljinove smrti u njegovoj blagajni je pronađena cedulja na kojoj mu je Tito napisao da su Staljinovi agenti pokušali da ga uklone: vatrenim oružjem, otrovom i bodežom. Tito mu je napisao: „Ja ću poslati samo jednog, a taj neće pogrešiti”.

Da li ta Titova pretnja ima veze sa Staljinovim infarktom nakon koga je usledila i njegova smrt? To je, naravno, samo hipoteza koja verovatno nikada neće biti dokazana.

Tito je bio jedini komunistički predsednik koji je išao u apostolsku palatu, u Vatikan. Dobre odnose je imao sa Papom Pavlom VI. Šta je uslovilo ove njihove dobre odnose?

– Nedavno objavljeni memoari Zdenka Roterja, partizana, udbaša i univerzitetskog profesora koji se, pre svega, bavio odnosima između države i katoličke crkve, potvrđuju da je Tito bio u prepisci sa Pavlom VI, verovatno najliberalnijim papom prošlog veka. Mislim da među njima nisu postojali tajni sporazumi, već su bili vezani srodnim procenama savremenih političkih situacija.

U poglavlju o Titovim ženama „Jovanka i ostale„ navodite činjenicu da su navodno 1942. godine Tito i Davorjanka Paunović dobili dete koje je dato na usvojenje. Jesu li to glasine ili…?

– Ove informacije sam dobio u Dedijerovom arhivu. U svakom slučaju, čini mi se značajno da je odmah na početku 1942, kada je trebalo da ima dete, Zdenka postala agresivnija i zahtevala da vrhovno zapovedništvo postupa sa njom kao sa Titovom suprugom. Kao što je poznato, između Tita i „drugova” došlo je do ozbiljne napetosti, jer koliko je puno on bio zaljubljen u Zdenku, drugi su je mrzili zbog nemogućeg karaktera.

Kako objašnjavate današnju Titovu popularnost? Postoji jugo-nostalgija, pominje se socijalizam sa ljudskim likom, dobar obrazovni sistem, zdravstvena zaštita, sindikati koji su štitili zaposlene. A to nam nedostaje. Da li je po vama Jugoslavija bila veštačka tvorevina i da li se morala raspasti, i to na krvav način?

– Ljudi su razočarani onim što je donela „demokratija”. Čak i u Sloveniji, gde nam ide najbolje, stanje je razočaravajuće, jer elite na vlasti poslednjih dvadeset godina nisu stale iza svojih zadataka. Akritično su usvojile vrednosti neoliberalizma, koji je trijumfovao na Zapadu i odbacile one elemente ljudske solidarnosti iz Titovog režima, koji su postojali uprkos brojnim smetnjama. Rezultat je široko rasprostranjena korupcija, tajkunstvo, oholost političara koji vladaju, sve veći jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju. Ova procena ne znači da bi želeli povratak Titovog režima. Ta priča se zauvek završila, jer od samog početka nije bila obećavajuća zbog prevelikih razlika i interesa između jugoslovenskih naroda.

(Vijesti,Fakti)

Share this post: