DA LI JE U PITANJU KRIZA, DEPRESIJA, PLJAČKA ILI PREVARA

 

U današnje vreme nisu retke pretpostavke kako iza špekulativnih napada na Evropu i evro stoji Amerika. Zbog čega bi finansijsko urušavanje Evrope koristilo Vašingtonu?

Čak i u ozbiljnijim krugovima se sada javno naglašava da Sjedinjene Države podržavaju integraciju Evrope, ali samo dotle dok prejaka i ekonomski i politički stabilna Evropa ne počne stavljati sopstvene interese ispred američkih. Četiri godine nakon izbijanja finansijske krize na Vol Stritu, Evropa se priseća da je sopstvenu krizu uvezla iz Amerike.

Vrlo je zanimljivo pitanje da li je dužnička kriza planski preseljena u Evropu, zahvaljujući nekolikim činiocima: postojanju međunarodnog finansijskog tržišta nesputanog osnovnom kontrolom; finansijske nadmoći SAD , ali i falsifikovanim ocenama bezvrednih hartija od vrednosti od strane monopolskih kreditnih agencija sa sedištem u SAD.

Mada je notorno zapažanje stručnjaka da je Amerika zaduženija od Evrope, i sve svoje dugove Amerikanci verovatno nikad neće moći vratiti (baš kao ni Grci), SAD ne samo da negiraju postojanje sopstvene dužničke krize, već za svoje probleme sada optužuju Evropu. Pokušavaju nametnuti Evropi neodgovarajuća rešenja putem „preporuka“ MMF-a, superšpekulanta Džordža Soroša i bivših kadrova „Goldman Saksa“, pažljivo instaliranih na ključne pozicije u Evrosavezu.

Sve ovo je „dozvoljeno“ samo onome ko istovremeno poseduje aktuelnu svetsku valutu i moćne štamparije koje danonoćno rade.

Da ovakva percepcija američke zloupotrebe moći postaje uobičajena, pokazuju i glasovi koji na području bivše Jugoslavije dolaze iz proameričkih zona: Hrvatske, Bosne i Hercegovine ili Slovenije. Recimo, ugledni hrvatski analitičar Denis Romac izričito ukazuje na krivce: „Čak je i nekadašnji čelnik američkog FED-a Alen Grinspen svojevremeno sugerisao kako je grčka kriza izazvana zato da bi se prikrile teškoće SAD-a i pad tečaja dolara, čime je bio ugrožen status dolara kao rezervne svetske valute. Slično razmišlja i ekonomista Nurijel Rubini.

On podseća kako su imperije čije su valute funkcionisale kao rezervne valute tradicionalno veći zajmodavci nego zajmoprimci.“ (Romac, Denis. „Grčka kriza tempirana da se prikriju problemi u Americi“, Vestinet.rs , 5. Mart 2012.)

On podseća da je funta izgubila status rezervne valute kada je Velika Britanija za vreme Velikog rata postala dužnik – baš kao i danas SAD, iako je nova kriza u evrozoni privremeno zaustavila pad dolara kao svetske rezervne valute.

Međutim, postoji i jedan nadnacionalni činilac. Osim latentnog američko-evropskog suparništva, odlučujuću ulogu u izazivanju kriza, a zatim u manipulacijama finansijskim krahom odigrao je multinacionalni i antinacionalni finansijski kapital.

Ovaj, od realne ekonomije i nacionalnih regulatornih propisa otuđeni centar nesagledive parazitske moći, tokom krize se dodatno i do sad neviđeno obogatio i uvećao svoju snagu.

Dok je realni društveni proizvod cele planete uvećan tri puta, gospodari novca su svoj kapital uvećali 600 (šest stotina) puta. Finansijski derivati, multiplikatori, manipulacije, udruženi sa kompjuterskom superbrzom tehnologijom, „stvorili“ su dovoljno kapitala da se kupi Evropa i možda još po neko.

Časlav Kuzmanović

Ovde dolazimo do gorućeg pitanja legitimiteta američkih bonitetnih agencija. I Romac ih direktno proziva: „Krucijalnu ulogu u eksploziji [naglasio Č. K.] dužničke krize u evrozoni odigrale su tri najveće bonitetne agencije (S&P, Fitch i Moody`s) i to tako što su snižavanjem kreditnog rejtinga pojedinih država koje su se našle na udaru finansijskih špekulanata prouzrokovale naglo povećanje kamata na njihovo zaduživanje, što je otplatu dugova učinilo nemogućim.“

Evropska unija je, s pravom, ovakve ocene američkih agencija za zemlje-članice evrozone i manipulacije finansijskih špekulanata shvatila kao napad, ne samo na evro, već i na ceo projekat ujedinjene Evrope. Kako je izjavila nemačka kancelarka, „evro nije samo valuta, već i ideja“.

Kao svoj odgovor, EU je počela ignorisati agencijske ocene i privoditi kraju pripreme za paket mera: stavljanje finansijskog tržišta pod nadzor; uvođenje finansijske regulacije (koje se svojevremeno, pod pritiskom, odrekla); stvaranje velike evropske bonitetne agencije; ukrupnjavanje bankarskog sektora, kao i jačanje političkih i ekonomskih temelja Evrosaveza.

Grčka drama na ivici tragedije

Položaj Grčke u tekućoj dužničkoj krizi posebno je ilustrativan za prikazivanje ciljeva, mera i tehnika gospodara novca u pravljenju „Novog svetskog poretka“.

Grčki dug je 2009. iznosio danas prihvatljivih 120 posto BDP-a, ali se zbog procena američkih kreditnih agencija, koje su svesno i tendenciozno snižavale kreditni rejting zemlje, popeo 170 posto BDP-a. Neko ne želi da Grci izađu iz dužničkog ropstva.

Ali nije samo Amerika odgovorna. I Nemačka ima značajan udeo u krizi. Prvo je posejana demagoška priča o svetloj budućnosti uslužnog sektora, patuljastih i porodičnih manufaktura, a zatim je nemačka industrija pregazila konkurenciju u Južnoj Evropi. S druge strane, nemački poreski obveznici nimalo nisu spremni da finansiraju posledice gubljenja stotine hiljada radnih mesta u grčkoj industriji.

I tako je grčka finansijska kriza postala evropska politička kriza.

Dok svetska štampa već mesecima svakodnevno licitira da li će Grčka biti ili neće biti spašena, da li joj treba ili ne treba pomoći, hoće li ili neće ostati u evrozoni, koliko bi i koga koštala svaka od varijanti – Grci su bolno svesni da „pomoć“ i nije zapravo pomoć, već serija bilateralnih zajmova, uglavnom nemačkih i francuskih banaka, po visokoj kamatnoj stopi od 5,2 odsto.

Posle pet uzastopnih godina recesije (što bi se moglo podvesti i pod depresiju) i tri godine strogih mera štednje, grčki građani su sve pesimističniji kada je u pitanju budućnost države i sve su veći protivnici (njih 80%) “paketa pomoći”.

Veliki publicitet na celom Balkanu dobili su podaci grčke Središnje agencije za statistiku da je u Grčkoj nezaposlenost u julu mesecu (turistička sezona!) prešla 25 odsto, dakle, najviše u novijoj istoriji. U poslednjih godinu dana 329.086 radnika ili 8 odsto ukupno zaposlenog stanovništva ostalo je bez posla.


Očigledan je još jedan trend: „Najugroženiji su mladi, visoko obrazovani kadrovi. Stopa nezaposlenosti kod ove grupacije do 24 godine starosti iznosi 54,2 , a do 34 godine 31,4 odsto.” (Šimunec, Zvonko, „Grčka: Nezaposlenost veća od 30 odsto”, Večernje Novosti, 14. Oktobar 2012.)

Da bi se shvatila veća slika naglašavamo i da je u Grčkoj trenutno zaposleno 3.763.142 ljudi, nezaposleno 1.261.604, a ekonomski neaktivnih građana ima 3.356.276.

Međutim, čak i ovako alarmantni podaci nisu realni, ističu u u Generalnom savezu radnika Grčke (GSEE). U izveštaju za septembar 2012. GSEE-a tvrdi se da je nezaposlenost prešla granicu od 30 odsto, ali da vlasti ne objavljuju podatke pred usvajanje novog paketa mera štednje i novih 15.000 otkaza u javnom sektoru. Sindikalisti upozoravaju da će rast nezaposlenosti biti nastavljen do kraja godine, (a nezaposlenost u Grčkoj je dvostruko veća nego u Evrosavezu).

Balkansko javno mnjenje je svesno grčke stvarnosti: „Ako se uzme u obzir da je 2008. nezaposleno bilo 7.7 odsto ili 377.100 stanovnika, da je broj ljudi bez posla do danas učetvorostručen, da su primanja niža za oko 30 odsto, državni harač porastao u raznim domenima više nego trostruko, što je podiglo maloprodajne cene, nije teško zaključiti da je ekonomsko stanje ogromne većine danas u Grčkoj na ivici preživljavanja.” (Šimunec, isto)

Kako je stvaranje nadnacionalne lopovske elite takođe deo plana porobljavanja država i naroda, to i Grci ne zaostaju u tome. U atinskoj štampi je 30. oktobra objavljen spisak grčke „elite“ od nešto više od 2.000 imena, koja su kapital sklonila u Švajcarsku. (Šuška se da su prethodni srpski režimi iznedrili sličnu „elitu“.)

Za same Srbe je poražavajuća činjenica da srpskoj političkoj eliti grčki primer nije alarmantan. Ona uporno gazi grčkom stazom zaduživanja, ne obnavlja velike industrijske komplekse, zapostavlja mlade i obrazovane – i milost očekuje od istih dželata koji je nikom nisu dali. Iako još uvek imamo izbora.

Izgledi za Heladu

Da bismo izbegli usku srpsku geopolitičku i geoekonomsku vizuru EU, SAD i Grčke, zanimljivo je videti razmišljanje Ljube Jurčića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i predsednika Hrvatskog društva ekonomista, koji se bavi isprepletanošću grčke krize i i ostalih procesa u EU i svetu.


„Model rešenja grčke krize ima daleko širi okvir od same Grčke, u finansijskom, ekonomskom, a posebno u političkom pogledu. Najvidljiviji način rešenja grčke krize u ovom modelu je računovodstvenog karaktera, malo manje finansijskog, gotovo nimalo ekonomskog, a najviše političkog. Gledajući ekonomski, rešavaju se samo posledice, a izostale su mere za otklanjanje uzroka”. (Jurčić, Ljubo: “Rešenje grčke krize menja odnose unutar EU”, Politikaplus.kom, 30. 7. 2011)

„Imajući u vidu broj zemalja EU koje su suočene s problemima deficita i dugova i budući da se njihova kontrola i rješavanje neće odvijati na nivou drugih institucija EU nego u EFSF-u [European Financial Stability Facility u kojem je Nemačka najveći akcionar i daje direktora, Č. K.], postaje jasan utjecaj Njemačke na budući razvoj Europe.” Razmislimo o ovim rečima: budući razvoj Evrope.

U svemu ovome izbija (geo)politički cilj očuvanja evropske monetarne unije i same EU. Moramo se setiti da grčki javni dug čini oko 3,5 posto BDP 17 članica evrozone. Po Jurčićevoj računici, ni otpisivanje celokupnog grčkog duga ne bi bio tragičan udarac za poverioce. Međutim, dolazi se do osetljivog političkog pitanja evrozone: da li da zemlje sa deficitom mogu živeti na račun onih koje ostvaruju suficit?.

Moć nad evropskim finansijama i privrednim razvojem većine „perifernih“ zemalja EU kroz EFSF bi imala Nemačka i to je razlog za reakciju Francuske i Engleske. “Novonastale situacije zasigurno će potaknuti Njemačku na jača razmišljanje o njenoj ulozi na svjetskoj sceni, a u Engleskoj na rasprave o njenoj ulozi u Europi.” – poentira Jurčić.

Čisto kao hranu za mozak, dodajemo i jedan scenario poput filmskog. Za početak, Nemci povlače svoje zlato iz Centralne banke Engleske, a uz put proveravaju njegov sastav da im se ne bi ponovio kineski scenario. Naime, SAD su deo svojih obaveza prema Kini navodno isplatile umesto u zlatu – u pozlaćenim polugama volframa čija je specifična težina skoro ista kao zlata. („Ima li uopšte zlata u Fort Noksu?”, B92.net, 27. 4. 2012.)

Vraćeno na Grčku – ovu zemlja sada u strahu čeka pozitivan izveštaj „Trojke“, kako bi se mogla nanovo zadužiti za nedostajućih 31,5 milijardi evra za dokapitalizovanje banaka i vraćanje dela duga. Ministri finansija evrozone će, prema nemačkom privrednom dnevniku „Handelsblat“, na sastanku 12. novembra odobriti novi paket zajma Grčkoj u iznosu 16-20 milijardi evra, pošto se drugi paket od 130 milijardi evra pokazao nedovoljnim.

Mogli bismo se složiti s onima koji kažu da Grci ne mogu očekivati poboljšanje od bilo kakve ekonomske odluke, jer odluke koje bi išle grčkom narodu u korist jednostavno neće biti donete. A država koja ne donosi odluke o svojoj ekonomiji prestaje biti država u pravom smislu te reči.

Dakle, Grčka nevolja nije tek ekonomske prirode, već je u pitanju nedostatak suvereniteta. Očigledno, u pravu su oni koji kažu da je borba za samostalnost zaista jedini put u ozdravljenje i grčke ekonomije.

 

Autor: Časlav Kuzmanović

Fondsk

 

Share this post: