DA LI SU ILUMINATI KREATORI KINE KAO SUPERSILE?

“Oko 2000-te godine komunistička Kina će biti supersila izgrađena američkom tehnologijom i veštinom”, napisao je još 1984. Antoni Saton u svojoj knjizi: “Američka tajna država”. Saton je očito još tada znao da će iza “uspona“ komunističke Kine” stajati američko tajno društvo “Lobanja i kosti”. Ovo tajno društvo su u stvari još u srednjem veku stvorili potomci pape Bordžije i jezuiti. Lobanja i kosti su drevni simbol pomorskih pirata, a onda je  isti simbol preuzela jedna tajna američka agentura zapadnoevropske oligarhije.

JEZUITI STIŽU U KINU

Vesti koje su proteklih meseci stizale iz Brisela, a koje su medijima plasirali “dobro upućeni izvori”, nagovestile su navodnu nameru Kine da evropskom Fondu za finansijsku stabilnost prezaduženih zemalja “ubrizga” nekoliko stotina milijardi  evra kako bi Fond mogao da interveniše gde treba i održi finansijsku stabilnost EU intervenišući u državama „pred bankrotstvom“. Posebno je trenutno problematična Grčka. Za ovu “malu” finansijsku injekciju Kina bi, kažu isti “upućeni izvori” tražila veći uticaj u odlučivanju u MMF-u i veći deo evropskog tržišta za svoje proizvode.

Očigledno je da je EU tržište strogo kontrolisano i dogovorno se otvara, zar ne? Kinezi su, kao što znamo, poslednjih decenija preplavili čitav svet svojim proizvodima, iako se radi samo o kineskom jeftinom ručnom radu po zapadnjačkoj tehnološkoj recepturi. Ali, pitanje je zašto Kina tako jeftino prodaje svoju ogromnu radnu snagu (po čemu je daleko jača od SAD i Evrope) i šta će joj daleko evropsko tržište, kada je hiljadama godina nastojala da bude zatvoreno društvo koje je bilo dovoljno samo sebi? Ili, zašto se Kina vezala za londonski bankarski kartel MMF (organizacijom za finansijsko pokoravanje naroda širom sveta) kada je upravo Moamer Gadafi grozničavo poslednjih godina  pokušavao da se od njih odvoji i stvori nezavisni afrički monetarni fond? I pozivao je i Kinu i Rusiju da im se pridruže i okrenu leđa MMF-u.

Ali, Kina ga nije poslušala.

Kako je moguće da se ogromna Kina priklanja maloj Evropi (koja grca u dugovima) i još im pomaže da održe svoju fiktivnu finansijsku mrežu preko koje emituju ogromne količine spekulativnog novca – pre svega dolara kojim pratično pljačkaju čitav svet, a koji je daleko bogatiji robom, sirovinama i radnom snagom nego čitava EU?

Verovali ili ne – nelogičnost kineske državne politike je samo u tome što ona odavno više nije suverena država već samo jedna od kolonija kojom upravljaju zapadnoevropski vlastelini podeljeni u više trgovačkih kartela. Kina je svoju suverenost izgubila još pre 150 godina, a komunistička “kulturna revolucija” je bila smišljeno temeljno podrivanje kineske društvene zajednice (promenom kulta) pri čemu je skoro milijarda Kineza prošla veoma studiozno napravljen program “ispiranja mozga” stvaranjem Fabijanskog društva.

Da američka visoka tehnologija, kapital kao i ogroman broj radnih mesta američkih građana pređe u Kinu (zbog čega su SAD ušle u tešku recesiju) najzaslužniji su pripadnici tajnog američkog društva “Lobanja i kosti”. Članovi ovog društva zauzimaju već decenijama čelne državne pozicije i u SAD, ali i u Kini. Poznato je da su bivši predsednici SAD iz porodice Buš istaknuti članovi ovog društva, a Džordž Buš stariji je bio dugo godina i prvi ambasador SAD u Crvenoj Kini. I to nije bilo slučajno.

Ali pogledajmo malo bliže kako je okupirana najmnogoljudnija zemlja i za koga se ona “naduvava” kao buduća svetska Imperija i moćna vojna sila.

Šangaj

PIRATSKI ZNAK LOBANJA I KOSTI

Pirati su bili srednjevekovni pomorski pljačkaši. Poznata je njihova zastava sa lobanjom i dve kosti. Zlato koje su oni krali često je završavalo u Vatikanu.

Prodavci iluzija i mađioničari koji su se infiltrirali u hrišćansku apostolsku crkvu propovedajući hrišanstvo, a zapravo prodajući narodu maglu u zamenu za zlato i druge dragocenosti, smislili su čitav niz trikova i prevara kako bi pljačkali bogate careve, kraljeve i nižu vlastelu i naveli ih da vode politiku u njihovom interesu. Jezuiti su bili prva “think-tank” tajna organizacija koja je imala zadatak da smišlja prevare. Jedan od osnivača ovog reda pri katoličkoj crkvi bio je i poznati trovač nepodobnih papa i vlastelina, praunuk zloglasnog pape Aleksandra VI Bordžije, Don Fransis Bordžija. Verovatno zbog svojih zasluga u trovačkom poslu proglašen je “svecem”.

Potraga za efikasnijim otrovima odvela je jezuite i na Daleki istok. Ali, ne samo to, već i priče morepolovaca koje su otkrile da se u Kini i Indiji nalaze veoma bogata društva.

Evropske trgovačke porodice videle su zato priliku za fantastičan biznis u trgovini sa Kinom, gde ih je posebno zanimao porcelan, svila, čajevi, začini…

Tako se jedan od pirata, jezuita Fransis Havijar u 16. veku našao u “hrišćanskoj” misiji na Dalekom Istoku. Istinski cilj ovih  pirata preobučenih u hrišćansko svešteničko ruho je bio regrutovanje  armije odanih špijuna i švercera robe.

Iluzionisti su naime smislili da prevođenjem naroda sa delekog istoka u “hrišćansku” veru nađu sebi poslovne partnere za trgovinu, špijunažu i šverc.

Havijer je bio u tom poslu prethodno veoma uspešan  u Indiji, ali Japanci i Kinezi nisu bili tako naivni.

Do Kine je Havijer stigao 1549. gde je dugo čekao da krišom bude prebačen u zemlju, ali nije uspeo i umro je na kineskoj obali.

Sva ova misionarska putovanja finansirao je trgovački kartel koji su činile najbogatije porodice Evrope sa poslovnim i političkim sedištem u Veneciji. Porodice su rodbinski i bračno bile veoma povezane, a istovremeno i veoma konkurentne. Ova konkurentska borba odvijala se tajno u prikrivenim zaverama, u čemu su im svima glavni posao odrađivali katolički iluzionisti (koji su uzimali sve veći procenat od posla), posebno red specijalizovan za prevare i ubistva – jezuiti. To je jedan specifičan trust mozgova posebno edukovan, koji i danas funkcioniše. Za “Svetog” Fransisa Bordžiju veruje se da je zaslužan za prevremeni odlazak na onaj svet čak čak sedam papa. To su verovatno bile pape koje nisu imale sluha za biznis.

Tako su tokom 17. i 18 .veka ove trgovačke evropske porodice (koje su u međuvremenu preselile svoje poslovno sedište u London, a kasnije i u Njujork) prevozom robe sa Dalekog istoka stekle ogromno bogatstvo. Indija je veoma brzo kolonizovana, dok se Kina držala svoje tradicije koja je nalagala zatvorenost prema Zapadu odakle je, verovali su, stizalo samo zlo. Kao najjače pomorske sile engleski i portugalski trgovački brodovi (koji su u to vreme bili najboljih konstrukcija) držali su čvrsto monopol na svim dalekoistočnim pomorskim putevima u čitavom 17., 18. i 19. veku.

Dominantnu ulogu je stekao kartel sa sedištem u Londonu, jer je i Britanija tada imala ubedljivo najmoćniju pomorsku flotu. Ali, je problem britanskih trgovaca bio kako da plate robu iz Kine koja je bila veoma tražena u Evropi, a Kinezi nisu bili zainteresovani za proizvode iz Evrope. Posebno Britanija nije imala šta da im ponudi u zamenu.

Tako je vremenom Britanija  ušla u veliki trgovinski deficit sa Kinom.

U to vreme Kinom je vladala dinastija Kving (iz istoimene provincije) i oni su stavljali ekstremno visoke takse na britansku robu koja je imala prođu u Kini. Jedino što su vladari Kving dinastije hteli da uzmu bilo je tvrdo srebro i to u polugama. Nisu hteli ni kovani srebrni novac iz Evrope.

Britanija nije imala dovoljno srebra da plati sav čaj, svilu i porcelan za šta je imala ogromno tržšte u Evropi, pa su morali da ga kupuju zlatom i novcem sa zlatnom podlogom po čitavoj Evropi. Cena srebra je ubrzo skočila, pa je skočila i cena svili, porcelanu i ostaloj kineskoj robi. I nastala je inflaciona spirala. Tako su britanski trgovci polako uvodili čitavu Britaniju u bankrotstvo. Sličan problem imali su i sa Indijom, koja nije bila zainteresovana za evropske proizvode.

Zato se trgovački trust mozgova našao u poziciji da smišlja kako da u Kini stvori neko tržište na kome bi plasirali nešto što bi se razmenjivalo za svilu i porcelan. I otkrio je. Ono što je Kini moglo da se proda bio je opijum.
BORBA KINEZA PROTIV BRITANSKIH TRGOVACA

Opijum je težak narkotik, daleko gori od alkohola. Sirotinja u Kini pribegavala je u beznađu ovom poroku, bežeći tako od surove stvarnosti. Opijum ne samo što je bio otrovan i izazivao zavisnost, već je kod ljudi uništavao osećanje morala i podsticao je kriminalno ponašanje. To je bilo opasno za staleški ustrojeno kinesko drušvo. Opijum su u Kinu donosile kineske trgovačke džunke iz Indije, gde se on uzgajao, kada su se vraćale prazne u Kinu, ali to nikada nije bilo više od dve stotine sanduka godišnje. I to je bio unosan posao za kineske švercere. Korišćenje opijuma, kao poroka koji razara društvenu zajednicu, prvi je zabranio ediktom car Jung Čeng 1729.

Ali, kolonizacijom Indije monopol na uzgajanje i transport opijuma je preuzela britanska Istočno-indijska kompanija 1757. Tako su veoma unosan posao britanski trgovci preoteli od indijskih Mogula.

Monopol u pomorskom saobraćaju  između Indije i Kine koju su dugo držali portugalski moreplovci, takođe je, polako preuzela britanska Istočno-indijska kompanija. I krenulo je sve veće krijumčarenje opijuma u Kinu. Uživaoca opijuma je bilo sve više i od 1820. do 1830. u Kinu je godišnje ulazilo skoro 17 hiljada sanduka sa opijumom. A potražnja je bila sve veća. Britanija je početkom 19. veka konačno imala robu koju je Kina htela – opijum

Kartel trgovačkih porodica iz Londona koje su držale Istočno-indijsku kompaniju bio je u stvari isti kartel koji su imali Venecijanski trgovci, a ovi su bili naslednici kartela koji su se povezali još u drevna vremena kao tajno društvo Vitezova templara, Malteških vitezova i sl. Bile su tu i holandske i nemačke trgovačke porodice, kao i italijanske i španske. Poslovna partnerstva su tako vekovima prelazila u nasleđe vlastelinskoj deci. Od nemačkog trgovačkog kartela koji se bavio trgovinom opijumom stvorena je i poznata nemačka korporacije I.G. Farben koja je bila glavni finansijer tajnog društva Tule i čitave nacističke mašinerije na čelu sa Hitlerom (koji je prethodno obučavan u Londonu). Finansijska sredstva od biznisa u SAD transferisao je na nacističke račune Preskot Buš, otac Džordža Buša starijeg, inače član pomenutog tajnog društva “Lobanja i kosti”.

Tako su britanski brodovi napravili odličan posao jer su plovili puni britanske robe koju su nosili u Indiju, istovarivali je i onda brodove punili opijumom koji su u povratku izručivali kineskoj krijumčarskoj mreži. Tu su brodove punili kineskom robom, i onda se vraćali u Britaniju. Konačno je trgovinski balans sa Kinom uspostavljen, a britanski radnici su bili zaposleni. I profit je stizao britanskoj oligarhiji.

Ali, kineska vlastela se suočila sa ozbiljnim problemom zbog ogromnog broja Kineza koji su postali robovi opijuma i nastojali su da to na svaki način spreče. Uvedene su teške kazne za sve one koji su prodavali ili skrivali opijum. Brodovi i lučka skladišta su pretresani, šverceri i dileri kažnjavani i hapšeni, ali biznis sa opijumom je i dalje cvetao.

Do 1838. britanska Istočno-indijska kompanija je uvozila 1400 tona opijuma iz Indije u Kinu godišnje. Opijum je najviše stizao u Kinu iz provincija Kvangtung i Fukijen. Ovaj šverc nije prestajao ni kada su kineske vlasti uvele smrtnu kaznu za dilere 1839. Kinezi su čak poslali pismo kraljici Viktoriji u kojem su je obavestili kakve sve posledice po Kinu ima ubacivanje opijuma koje je perfidno vršila britanska trgovačka mafija i molili je da to spreči. Ali, pismo, veruje se, nikada nije ni stiglo do kraljice i ona se nalazila u potpunom okruženju jezuita koji su joj bili najveštiji savetnici.

Pušionica opijuma u Šangaju

Tako je u jednoj raciji u luci u Kantonu 1839 zaplenjena i uništena ogromna količina opijuma koji je bio uskladišten na britanskim trgovačkim brodovima. Njegova tržišna vrednost je tada procenjena na preko 2 miliona tadašnjih funti. Britanija je ovo okvalifikovala kao napad na njenu trgovačku mornaricu i kao odgovor su u kineske luke poslali svoju ratnu mornaricu. Tako je 1840. počeo poznati Prvi opijumski rat.

Britanska mornarica je tada bila udedljivo najmoćnija vojna sila na svetu i Kinezi nisu imali šanse protiv nje. Britanci su imali brodove koji su koristili gvožđe i čelik u konstrukciji, motore na vodenu paru, imali su moderne topove i drugo artiljerijsko oružje i napravili su haos u kineskim priobalnim gradovima. Ne samo što su zauzeli Kanton, Hong Kong nego su uplovili brodovima rekom Jangce i čitavom dužinom reke uništili plovne barže koje je dinastija Kving koristila za naplatu takse od trgovaca, a što je bio glavni izvor prihoda vladarske kuće.

Tako su Kinezi bili prinuđeni da zatraže primirje i sklopljen je mirovni sporazum u istoriji poznat kao Ugovor iz Nankinga 1843. Ovim ugovorom Kina se obavezala da Britaniji plati naknadu štete za uništeni opijum, kao i da otvori pet svojih najvećih luka za britanske  trgovce. Britanci su ugovorom preoteli čitav Hong Kong, a naknadno je napravljena  i dopuna ugovora po kojem su britanski trgovci dobili apsolutno jednaka prava sa kineskim trgovcima, pa su čak imali i privilegovan položaj u koriščenju pojedinih  luka. Već 1858. Britanci su potpuno kontrolisali svu trgovinu u najvećim kineskim južnim lukama.

Naravno, i uvoz opijuma u Kinu je morao da bude  legalizovan.

Slabost Kine odmah su iskoristile i druge evropske vladarske porodice, pa je 1844. Kina morala da sklopi identične trgovačke sporazume sa Francuskom, kao i SAD.

Ovi ugovori su u priličnoj meri razorili tradicionalnu kinesku ekonomiju i kulturu i zapadnoevropski lihvari su imali otvorena vrata da vrše poguban uticaj na čitav ekonomski život Kine. I to su počeli veoma vešto da koriste.

Britanci se nisu zaustavili samo na slobodnom uvozu opijuma, već su počeli u Kini i da ga uzgajaju. Jedan deo, za potrebe kineskog tržišta je uvožen iz Indije, jedan deo je iz Kine izvožen u Indokinu, i u svim ovim velikim poslovima najveći profit je išao britanskoj i drugoj evropskoj oligarhiji.

ROTŠILDI U 19 VEKU PREUZIMAJU  MONOPOL U TRGOVINI OPIJUMOM

Kada je porodica Rotšild (bankarska jevrejska porodica tada u službi Vatikana) došla u većinski posed Istočno-indijske kompanije preuzeli su potpuno kontrolu nad trgovinom opijumom sa Kinom. U svom poslu oni su onda ponudili partnerstvo porodicama koje su bile stožer stvaranja nove oligarhije u Novoj Engleskoj i u ostalom delu SAD. Tako je američki trgovac i brodovlasnik Džon Džejkob Astor krajem 19. veka dobio posao u transportu opijuma u Kinu. Njegovi brodovi su ukrcavali tečno srebro (živu), gvožđe i čelik u SAD i u zapadnoj Evropi i vozili preko Gibraltara to Turske, gde su onda to iskrcavali, a brodove punili opijumom u Smirni i onda vozili u Kinu.

Sve američke porodice koje su učestvovale u ovom biznisu formirale su u 19. veku novu američku aristokratiju, na čijem čelu je bila baknarska dinanstija Rotšild sa centralom u Londonu (i dalje u službi Vatikana, ne zaboravite). U SAD je ovaj trgovački kartel osnovao i svoje tajno bratstvo na Univerzitetu Jejl. (Ovakvih tajnih društava ima mnogo i uglavnom su koncentrisani po uglednim univerzitetima. Neki sarađuju, a neki su u rivalskim odnosima što sve zavisi od biznisa vlastele koja ih angažuje).

Bratstvo koje je osnovano na univerzitetu Jejl (Yale University) u Konektikatu nazvano je upravo “Lobanja i kosti”.

Unutrašnji interesni krug ovog bratstva činile su trgovačke porodice: Taft, Rasel, Šif, Buš, Varburg, Gugenhajm, Astor, Rokfeler, Stemson, Vajhauser, Vanderbilt, Gudjir i Pilsburi. Kao zvanični osnivač ovog tajnog bratstva (1832) smatra se general Vilijam Rasel koji se kao brodovlasnik upravo obogatio transportujući robu iz SAD u Kinu.

I sam univerzitet Jejl je osnovao biznismen i trgovac, Eli Jejl, koji se obogatio krijumčarenjem opijuma u Kinu i koji je radio za istočno-indijsku kompaniju. Univerzitet Jejl je tako postao mesto na kome su se obrazovali budući mladi naraštaji koji će biti posvećeni vekovnom biznisu nove anglosaksonske oligarhije. Tajno društvo “Lobanja i kosti“ godišnje prima navodno samo 15 novih članova. Prijem je ritualan, a osnovna funkcija društva je zavet na ćutanje o svim poslovima porodica.

Džordž Herbert Voker Buš u vreme studija na Jejlu kao član lože „Lobanja i kosti“

TAJNI RAD LOŽE „LOBANJA I KOSTI“ NA DEMONTAŽI CARSKE KINE

Zbog unosnog biznisa sa opijumom, Kina je doživela teško socijalno razaranje. U Šangaju je 1906. čak 90 odsto ljudi uživalo opijum. Tako drogirani oni su masovno ležali po pušionicama opijuma širom grada, apsolutno nesposobni za rad i zdravo rasuđivanje.

Tako je jezuitski trust mozgova koji je radio za tajno bratstvo “Lobanja i kosti” došao na ideju da ovo čitavo kinesko društvo, koristeći fabijansku taktiku, preobrati u korisnu zajednicu poslušnih robova. Fabijanstvo je podrazumevalo jedna poseban sistem mentalne obrade koja bi se vršila specifičnom edukacijom kineskih studenata u dugom vremenskom periodu, i koja bi vremenom u kinesku društvenu zajednicu na taj način unosila korenite promene u kulturi i načinu shvatanja same zajednice. Promene bi bile  tačno onakve kako bi odgovarele interesima vlastele.

Takva zajednica se naziva Fabijansko društvo, po rimskom generalu Fabijusu Maksimusu koji je taktičkim strpljenjem, čekanjem i iscrpljivanjem protivnika uspeo da savlada kartaginjanskog generala Hanibala. Ukratko, Fabijansko društvo nosi jednu veliku i korenitu društvenu promenu, koja ima isti efekat kao i žestok revolucionarni udar,  ali pošto se odvija sporo i gotovo neprimetno običnom narodu nije šokantna i ne izaziva žestok otpor.

Jedna od njihovih izmišljotina je obavezno zdravstveno osiguranje. Ovaj perfidan vid pljačke, na žalost, većinu ljudi drži u uverenju da je to za njihovo dobro jer su lekarske usluge jako skupe. Eto, zato su skupe.

Da podsetimo, Srbija je upravo nakon oktobarskih promena 2000-te još jednom vešto preoblikovana u Fabijansku zajednicu (raznim privatnim školama i univerzitetima koje drži masonerija), i državom Srbijom (koja suštinski i ne postoji) danas praktično upravlja zapadnoevropska vlastela ostvarujući sopstvene interese. I Narodna banka i vojska i policija i pravosuđe i obaveštajne strukture samo su poluge preko kojih se ovi interesi sprovode, a čitava društvena zajednica je preoblikovana ogromnim brojem zakona koje su korumpirani i indoktrinirani poslanici kao roboti izglasavali. I ni jedan nije u interesu naroda, već isključivo stranih kapitalista.

Isto to odavno je urađeno u Kini i skoro 30 godina trajala je perfidna priprema za revoluciju koja će nastupiti nakon Drugog svetskog rata.

Za tu pripremu bilo je zaduženo tajno društvo “Lobanja i kosti” sa Jejla, a njihov najbolji učenik je bio Mao Cetung.

AMERIČKI JEJL UNIVERZITET U KINI

Članovi bratstva “Lobanja i kosti” i diplomci sa Jejl koledža, izvesni Geidž, Sibari, Turston i Vilijams, osnovali su 1890. jednu neprofitnu misionarsku organizaciju koja je imala za cilj da u Kini otvori odeljenje Jejl Univerziteta. Ova privatna misija vođena je od 1901. do 1905. u gradu Čangša (gde je srednju školu,  pohađao i Mao Cetung).

Misija je počela najpre kao Jejl bogoslovska škola (1903.), da bi se onda otvorila i srednja škola, kao i bolnica u kojoj su obučavani i školovani kineski bolničari, a kasnije i lekari. Otvaranje bolnice i pružanje besplatne medicinske pomoći sirotinji je najbolji način da se uvučete narodu „pod kožu“ i da vas zavole, dok tajno kujete planove za da upravo tim ljudima kasnije stavite omču oko vrata. Ovakva perfidnost tipična je za jezuite koji se i uče veštini prevare. Isti metod koristi Hamas u Palestini finansirajući novcem (šta mislite  čijim?) – bolnice za narod.  I Hamas i Hezbolah su pod kontrolom jezuita. Tako narod “podržava” terorističku organizaciju koja provocira Izrael i onda Izraelci imaju opravdanje da seju bombe po takvom narodu. Jezuiti su i te kako odavno prisutni sa svojim školama u Libanu gde im je i glavni štab za Srednji i Bliski Istok. Setimo se da je jednu takvu pohađala i oficijelna majka Baraka Obame.

Jejlove škole i bolnice su se polako širile po Kini i postale su veoma popularne, a zvanično su služile kako bi SAD “uspostavile most saradnje i pomoći” sa Kinezima pružajući im besplatno obrazovanje. Kinezi su te škole nazivali Jali školama. Iako su u zvaničnoj biografiji Mao Cetunga ne kaže koju je on srednju školu pohađao u Čangša, danas je izvesno da je to bila Jali škola.

U stvari, malo ko od Kineza je tada mogao da zna da je čitava mreža Jali škola i bolnica napravljena da bi služila kao špijunska operativna mreža i ona će najveću ulogu, kao takva, odigrati tokom Drugog svetskog rata u pripremama za kinesku komunističku revoluciju.

Mreža jali škola je praktično funkcionisala za potrebe američke Kancelarije za strateške usluge (Office of Strategic Services) poznatoj po skraćenici OSS. Ova služba je kasnije promenila ime u CIA.

Glavni zadatak OSS je bila vojna obuka revolucionara na čelu sa Mao Cetungom i njihovo finansiranje.

Mao je inače bio službenik biblioteke i urednik jedne “avangardne” novine koju su nacionalističke vlasti Kine zatvorile i tada je prešao kao direktor škole u Čangša (Jali škole) gde je, kako kaže zvanična njegova biografija bio glavni agitator za edukaciju i kulturu mladih kineskih seljaka. Stavljajući ga na tu poziciju u Jali školi, agenti bratstva “Lobanja i kosti” nesumnjivo su znali zašta ga spremaju. Sa ove istorijske distance i na osnovu onoga što danas znamo o programu “kontrole uma” i kakav genocid je ostavila “Maova” ideologija nije teško zaključiti da je Mao bio obučen kao ”mandžurijanski kandidat”.

Cilj OSS-a je bio da preko komunista uništi republikanski nacionalistički režim Sun Jat-sen-a, koji nije imao mnogo sluha za internacionalistički biznis koji je podrazumevao sve ono što koristi trgovačkoj oligarhiji u Evropi i SAD, bez obzira na cenu koju bi narod Kine za to morao da  podnese. Nacionalisti su, međutim, hteli veći deo kolača i želeli su privredno suverenu Kinu, a ne puku koloniju. A privredno jake suverene zemlje evropska trgovačka oligarhija ne može da dozvoli i to im najviše smeta.

Komunisti (mandžurijanski kandidati ideološki ispranih mozgova) kasnije se pokazalo, ne samo da su bili voljni da se posvete biznisu sa opijumom i drogiranjem sopstvenog naroda zarad pozicije u državnoj službi koju nepismeni seljaci nikada ne bi dobili u rigidnom staleškom sistemu imperijalističke Kine, već su bili spremni i da pobiju onoliko ljudi (posebno višeg staleža) koliko je to bilo neophodno zarad opstanka na vlasti. I to je bilo u interesu trgovaca iz Londona.

Milioni mladih ljudi su poput “mandžurijanskih kandidata” sudili “okrivljenima”, izvršavali kaznu i  ubijali one koji nisu mogli da prihvate obožavanje novo stvorenog kulta – CRVENE BOJE I KOMUNISTIČKE SELJAČKE PARTIJE.

Svi oni koji nisu obožavali Partiju bili su – jeretici

Bilans kineske revolucije je oko 45 milona mrtvih Kineza. Ali, pođimo redom.

KINESKA DINASTIČKA BORBA UZ „MALU“ POMOĆ MAFIJE I ZAPADA

Onima koji ne poznaju dovoljno kinesku istoriju predočimo ukratko da je uspostavljanjem republikanske vlasti 1911. godine i postavljanje Sun Jat-sen-a na čelo države posledica viševekovnog sukoba za kineski carski tron između dinastija Ming i mandžurijanske dinastije Kving.

Jednom vojnom pobunom protiv Minga i izdajom jednog njihovog generala u sedamnaestom veku, kineski tron je preuzela mandžurijanska dianstija Kving. Vlastela i sledbenici dinastije Ming su se onda, po tvrdnji nekih istoričara, organizovali u tajna društva koja su se povezivala sa tajnim vlastelinskim i trgovačkim društvima u Japanu i sa japanskom kraljevskom porodicom, kujući tako planove da uz pomoć Japana obore Mandžurijance sa vlasti.

Japanci su im bili poželjni partneri jer ni Ming, ni Kving vlastela nije volela prevarantsku zapadnoevropsku oligarhiju. Ali, očito su prevideli da su se perfidni jezuitski špijuni veoma vešto infiltrirali upravo među japanske trgovce i švercere i pažljivo pratili kineske dinastičke sukobe i poslovna i rodbinska povezivanja po čitavoj Aziji. Njihov tajni zadatak ja bio da na tronu Japana i Kine budu vlastelini koji su spremni na biznis sa evropskom oligarhijom.

Mateo Riči i Šu Gvanki

Italijanski jezuita Mateo Riči (sa titulom „Sluge Božjeg“) i kineski „prosvetitelj“ Šu Gvanki (blizak dinastiji Ming) koji je prihvatio rimokatoličku veru i nastojao da Kineze početkom 17. veka što više preobrati u „hrišćane“ kako bi mogli da ostvare bolju komunikaciju sa Zapadom i zapadnim „prijateljima“.

Ming su tako tajno, zarad sopstvenih interesa, podržali poznatu Boksersku pobunu 1900-1901 protiv Kvinga, koju je finansirala i podbola aristokratija iz Evrope. Naime, nacionalisti pod vođstvom Kving dinastije u dugom istorijskom periodu svoje vlasti bili su velika smetnja trgovačkom biznisu Evropljana.

Da svrgnu Mandžurijance sa vlasti, sledbenici Ming dinastije su uspeli tek 1911. i to uz pomoć prekomorskih Kineza i japanske imperijalne porodice sa kojom su uspostavili tajne interesne poslovne veze, kao i sa japanskom trgovačkom mafijom. Revolucijom je konačno oborena imperija Manču dinastije i sledbenici Minga su stvorili Republiku Kinu i na vlast doveli Sun Jat sena kao predsednika države.

Sun Jat Sen je bio deo kriminalne trgovačke družine (Trijade) koja je osnovana još u 18. veku i bila je povezana sa evropskim slobodnim zidarima. Sun Jat sen je obučavan u tada britanskom Hong Kongu. „Obučavan“ znači da je bio ideološki obrađivan kako bi postao kineski „nacionalista“. Istu obuku je prošao Čang Kaj Šek. Ova ideološka obrada nije ništa drugo do „glumačka“ priprema u skladu sa ulogom koju će izabrani kandidati dobiti u političkom „realiti šou“. Svi obični ljudi su ovde glumci ili puki statisti, dok ratove i pobune režira vlastela. Ideja je samo u tome da ovi politički glumci u stvari ne znaju ni scenario ni tehniku režije i zato je to za njih „realiti šou“. I mnogi su tragično završili.

Ali, ni ova vlast nije bila previše otvorena za internacionalistički biznis sa evropskim trgovcima. Posebno je problem bio general Čang Kaj Šek koji je nasledio Sun Jat-Sena nakon njegove smrti.

I ovde je od istorije do danas bio skriven jedan detalj o tome kako je Čang Kaj šek 1925 nasledio Sun Jat Sena. Novootkriveni detelj kaže da uspostavljanjem republikanske države Kine 1911., velika Kineska nacionalna partija (na kineskom Kuomintang) nije bila spremna da izabere za svog šefa Sun Jat Sena, pa je Čang Kaj Šek odradio jedan „mali“ prljav poslić tako što je Sun Jat Senovog najopasnijeg rivala likvidirao dok je ležao u jednoj bolnici.

I to je učinio po nalogu jednog Sun Jat Senovog rođaka, Nakon toga je Čang Kaj Šek pobegao u Japan. Tamo nikada nije upisao nikakvu vojnu školu, kao što o piše u njegovoj zvaničnoj biografiji, a na mesto Sun Jat – Sena je seo tako što je znao “male” prljave partijske tajne i ucenio ih je.

Član velike kineske nacionalne partije je bio i mladi Mao Cetung, pre nego što se partija podelila na Komunističku Partiju Kine i Kuomintang.

Mladi Mao Ce Tung 1924. (drugi s leva u poslednjem redu) kada je bio član KMT partije Sun Jat Sena.

Umesto da sledi politiku partija koju je proklamovao 1924 Sun Jat sen koja je predlagala priklanjanje sovjetskim komunistima (i ovde je očito neka tajna ruka iz Evrope vodila Sun Jat sena), Čang Kaj Šek se okreće nacionalističkom kursu 1927. i počinje sukob sa kineskim komunistima koje nemilice hapsi (posebno one koji su i dalje bili članovi Kuomitanga), a mnoge je i likvidirao. Kada su došli na vlast komunisti su ogroman broj ovih svojih simpatizera iz Kineske Nacionalne Partije oslobodili.

Japanskim osvajanjem Mandžurije, 1931, kada je ponovo pokrenut posao sa opijumom, Britancima je najveći problem postao upravo Čang Kaj šek jer nisu mogli da dozvole da nacionalista, koji je imao odlične veze sa Japancima, preuzme kontrolu nad trgovinom opijumom. Bili su im potrebni komunisti, internaconalisti. Iako je američki general Stilvel javno sarađivao u borbi protiv komunizma sa Čang Kaj šekovim nacionalistima, bio je okružen savetnicima iz špijunske Jejl i OSS mreže koju su tajno radili na obuci komunista.

Čang Kaj Šek i general Stilvel (levo) i sa Ruzveltom i Čerčilom na Konferenciji u Kairu 1943. „Prijatelji“ sa Zapada su tada već uveliko obučavali kineske komuniste protiv kineskih nacionalista Čang Kaj Šeka.

Da dodamo i da je  Čangov sin, Čiang,  bio na vojnom školovanju u Nemačkoj i bio je oficir Wermahta u vreme nemačke invazije na Austriju. Nakon toga s e vratio u Kinu, gde je postao , zahvaljući ocu, general u 34. godini.

JAPANCI NAMERNO DROGIRALI KINEZE

Iako je u periodu od 1907. do 1917. dinastija Kving, a kasnije i republikanska vlast Sun Jat sena uspela sa Britancima da napravi sporazum o potpunom prekidu uzgoja opijuma i u Indiji i u Kini, situacija se drastično proomenila japanskim osvajanjem Mandžurije 1931.

Japanci su tada ne samo videli dobar biznis, već i odlično oružje za uništavanje mandžurijanskog naroda. U biznisu i švercu su im pomagale i porodice vezane za rivalsku dinastiju Ming.

Mandžurijanci su bili poznati po svom šamanizmu, što je jezuitima stvaralo velike probleme za sprovođenje njihove osvajačke misije. Poznati su bili i po uzgoju lekovitog bilja žen-šena i kao postojbina tigrova. Vreme mandžurijske vladavine obeležavala je i zastava na kojoj je predstavljen tigar sa crvenom lopticom koja je simbolizovala čauru opijuma. Zastava je korišćena sve do 1912.

Japanski trgovci su se u šverc i trgovinu opijumom u Kini ubacili još za vreme Prvog svetskog rata. Tada su ga koristili kao oružje da bi podrili kinesku odbrambenu moć. Osvajanjem Mandžurije u Kinu su plasirali i sintetički heroin. Čak 7000 farmaceutskih laboratorija je pravilo i distribuiralo opijum i heroin Mandžurijancima nakon okupacije 1931.

Tokom 1931. procenjeno je da je na 120 odraslih muškaraca u Mandžuriji jedan bio zavisnik od heriona. Već 1934. svaki četvrti Mandžurijanac je bio težak narkoman.

Zavisnici od herioina u jednoj bolnici u Mandžuriji

Japan je zarađivao od toga 300 miliona američkih dolara godišnje, a čitav posao je odrađivala japanska vojska. Jedan japanski vojni priručnik objašnjava ovu strategiju Japanaca na sledeći način: “Upotreba narkotika je nedostojna kod superiorne rase kao što su Japanci. Samo inferiorne rase, rase koje su dekadentne kao što su Kinezi, Evropljani i Indijci navuku se na upotrebu narkotika. To je razlog zašto su oni predodređeni da postanu naše sluge i da konačno nestanu”.

Ovde je očigledan jezuitski rezon isti onaj koji je proučavao karakteristike rasa za potrebe Hitlerove knjige “Majn kampf” a koju je i napisao jedan jezuita.

ROTŠILDOVI AGENTI I JEVREJSKA MREŽA FINANSIRALI  I OBUČAVALI KOMUNISTE

Posebnu ulogu u tajnoj obuci, edukaciji i finansiranju komunista na terenu imali su Rotšildovi agenti iz nekoliko jevrejskih porodica, koje su bile prethodno uključene i u komunističku revoluciju u Rusiji. Tu su bili: Solomon Adler, Jevrejin, bivši službenik američkog ministarstva finansija, koji je bio i sovjetski špijun; Izrael Epštajn, sin jevrejskog boljševika koga je ruski car strpao u zatvor zbog podsticanja revolucionarnih nemira; Frenk Kou, dugogodišnji finansijski službenik u američkoj vladi i kasnije zvaničnik MMF-u, koji je razotkriven kao sovjetski špijun.

Za stvaranje kulta “Velikog vođe” u Kini i brojnih propagandnih plakata i grandioznih panoa sa crtežima kineskih seljaka i radnika na čijem čelu je bio uvek nacrtan fizički najveći Mao Cetung, veruje se da je bio zaduđžen Sidni Ritenberg, koji je bio neka vrsta ministra za propagandu u komunističkoj Kini. Ritenberg je još jedan Jevrejin, rođen u SAD 1921., gde je radio kao novinar. U Kini je bio od 1944. do 1979.

Perfektno je govorio kineski i bio Mao-u, ne samo prevodilac, već i zvanični tumač “njegovih” ideja i stavova. Ono što se danas naziva Pi Ar. Pridružio se Komunističkoj Partiji Kine, a bio je prethodno od 1942. i član američke komunističke partije. Nekoliko godina je bio na robiji u Kini (po zvaničnoj biografiji) da bi se onda vratio u SAD i nastavio da radi “poslovni konsalting” (u stvari da vodi propagandu) za kompanije Intel, Levi Štraus, Majkrosoft itd.

Ova propaganda je bila identična srednjevekovnoj progagandi rimokatoličke crkve za koju su radili plaćeni umetnici toga vremena poput Mikelanđela, Ticijana, Rubensa crtajući slike iz života Isusa Hrista i njegovih apostola kao i „velikih svetaca“ koji su bili božiji izaslanici njihovog plemenitog učenja, a u stvari agenti za prevare u službi pljačkaških trgovačkih porodica.

Osnivač jezuitskog reda i tvorac njihove doktrine prikrivenog rada, Injatujus Lojola sa sunčanim oreolom oko glave prikazan je na Rubensovoj slici (levo) kao čarobnjak među anđelima koji padaju pred njim. Rubens je bio veoma angažovan u katoličkoj borbi protiv nemačkih reformatora i odan papskom katolicizmu kao jedinoj prihvatljivoj veri. Slikao je najviše vlastelu koja ga je za to dobro plaćala. Ticijan (desno) je bio plaćen i da ovekoveči posetu zloglasnog Pape Aleksandra Bordžije „Svetom Petru“ koji ga je „lično“ primio kako bi mu dao „božiju zapovest“.

Običan narod je u to vreme verovatno ismevao nastojanje tadašnje nakinđurene vlastele da sebe ovekoveči u što grandioznijim pozama.

Ove propagandne slike proglašene su danas „remek-delima“ i deca u školama uče da je ovo „velika“ umetnost.

Zanimljivo je da je i otac poznatog američkog glumca Denisa Hopera, Džej Hoper, bio član OSS-a, koji je radio na dovođenju kineskih komunista na vlast. Denis se javno hvalio u jednom intervjuu kako se njegov otac u Kini borio na strani komunista i da je doneo tada iz Kine neke tapiserije koje su bile stare 500, a možda i 1000 godina.

Za potrebe praćenja situacije u čitavoj Aziji, a posebno u Kini, osnovan je 1925. Institut za pacifičke odnose. Ovaj institut su, između ostalih zainteresovanih trgovaca, finansirali Fondacija Rokfeler i Carnegie Corporation. Rukovodstvo instituta je u jednom trenutku priznalo da podržava komunistički pokret u Kini, zbog čega su neki članovi Instituta bili u SAD optuženi za podrivanje američkih interesa kada je u američkom Senatu otkriveno da su oni u stvari bili glavni motor u pokretanju komunizma u Kini.

Mao Cetung je zvanično proglasio uspostavljanje Narodne Republike Kine 1.oktobra 1949. Početak kineskog pakla za američke edukatore sa Jejla je bio kraj njihove “humane” misije.  Već 1951 su spakovali kofere i napustili Kinu.

Kineska revolucija predstavljala je jedan od najvećih osmišljenih genocida u ljudskoj istoriji. Kao oružje za masovno ubijanje iskorišćeno je izgladnjivanje seljaka do smrti i to je bila posledica tobožnje Maove pogrešne agrarne politike, iako se on u agrar uopšte nije razumeo i samo je sprovodio ono što su mu tajni savetnici tutnuli u glavu.

Pretpostavlja se da je samo od gladi u Narodnoj Republici Kini pomrlo blizu 30 miliona ljudi. Ukupan broj mrtvih nakon revolucionarnih promena je bio oko 45 miliona.

Cilj jezuitskih mozgova, koji su kreirali čitavu ovu zaveru, bio je da se od Kine napravi ogroman radni logor čija bi se jeftina radna snaga koristila za potrebe privatnog korporativnog transnacionalnog biznisa i da se Kina industrijalizuje kako bi postala veliki potrošač nafte, zapadnih tehnologija, farmaceutika i tričarija za široku potrošnju.

S obzirom kako se Kina danas i naoružava, možemo očekivati da ona možda postane i nova svetska imperija koja će, ne samo biti gurnuta u rat sa SAD, već može vremenom preuzeti američku ulogu „svetskog policajca“ koji će zarad tobože svojih interesa nastojati da vojno bude dugoročno prisutan na naftnim regionima Srednjeg Istoka. Kineski vojnici će svakako biti mnogo jeftiniji od američkih marinaca i korporacijskih plačenika.

Naftna kompanija Standard Oil, koju je osnovao Džon. D. Rokfeler (stariji), inače član nekoliko veoma uticajnih tajnih društava čiji rad  su ideološki i interesno osmišljavali jezuiti, napravila je još 1920. veliki posao težak dve i po milijarde tadašnjih dolara, od čega su samo poslovi u Kini doneli 20 miliona dolara. Po današnjim merilima radi se trilionima dolara zarade.

“Standard oil” je već 1920. imao ugovor sa kineskom vladom za 60 godina korišćenja naftnih i drugih mineralnih resursa u dve kineske provincije koje su pojedinačno veće nego država Njujork.

ZATVARANJE I OTVARANJE KINE KLJUČEVIMA IZ LONDONA

Nehumani eksperiment, nazvan “Veliki skok”, počeo je sa dovođenjem na vlast “mandžurijanskog kandidata” Mao Cetunga i trajao je od 1948. do 1966.. Desetine miliona seljaka je oterano sa svojih poljoprivrednih poseda i smeštani su u kolektivne centre gde su uvođeni u osnove industrijskog rada. Pravljena je radnička klasa. (Ovo je isto rađeno u bivšoj Jugoslaviji).

Seljaci su tako oterani sa svojih poljoprivrednih parcela i terani da kopaju kanale, grade puteve, odnosno utabavaju zemlju, da tobože grade mostove, fabrike, pruge, topionice… Kako su sve bukvalno radili golim rukama i bez ikakvog znanja, ono što su napravili je bilo neoupotrebljivo, pa su u stvari samo bili glumci u predstavi monstruoznog jezuitskg programa za kolektivno ispiranje mozga. Zemlja je ostala neobrađena. Biti seljak postalo je staromodno, a industrijalizacija život u komuni su bili – avangarda.

U tim novim kolektivnim smeštajima su ozidavane nekakve peći za topljenje čelika i svi su morali sve predmete od metala koje su u kućama posedovali da stavljaju u peći kako bi se u njima stvarao čelik. Ko nije hteo da se odrekne poljoprivrednih alatki, plugova, ašova, lopata ili escajga za jelo, partijska policija je na silu plenila i bacala u peći. Rezultat ovog “topioničarskog” rada su bile bezvredene komadine istopljenog čelika. Alatke za obrađivanje zemlje su uništene.

„Industrijalizacija“ po zamisli kineske političke avangarde. U pozadini peći za  “pravljenje” čelika. Sa ovom realnom predstavom (reality show) ubacivane su u svest seljaka idealističke slike o velikom preporodu, a sve iz  propagandne mašinerije Sidnija Ritenberga.

PLANIRANO UBIJANJE GLAĐU

Ne znajući ništa o poljoprivredi „Veliki Vođa“, Mao Cetung je plasirao „genijalnu“ ideju da se prinosi sa zemlje udvostruče tako što bi se zaobišlo sporo kultivisanje zemljišta. I lokalni partijski isprani mozgovi su euforično obećavali „Velikom Vođi“ da će na taj način baš iz njihovih provincija u Peking stići najveći doprinos.

Na nepripremljenom zemljištu i bez plugova koji su istopljeni, prinos je bio katastrofalan. Ali zaslepljene partijske vođe nisu mogle da se suoče sa realnošću  i nastojale su da održavaju iluziju o „genijalnoj“ ideji „Velikog vođe“ tako opstajući na svojim lagodnim partijskim funkcijama. Bezdušno su plenili seljacima i poslednji džak pšenice i pirinča i slali u partijsku centralu u Peking kao dokaz velikog poljoprivrednog prinosa i ostvarenje zacrtanog partijskog programa.

Desetine miliona kineskih seljaka je tada ostalo bukvalno bez ikakve hrane.

Džastin Bejker u svojoj knjizi: „Mao’s Secret Famine“, napisao je da su na seoskim kućama svi krovovi napravljeni od kore drveta bili pojedeni, a umobolni i zaneseni partijski lideri stavljali su umesto krovova platno sa nacrtanom korom drveta prikazujući višim partijskim funkcionerima svoj uspešni rejon. Deca su grozničavo na ulicama gradova čekala da sa drveta otpadne neki list, ne bi li onda jurnula da ga ugrabe i pojedu.

Gladni ljudi pojeli su sve pse i mačke, pa je čak i pacovska populacija teško redukovana u čitavoj Kini. Masovno se umiralo od gladi, a zavladao je i kanibalizam pa su se leševi dece menjali sa komšijskom kako ljudi ne bi jeli sopstvenu decu, zapisao je Bejker.

Kineska stvarnost i iluzionistička propaganda potpuno su se razlikovale

Vremenom su pobesneli seljaci sve više uspevali da provaljuju u dobro čuvane žitne silose i dolazilo je sve češće do oružanih sukoba. Nemiri su pretili Maovom umobolnom jednopartijskom sistemu, pa je “Veliki vođa” po savetu “svog” trusta mozgova sa Zapada najavio “velike strukturne promene” na revolucionarnom putu. Tako je 1966. lansirana “Velika Kulturna Revolucija”, kao nova faza revolucionarnog razvoja, jer se prethodna “zbog grešaka nekih pojedinaca” nije pokazala. Stvarni cilj je bio da se iz partije uklone svi nepodobni oponenti  koji su u “Velikom vođi” već videli tešku patološku kreaturu.

O katastrofi koju je doživela Kina u pomenutom periodu gotovo da ne postoje ni fotografije, niti bilo koji filmski snimak. Crvena Kina je bila jedan monstruozni logor potpuno izolovan od sveta i običan narod sa Zapada nije znao šta se tamo stvarno događalo. Mediji su ili ćutali ili lažno izveštavali.

Ali, NEKO je bio impresioniran kineskom genocidnom revolucijom.

GLAVNI BIZNIS SA KINOM IDE PREKO PORODICE ROKFELER

Nakon svog prvog zvaničnog putovanja po Kini 1973. Dejvid Rokfeler je u Njujork Tajmsu napisao kako je impresioniran „nacionalnom harmonijom“ koja sada postoji u Kini. ”Kakva god da je cena Kineske Revolucije, ona je očigledno uspela, ne samo u stvaranju veće efikasnosti i posvećenosti vlasti, već i nametanjem visokog morala za zajedničke ciljeve“.

“Socijalni eksperiment u Kini pod vođstvom predsednika Maoa je jedan od najvažnijih i najuspešnijih u istoriji čovečanstva. Koliko široko se Kina bude otvarala prema svetu i kako to bude tumačeno i kakve budu reakcije na ove društvene inovacije i način života, koje je ona razvila, izvesno je imaće ogroman uticaj na budućnost mnogih nacija”, zapisao je Dejvid Rokfeler.

Dalje u svom tekstu Rokfeler primećuje da se na školama i univerzitetima u Kini sve izučava isključivo u skladu sa Maovim revolucionarnim idejama i sa ciljem da se one održe. Ništa izvan toga se ne uči. Takođe je radnicima zabranjeno da putuju i menjaju svoja radna mesta.

Kada je Dejvid Rokfeler zapitao jednog keramičara o tome koliko može da bude kreativan u svom poslu, on mu je odgovorio da se nema vremena za individualnu kreativnost, jer treba služiti masi.

Tako je Dejvid Rokfeler našao uglavnom sve pozitivne strane kineske revolucije: povećanje proizvodnje, disciplina na radu, kolektivizam i odanost poslu. Zato je genocidni projekat Jejla i OSS-a sa preko 45 miliona mrtvih Kineza i uništenim čitavim generacijama, po njemu “…jedan od najvećih uspeha u istoriji čovečanstva”.

Naravno, jer Rokfeleri su najviše profitirali.

Nakon 25 godina kineskog crvenog mraka i kulturne obrade jeretika, američka zvanična politika počela je polako da se okreće ka Kini.

POČINJE KINESKO „OTVARANJE“

Henri Kisindžer je najmanje dva puta tajno posetio Kinu 1971, da bi onda spremio i zvanični dolazak Ričarda Niksona. Sa Kisindžerom je u Kinu svaki išao i Robert C. Mekferlejn (mornarički pukovnik) i tada  američki savetnik za nacionalnu bezbednost koji je bio i na funkciji savetnika u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku (koji važi kao cionistički klub), a osnivač je i američko- kineskog društva.

Mekferlejn je povezan sa Londonom preko funkcije direktora Aegis Defence Services koji ima sedište u Londonu. Ova kompanija obezbeđuje poslove koje ima londonska oligarhija u Iraku. Sve ove poslove vodi Lord Peter Inge, koji ima čin feld maršala i titulu barona i brojne druge titule: Privy Council; Knight of the Order of the Garter; Pilgrims Society, Knight Grand Cross of the Order of the Bath.

Nacionalno veće za američko kinesku trgovinu osnovano je 1973. istog meseca kada je Rokfelerova Chase Manhattan Bank otvorila svoju kancelariju u Moskvi. To je takođe godina u kojoj je tajni američko-sovjetski trgovački i ekonomski savet počeo svoj rad i sastanke.

Poznato je da se Dejvid Rokfeler sreo sa Ču En Lajem, premijerom komunističke Kine  najmanje jednom, juna 1973. O tom susretu je pisao i sam Dejvid Rokfeler u svojoj autobiografskoj knjizi. Rotšildi su svoje interese u međuvremenu više vezali za Indiju.

Dejvid Rokfeler u Kini 1973. posetio je Ču En Laja. Ova poseta je bila uvod u veliko kinesko „otvaranje“ prema Zapadu

Na početku “otvaranja” Kine prema Zapadu u Kinu je poslat, kao zvanični izaslanik SAD, i Rokfelerov čovek sa Jejla i član tajnog jezuitskog društva “Lobanja i kosti”, Džordž Herbert Voker Buš, poznat i kao Buš “stariji”. On je bio prvi američki “ambasador” (doduše tada još neformalno) u komunističkoj Narodnoj Republici Kini. Nakon toga Buš je postavljen u fotelju koju, takođe, kontroliše institucija Rokfeler, a to je fotelja direktora CIA. Idealno mesto za tajni biznis.

Ova služba je od posebne važnosti za određene poslove institucije Rokfeler (kažemo institucije jer se iza ove porodice nalazi jedno daleko moćnije bratstvo). Tajni poslovi su tajni jer za njih postoje posebni američki zakoni koji im garantuju tajnost i oni se obično vode pod etiketom „u interesu državne bezbednosti“. (Valjda vam je jasno zbog KOGA postoje ove tajne „bezbednosne“ službe u skoro svim državama sveta.)

I upravo se za Bušove, koji su u dalekom srodstvu i sa britanskom kraljevskom porodicom, vezuju mnogi poslovi u trgovini opijumom koji je završavao u Kini. Preskot S. Buš (brat Buša “seniora”) je bio u poslovnim dilovima sa japanskom mafijom, dok je njegov otac Preskot Buš bio glavni prebacivač Rokfelerovog novca za nacističku Nemačku.

Naime, pre nego što su Mao Cetungovi komunisti preuzeli Kinu britanska oligarhija je trgovala opijumom skrivajući se iza poslova kompanije British American Tabacco (kompaniji je najveći poslovni partner porodica Rejnolds koji su članovi tajnog društva Iluminata). Kasnije su Maovi komunisti biznis sa opijumom takođe sakrivali iza iste kompanije, ali koja je u međuvremenu postala kineska državna kompanija – “Kineski biro za duvan”.

Istom iluminatskom bratstvu, navodno, pripada i uticajna i bogata kineska porodica Li koja je na čelu Kine tada imala predsednika, Li Ksianiana za koga se kaže da je prodao toliko opijuma Zapadu da je bio u stanju da pomogne Crvenoj Kini da isplati sve dugove i nazvan je zato “Bog Novca”. Li Ksianian dobio je i nadimak “gospodar droge”, bio je i ministar finansija Narodne Republike Kine od 1957. do 1975.

Baš Rokfelerova Chase Manhattan Bank  je 1973. godine postala prvi američki korespondent Nacionalne Banke Kine i smeštena je u kineskoj četvrti u Njujorku.

Dakle, porodica Rokfeler je dobila zadatak da finansijski uđe na kineski teren i odrađuje veliki posao sa društveno i moralno preoblikovanim Kinezima.

Godine 1980. i Jejl se vratio u Kinu da nastavi posao i iste godine počinje ubacivanje kulturno obrađenih mladih Kineza na još bolju edukaciju u SAD. Posebno stižu studenti iz Hong Konga koji se u Kinu više nikada ne vraćaju već ostaju u SAD gde se infiltriraju u državne institucije i bezbednosne službe, i, naravno, u mafijaške trgovačke mreže. Namerno ubacivanje Kineza u SAD posledica je smišljene i perfidne okupacije Amerike sa ciljem da se razori narastanje američkog nacionalizma i od SAD stvori internacionalističko kulturno i rasno mešano društvo. Samo u takvom rasno mešanom društvu može nesmetano i prikriveno da funkcioniše međunarodna trgovačka mafija.

Ali, ono što ide preko porodice Rokfeler i institucija u njihovom vlasništvu uvek su javni i legalni poslovi. Oni drugi, tajni, isprepletani su u mrežu banaka, kompanija i fondacija koje vode drugi članovi ovog ili onog bratstva i koji se u nekoj “niti” izatkane poslovne mreže uvek povežu sa novcem iz neke od institucija Rokfelera. I to je slučaj sa mnogim poslovima sa Kinom.

KINEZI – NAJJEFTINIJI ROBOVI I “NAJUSPEŠNIJI” BIZNISMENI NA SVETU

Još 1970. First National bank of Chicago, koja se u međuvremenu pripojila Rokfelerovoj Chase banci, a onda transformisala u “Bank one” u komunističkoj Kini, počela da daje milijarde i milijarde američkih dolara zajmova Kini. Obimno kreditiranje Kine američkim novcem je pravdano  tvrdnjom da će Kina to vratiti u zlatu iz  nekoliko svojih zapadnih provincija.

Ali, Kina nikada nije dozvolila nikakvu američku finansijsku inspekciju koja bi utvrdila imaju li oni zaista toliko zlata da otplate dugove. Umesto toga, veruje se da je dug vraćen drugačijom robom, odnosno ogromnom količinom heroina  koji je počeo da stiže u SAD iz Azije i preplavio nakon 1970.-tih američko tržište. Rokfelerovi mediji u SAD su, po saznanjima iz  CIA, prenosili da heroin dolazi iz Kambodže. Ali, odavno je javna tajna da je trgovina narkoticima glavni izvor novca za prikrivene operacije podrivanja država koje izvodi CIA širom sveta.

A u prljavom nelegalnom poslu mora biti ispletena i mreža sa bankama koje su specijalizovane u “pranju” ovakvog novca. Za te poslove se izgleda specijalizovala još jedna partnerska porodica institucije Rokfeler poreklom iz Džakarte, na čelu sa Džejmsom Rijadisom i njihova firma “Stephen and Co”, sa sedištem u Litl Roku u Arkanzasu.

Za potrebe stvaranja narko tržišta u SAD, ali i u Evropi, stvoren je rock and roll muzičko-ideološki pokret za mlade koji je imao za cilj da omladinu „oslobodi“ patrijahalnih i moralnih hrišćanskih stega. U modu su ulazila „deca cveća i ljubavi“ koji su želeli da probaju život i sve što im se nudilo kao „sloboda“. Ali, ovo je druga tema.
ARKANZAS KAO MEKA ZA PRLJAVE POSLOVE SA KINOM?

O prljavim švercerskim poslovima koji se uvek negde “zakače” za novac Rokfelera, istraživao je godinama izvesni Šerman Skolnik,  producent raznih američkih TV diskusija i panela koje su se bavile problematikom sistemske korupcije u američkom pravosuđu i koja decenijama opstaje jer NEKOME odgovara da ima svoje sudije i svoje šefove u CIA i FBI i svoje senatore, i kongresmene i svog predsednika SAD.

Tako Skolnik otkriva da je glavno uporište za prljave poslove Rokfelera američka država Arkanzas. Prostrana država sa malim brojem stanovnika idealna je za organizaciju takvog biznisa, jer su u takvim državama najlakše nameste izbori za guvernera, senatora, sudije… Poznato je da se Vintrop Rokfeler, iako rođen u Njujorku, 1953. preselio u Arkanzas i da je tamo bio guverner od 1967. do 1971.

Za Arkanzas je vezana i pojava Bila Klintona i njegove supruge Hilari, koji su iz tamošnje male advokatske kancelarije u Litl Roku dogurali do najviših pozicija u Beloj kući i Stejt Dipartmentu. Koja sila je mogla tako visoko da podigne sina jedne medicinske sestre , koja je radila i kao kelnerica i kome je, navodno, biološki otac (iz jedne veoma siromašne porodice od devetoro dece) poginuo tri meseca pre nego što se on rodio? Ova medicinska sestra se onda udala za jednog alkoholičara, pa je i taj brak propao, pa se opet udala…

Ali to sinčića Bila koji je dobio očuhovo prezime (kao da nema oca!) nije omelo u pravljenju fantastične karijere. Još zanimljivije je što je advokatska kancelarija Klintonovih bila upletena godinama u seriju poslovnih skandala (zbog prljavog biznisa) sa velikim brojem aktera koji su naprasno na ovaj ili onaj način odlazili na “onaj svet” i to pod misterioznim okolnostima. A Klintonovi su iz svakog posla profitirali i izigravali sve tužioce. I ne samo Klintonovi, već pre svega njihov moćni zaštinik.

Da li je to bila porodica Rokfeler i da li je Bil Klinton u stvari vanbračni sin Vintropa Rokfelera i Virdžinije Keli, medicinske sestre I tada lokalne „lepotice“ (na koju on, doduše, uopšte ne liči). To je danas tema koja se sve više otvara u SAD kod mnogih nezavisnih novinara, ali je zanimljivo da niko ne sumnja u Bilovu majku, već se samo bave ocem.

Za razliku od mlađeg brata (levo), Bil Klinton baš i nema crte na svoju majku.

Ali je zato zanimljiva sličnost sa Barbarom „Bobo“ Sirs (Jievute Paulekiute poreklom iz Litvanije) koja je bila Vintropova žena samo dve godine (od 1948.) i sa kojom je on navodno imao „samo jednog sina“ (što mediji uvek naglašavaju), Vintropa Pola, mlađeg (koji uopšte ne liči ni na oca, ni na majku). I ona je zaista bila litvanska lepotica. „Bobo“, nekakva glumica i foto model, bila je prethodno u braku sa članom moćne poslovne porodice Sirs iz Bostona (koja se ne eksponira u javnosti). Dakle, da li je možda Bil Klinton njihov vanbračni sin? Ili samo njen sin, možda iz porodice Sirs?

Procenite sami.

S leva na desno: Vintrop R. (sa šeširom), Bil K. i „Bobo“ Sirs. Vintorp Pol R. umro je 2006. od leukemije i dogurao je samo do guvernera Arkanzasa. Tako je Bil Klinton (čovek bez porodičnog pedigrea) imao bolju poziciju da stigne do Bele kuće, nego Vintrop Pol Rokfeler junior. Nije li to čudno?

Obični Amerikanci, naravno, ne bi voleli da im predsednik bude neko bogataško dete (posebno ne Rokfelerovo), jer bi to kompromitovalo američku „demokratiju“ i „američki san“ da svako može biti predsednik SAD i da se svako može obogatiti. Da li je zato Klintonova biografija morala biti drugačija?

Ali, pogledajmo malo poslove Rokfelera sa Kinezima koji su vezani za Arkanzas.

WAL MART – KINEZI NAJJEFTINIJI ROBOVI DANAŠNJICE

Baš u  Arkanzasu su poslovna sedišta tri veoma moćne kompanije koje su napravile pravi finansijski bum poslednjih decenija, upravo sa otvaranjem kinesko-američke saradnje i u vreme dvostrukog predsedničkog mandata Bila (Rokfelera-Sirs?) Klintona i dvostrukog mandata Džordža Buša, mlađeg. To su kompanije Wal Mart, Tyson Chickns i J.B. Hunt Transport Services, Inc.

Osnivač maloprodajnog lanca jeftinih proizvoda Wal Mart je Sem Walton (1918-1992) iz Oklahome koji je na Univerzitetu u Misuriju postao član jevrejskog  bratstva Alpha Epsilon Pi. (Član ovog bratstva je i  formalni osnivač Facebook-a, izvesni Mark Cukerberg). Walton se oženio bogatom naslednicom iz engleske jevrejske trgovačke porodice Robson. Izbegao je da služi vojsku tokom Drugog svetskog rata tako što se pomoću moćne ženine porodice zaposlio u fabrici oružja porodice Dipon.

Proizvodi široke potrošnje koji se u SAD prodaju po 20 dolara, kod Wal Marta koštaju 10 dolara, pri čemu Wal Mart za njih plaća samo 10 centi. Sva razlika ide Wal Martu. Gde je tajna? Jednostavno, u radu jeftinih kineskih robova. Dok jedan američki radnik košta sa svim prinosima državi oko 45 hiljada dolara, kineski košta 2500. I porez na zaradu radnika je tako daleko manji za SAD. Zbog ove jeftine radne snage 100.000 radnih mesta je izneto protekle decenije iz SAD i premešteno u Kinu. Wal Mart ima oko 5000 maloprodajnih mesta u SAD.

Za organizaciju kineskog roblja, tvrdi Skolnik, zadužen je Vang Jun, biznismen iz Hong Konga i predsednik upravnog odbora kineske kompanije PolyTchnologies iz Narodne Republike Kine, a koji slovi kao neformalni šef kineske tajne policije sa ogromnim ovlašćenjima.

Vang Jun i Bil Klinton (na slici levo) imali su formalni susret u Beloj kući februara 1996. Klintonovi su često zaduženi i za „prikupljanje novca“ od stranih donatora i domaćini su mnogih poslovnih susreta. Na slici ovde su sa poslovnim partnerima iz Kine.

Kompanija Poly Technologies se bavi trgovinom oružjem i povezana je sa narodno-oslobodilačkom armijom Kine. Jun je i predsednik Kineskog međunarodnog poslovnog kartela i Investicione Korporacije. On je sin starijeg kineskog revolucionara Vang Zena. Između 1987. i 1993. kompanija Poly Technologies i njene podružnice su prodale u SAD poluautomatskih pušaka u vrednosti od oko 200 miliona dolara.

Kada je Bil (Rokfeler) Klinton potpisao zakon kojim se zabranjuje prodaja izvesnih modela poluatomatskih pušaka 1994., Poly Technologies je fantastično profitirao jer su iskoristili rupe u zakonu da zaobiđu zabranu i konačno pribegli već dobro uhodanom krijumčarenju. Do 1996. ove puške su preplavile gradove Kalifornije. Kako je Kinezima to pošlo za rukom? Zato što su Kinezi mnogo vešti ili zato što su deo jedne več dobro izatkane međunarodne mreže za šverc i pranje para?

Skolnik tvrdi da se u početku svaka vrsta ilegalne trgovine sa Kinom odvijala preko male mreže centrirane u severozapadnom Arkanzasu oko Mena aerodroma. Porodica Rijadis je zato kupila i malu “First National Bank of Mena” kako bi im služila za pranje para. Uz pomoć Rokfelera i ove banke, milijarde narko-dolara je prošlo ovom rutom.

Takođe na severozapadnom delu Arkanzasa blizu Rodžersa, nalazi se ogroman novi regionalni aerodrom. Klinton je kao predsednik pomogao da aerodrom 1998. dobije najbolju opremu tako da može da primi najveće transportne avione. Na aerodromu se nalazi i “zona slobodne trgovine”, tako da se “tranzitna roba” koja tu stiže najviše iz Kine, ne kontroliše i ne oporezuje, jer zvanično nije namenjena tržištu SAD. Ali, ogroman broj skladišta i kontejnera idealno je mesto za dobro organizovan šverc koječega, tako da veliki deo ove robe ipak ulazi u SAD.

Nema boljeg posla od onog za koji ne postoji konkurencija, ne plaća se porez i carina.

Takođe, u blizini aerodroma Springdejl u Arkanzasu je i sedište kompanije Tyson Foods, Inc. Oni dominiraju tržištem pilića u SAD i izvoze “američku” piletinu u više od 70 zemalja sveta. Ali, samo malo: zar Kinezi nisu poznati po uzgoju živine? Sami zaključite kako se mogu povezati ptičiji grip, kineska živina i Rokfelerov farmaceutski biznis. Najprostije bi bilo da kineski farmeri zbog pojave ptičijeg gripa nisu mogli da plasiraju svoju „zaraženu“ živinu na svetsko tržište direktno i jeftino, već se na svetsko tržište zato plasira “američka” živina. Kineska je navodno pobijena, kako su to prikazali mediji zbog ptičijeg gripa, a američkoj kompaniji je to otvorilo prazan tržišni prostor. A, vi ste u stvari jeli piletinu zaista uzgojenu jeftino u Kini. Eto, to je možda mala tajna „ptičijeg gripa“.

Tu u blizini istog aerodroma se nalazi i sedište transportne kompanije J.B.Hunt, koja je, takođe, baš u periodu „otvaranja Kine“ napravila fantastičan posao. Njen formalni vlasnik, izvesni Džoni Brajan Hant, pravo je oličenje ostvarenja američkog sna. Od siromaška je veoma brzo postao vlasnik ogromne transportne kompanije. Ali, “američki san” se izgleda ostvaruje samo onima koji posluju sa moćnim institucijama kao što su Rokfeleri.

INFILTRIRANJE KINEZA U POSLOVNE I  BEZBEDNOSNE STRUKTURE SAD

Evidentan je u poslednje vreme ogroman broj Amerikanaca kineskog porekla koji dobijaju poslove u američkom državnom aparatu i posebno zauzimaju mesta u ministarstvu unutrašnjih poslova (Homeland security) . I što je najzanimljivije, sada tobože Kinezi jurišaju na američko tržište i kupuju, kupuju, kupuju…

Tako je nedavno kineski naftni gigant CNOOC iznajmio razne lobiste u svom nedavnom neuspešnom pokušaju da kupe američku  naftnu kompaniju UNOCAL koja je vlasnik jedinog rudnika retkih metala u SAD. Ako vam se čini da na ovaj način institucija Rokfeler pokušava da izigra sve antimonopolističke zakone u SAD, onda ste verovatno u pravu. Jer, upravo je kompanija Standard oil, kada je došla na sud zbog teškog monopola u trgovini naftom, perfidnim igrarijama i prebacivanjem novca u razne fondove i druge manje kompanije, pokazala kako Rokfeleri znaju da se vešto kamufliraju. Pravom jezuitskom veštinom.

Jedan od lobista za pomenutu kupovinu UNOCAL-a je bila firma BKSH, a to je podružnica Burson-Marsteller i deo je britanske WPP grupe. WPP je druga po veličini firma za reklamiranje i odnose sa javnošću u svetu koju vodi jedan član britanske kraljevske porodice. I sada se šire po Kini i već imaju oko 2000 zaposlenih.

U velikoj mreži kompanija i podružnica, koje lobiraju i kupuju po SAD i svetu i savetuju za Kineze, nalazi se i Stone Bridge International, koju je nekada vodio i Samuel Berger, bivši državni sekretar za bezbednost u Klintonovom mandatu i koji je navodno “zaboravio” da kaže svom predsedniku kako su Kinezi došli u posed nacrta za izradu nuklearnih bojevih glava, a koje im je u stvari on i odneo. Morao je zato da napusti državnu funkciju i kažnjen je uslovno zbog prekršaja.

Tako su Kinezi postali nuklearna vojna sila, kupuju rudnike i fabrike po SAD i svetu, a rade kao robovi sa dnevnicom od jednog dolara  za Wal Mart. Možete li u to da poverujete?

Stone Bridge ima i kinesku podružnicu, a za ovu firmu lobira i Madlen Olbrajt, takođe agent Rokfelerovih. Olbrajt je zdušno radila sa Bergerom i Bilom (Rokfeler) Klintonom na poslovima instaliranja marionetske i kriminalne vlade na Kosovu, što je rezultiralo i bombardovanjem SR Jugoslavije 1999.

Meta su, naravno, rudna nalazišta na Kosovu, i tamošnji Albanci sada imaju “čast” da jeftino  kao i kineski robovi rade za svakog ko im nešto ponudi. I naravno žive od uvoza hrane koju im omogućava marionetska vlada Srbije i žive u iluziji da su sada “slobodni” i “nezavisni”. Na čelu “države” im je policajka, izvesna Jahjaga, koju je tu postavio američki ambasador nakon što je prošla političku obuku u SAD. Policajci su uvek naučeni da slušaju.

NAJMOĆNIJA PORODICA U AZIJI JE TRGOVAČKA PORODICA LI

Danas najmoćnija tajkunska porodica u Kini, ali i u svetu običnih ljudi (commons) je porodica Li iz Hong Konga. Na njenom čelu je osamdesetrogodišnji Li Ka šing, za koga se veruje da je član tajnog društva Iluminata, koje je takođe vezano za britansku Krunu (misli se na centralu trgovačkog kartela u Londonu). Li Ka Šing je zato dobio titulu “ser”, kao i orden Britanske imperije. Nosilac je i drugih titula, a njegovo bogatstvo se u ovom trenutku procenjuje na 26 milijardi američkih dolara (dok je 1992. iznosilo 13 milijardi).

Njegov najunosniji biznis je u poslovima sa skladištenjem teretnih kontejnera u najvećim lukama sveta, posebno Azije, a ima i svoje brodove za transport robe. Vodeći je trgovac u maloprodaji kozmetičkih preparata u Aziji, pa je time stekao, zbog ogromnog tržišta, i vodeću poziciju u svetu na tim poslovima. Novo kinesko amerikanizovano i evropeizovano društvo, koje se trudi da u svemu imitira Zapad, danas “guta” evropsku i američku kozmetičku proizvodnju.

Moderni Kinezi moraju biti i moderno izopačeni.

Li Ka Šing kao i njegova dva sina imaju i kanadsko državljanstvo i biznis u Kanadi i SAD. Između ostalog poseduju: zgradu u Njujorku u ulici Broad Street koja je procenjena na više od 100 miliona dolara, kompaniju HUSKY OIL u Kalgariju, koja se procenjuje na 1,3 milijarde dolara, Canadian Imperial Bank of Commerce u Torontu, vrednosti oko 4,4 milijarde američkih dolara, stambeno naselje PACIFIC PLACE u Vankuveru, vredno oko 2 milijarde, kao i stambeno naselje SUNTEC CITY u Singapuru, koje vredi milijardu dolara.

Amerikance posebno zabrinjava što je ova porodica potpuno preuzela najveću teretnu luku u Palm Biču, na Zapadnoj obali SAD. Tu su još i telekomunikacione kompanije i TV Star jedna od najuticajnijih televizija u Aziji i na Srednjem Istoku. Oba njegova sina su edukovana na Stanford Univerzitetu u Kaliforniji, i imaju engleska imena: Viktor i Ričard i u biznisu su sa ocem.

Kao i svi Iluminati i porodica Li se ugledala na svoje poslovne partnere Rokfelere i bave se onim što se naziva filantropija, a to je finansiranje raznih zadužbina, posebno škola i bolnica. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da od toga najviše profitiraju upravo oni koji u tim školama prodaju “falš” znanje i “falš” lekove, odnosno svoje farmaceutike, po čemu su Rokfeleri u savremenoj alopatskoj medicini već poznati. O tome smo pisali.

Zvanična biografija Li Ka Šinga kaže da je rano ostao bez roditelja, i kao siroče se probijao koz život. Formalno nema nikakvu školu. A onda je počeo mali biznis i stigao do milijardera.

Tipična priča za tajkune u vazalnim zemljama i kolonijama, kakva je danas i Kina. Njegov evropski manirizam, odelo i kravata i okrenutost anglosaksonskom biznisu pronicljivom čitaocu može otkriti i drugačiju biografiju, onu koja zvanično nigde nije zapisana.

 PRIPREMA KINE ZA SUKOB SA SAD?

Sada se Kina kao i nekada nacistička nemačka naoružava vezujući tobože “svoje“ za Iran. Cilje očigledno da se pomoću Kine oslabe SAD, Orkestracija Trećeg svetskog rata je gotovo identična onome što se događalo sa naoružavanjem nacističke Nemačke i Japana. Obe orkestracije idu preko finansijskih mreža u koje su upletene niti i instutucije Rokfeler.

Spreman je, izgleda, i novi kineski predsednik ŠI Djinping, na slici sa jezuitom Džozefom Bajdenom.

Kuda ova priča dalje vodi nije teško predvideti.

Neka nam je svima Bog u pomoći.

Ivona Živković

Share this post: