Da su izgubili rat svi bi bili osuđeni kao ratni zločinci

robert-mk-namara-amerika-600x415

Robert S. MekNamara, sekretar odbrane SAD u kabinetu predsednika Kenedija i Džonsona, umro je 6. Jula 2009. godine u 93. godini. Bio je umešan u šokantno bombardovanje japanskih gradova krajem Drugog svetskog rata kada je imao dvadesetak godina.

Bio je jedna od centralnih figura u Zalivu svinja, Operaciji Mungos, kubanskoj projektilskoj krizi, tranziciji između Kenedija i Džonsona, ali i vijetnamskom ratu. Čak je i svedočio pred Kongresom o viđenju NLO-a širom države 1966. godine.

Ali ko je on bio u stvari? Da li je bio psihopata? Da li je imao savest? Ako jeste, osvrt na njegov život bi mogao da pomogne da naučimo kako ljudi rođeni sa sposobnošću da razvijaju savest mogu da završe kao najokrutniji psihopata u smrti i uništenju.

Priča se da je bio najsaosećajniji član kabineta u vladi predsednika Džonsona, iako uopšte nije izgledao tako. Njegove naočare sa čeličnim okvirima su savršeno išle uz njegov čelikom okovan um.

New York Times ga je video ovako:

Gospodin MekNamara je bio najuticajniji sekretar odbrane 20. veka. Služio je predsednicima Džonu Kenediju i Lindonu Džonsonu od 1961. do 1968. godine, nadgledao na stotine vojnih misija, na hiljade nuklearnih oružja i milijarde dolara u vojsci potrošenih na oružje. On je takođe razvio ulogu sekretara odbrane, uzimajući u svoje ruke stranu diplomatiju i otpremanje vojske.

Pola miliona američkih vojnika je otišlo u rat pod njegovom stražom. Više od 16.000 ih je umrlo, a 42.000 ih je stradalo u narednih 7 godina.

Naravno, New York Times pominje samo američke žrtve. Sam MekNamara je procenio da broj vijetnamskih žrtava prelazi tri miliona, a smrti se nastavljaju i danas usled dugogočnih efekata hemijskog otrova Agens Oranž.

Ovaj rat je postao njegova noćna mora. On je pre nego što je napustio Pentagon zaključio da je rat uzaludan, jer ništa nije moglo zaustaviti armiju severnog Vijetnama, ali taj uvid je podelio s javnošću tek kasnije u životu.

On je 1995. godine u svojim memoarima priznao da je to sve bilo veoma pogrešno, što je rezultovalo oštrom kritikom.

„On sigurno i sad u svakom trenutku mira i spokoja čuje neprestane vapaje sirotih dečaka u pešadiji, koji umiru u visokoj travi, vod po vod, bez razloga. Ono što je on njima oduzeo ne može se platiti javnim izvinjenjem i ustajalim suzama tri decenije kasnije“ – New York Times.

On je proveo decenije razmišljajući o lekcijama rata. Jedna od najvećih je da treba poznavati neprijatelja i „saosećati sa njim“.

„Moramo se postaviti u njihovu kožu i pogledati svet njihovim očima“, rekao je MekNamara. „Američki neuspeh u Vijetnamu je gledao neprijatelja kroz prizmu Hladnog rata, kao dominu koja bi porušila nacije u Aziji da je pala“.

Da li to znači da bi empatija pomogla SAD da pobede „neprijatelja“ ili znači da usled empatije vijetnamski komunisti uopšte ne bi bili neprijatelji?

„Spalili smo na smrt 100.000 japanskih civila u Tokiju – muškarce, žene i decu, a sveukupno je stradalo oko 900.000 civila u Japanu“, rekao je MekNamara. „General LiMej, koji je vodio vazduhoplovne snage tokom japanskog rata je rekao ’Da smo izgubili rat, svi bismo bili procesuirani kao ratni zločinci’ i mislim da je u pravu. Svi smo mi bili ratni zločinci“.

„Zašto je gubitak nemoralan a pobeda moralna?“, pitao je on. Smatrao je da je nemoguće dati odgovor na to pitanje.

Da je stvarno imao savest, odgovor bi bio jasan: ništa to ne čini nemoralnim, ali MekNamara je očigledno pobrkao zakon sa moralom.

Započeo je karijeru u „javnoj službi“ tako što je napustio svoju poziciju profesora poslovne administracije na Harvardu i pridružio se statističkoj kontroli vazduhoplovnih snaga 1943. godine. On je tad tek trebalo da napuni 30. Tamo je pomogao zaista zlom Kurtisu LiMeju da počini neke od najgorih zločina 20. veka.

Karijeru je završio kao predsednik Svetske banke.

Ipak, prema New York Times-u, njegove godine rada kao sekretar odbrane su ga definisale.

Gospodina MekNamaru je uzdiglo majstorstvo analize sistema, sposobnost davanja smisla velikim organizacijama – preuzimanje velikog problema i proučavanje svakog ugla, pronalaženje jednostavnosti u složenosti.

MekNamara je bio marioneta koju je zavarala površna ideologija koju su razvile psihopate, navodeći ga da im, iako je bio mudar i vredno radio, pomaže u toj ideologiji, čija je prava namera sakrivena do tančina.

Ljudi kao MekNamara bivaju ponerizovani, pretvoreni u zlo od strane zlih agenata, voljno ili nevoljno. Kada ti korisni, mada nadareni, idioti odluče da prate tok stvari, da uživaju u beneficijama moći koje dolaze sa služenjem moći, oni zapravo osude sami sebe.

MekNamara je bio sluga zla: pomogao je svojim izopačenim nadređenima da počine veoma zla dela.

(Webtribune.rs)

Share this post: