Dajana Džonston: Srbija ne treba da trči u zagrljaj EU

gjreoisgh

Američki antiglobalista Dajana Džonston o budućnosti EU posle događaja u Parizu, licemerju Zapada, ucenama oko Kosova, Srbiji između Brisela i Moskve.

Budućnost Evrope i sveta, posle otvaranja ukrajinske krize i terorističkih napada u Parizu, daleko je od svetle. Pred EU i Balkanom su teška vremena. Amerika je primorala Brisel da prihvati politiku protiv Moskve, koja je štetna za sve i užasno opasna. Lideri u Srbiji trebalo bi da se pridruže drugim Slovenima, posebno vođama u Češkoj i Slovačkoj, koji pokušavaju da promovišu mir i razumevanje između Zapadne Evrope i Rusije, za razliku od vlasti u Ukrajini, Poljskoj i Baltiku, koje teraju Evropu da Moskvu tretira kao neprijatelja.

Ovako Dajana Džonston, profesor francuske književnosti, antiglobalista i kritičar američke i evropske politike, „prognozira“ dalji razvoj događaja na svetskoj mapi, ali i u našem regionu. Napisala je niz knjiga na „vruće“ svetske teme. U delu „Suludi krstaši“, koje je prevedeno i kod nas, razotkriva medijske obmane zapadne štampe oko razbijanja Jugoslavije. Uskoro u Francuskoj izlazi njena nova knjiga „Kraljica haosa: promašene avanture Hilari Klinton“, o spoljnoj politici bivše američke državne sekretarke. Dajana Džonston je iz miljea američke srednje klase, a kćerka je savetnika u Pentagonu. Već godinama živi u Parizu.

Gde je, po vašem mišljenju, pozicija Srbije u novoj raspodeli geopolitičke moći? Treba li da ostanemo na EU putu ili da se okrenemo Rusiji i Kini?

– Zaista ne vidim nikakvu korist za Srbiju od predaje svog suvereniteta evropskim silama, koje su vodile rat protiv nje, ukrale joj deo teritorije, nastavljaju da opravdavaju NATO rat i ne pokazuju znake da će Srbiju ikada tretirati kao sebi jednaku. Ali, lideri u Srbiji možda smatraju da, geografski, i nemaju nikakav drugi izbor. To je jedini razlog koji vidim za to da se ne okrenete razvijanju odnosa sa ostatkom sveta, uključujući Rusiju i Kinu.

U želji da postigne svoj glavni strateški cilj, članstvo u EU, Srbija se suočava sa nizom zahteva oko Kosova, koji, kako se čini, postaju sve veći kako napredujemo u integracijama. Da li je odustajanje od Kosova „ulaznica“ za EU?

– Verovatno ne. Sledeći zahtev može biti da podržite Kijev protiv Moskve, da bojkotujete Rusiju, da se pridružite NATO… Ništa ne garantuje da uslovljavanja neće biti beskonačna, pogotovo što u ovom trenutku nema želje za daljim proširenjem EU.

Može li se uopšte održati politika „i EU i Kosovo“, s obzirom na otvorene poruke iz Brisela da je za članstvo potrebno priznati nezavisnost Prištine?

– Težnja da se istvremeno odbrani ili povrati Kosovo i uđe u EU nikada nije bila realna ni održiva.

Hoće li EU postojati dok Srbija bude spremna za članstvo?

– Prvo, kada će spremnost Srbije biti prepoznata? Kad god da se to desi, EU će se promeniti, iako će bez sumnje i dalje postojati u nekom obliku.

Kako objašnjavate paradoks da je Kosovo jedan od najvećih regrutnih centara Islamske države, a u isto vreme Priština i dalje dobija ogromnu podršku zapadnih sila, uključujući Francusku, za nezavisnost i secesiju od Srbije?

– Jednostavno: albansko Kosovo pripada SAD i EU, to je njihova „beba“. Njihova priča je da su spasli siromašno i zlostavljano Kosova iz „genocidne“ Srbije, i oni tu priču neće promeniti, iako sumnje u takvu verziju događaja tiho rastu.

Da li je na delu sudar civilizacija, hrišćanstva i islama, ili je reč o nečem drugom?

– U Francuskoj, konflikt se tumači kao sukob islama i sekularizma, ne hrišćanstva. Jedini napadi na hrišćanske crkve u Francuskoj dolaze od pokreta FEMEN, antiputinovski naklonjenih Ukrajinki, koje na svoje grudi stavljaju pojednostavljene slogane na engleskom i izazivaju nevolje. U osnovi, ono što se dešava ovde je metastaza izraelsko-arapskog sukoba.

Očekujete li da u strahu od novih terorističkih napada u Zapadnoj Evropi jačaju ksenofobija i desničarske partije?

– Činjenica da dobrovoljci odlaze u Siriju da se bore za Islamsku državu već jača strah od terorističkih napada u Zapadnoj Evropi. Moguće je da su ovi napadi imali za cilj da inspirišu braću muslimane da se pridruže džihadu u Iraku i Siriji, pre nego da počine slične napade na Zapadu. Ubistva 7. januara najverovatnije će povećati nepoverenje u muslimane, iako većina vlada pokušava da se bore protiv takvih osećanja. Desničarske stranke razlikuju se od zemlje do zemlje. U Francuskoj, Nacionalni front je paradoksalno jedina velika stranka koja se protivi francuskom učešću u ratovima na Bliskom istoku, koje podržavaju vladajuće stranke centra.

Jeste li među onima koji smatraju da ogromnu krivicu za poslednje događaje snosi i politika Zapada, politika dvostrukih aršina i stalnih intervencija?

– Sami teroristi tvrde da su motivisani posebno američkim vojnim intervencijama u muslimanskim zemljama.

Kako gledate na komentare da Zapad nema jednak tretman prema svim žrtvama, pa je tako, na primer, RTS bio legitimna meta, a „Šarli ebdo“ teroristički napad? Masovna ubistva u Nigeriji, stradanje dece u Siriji bile su glavne vesti u zapadnim medijima samo nekoliko sati…

– Prirodno je da je ogromna većina zabrinuta pre svega za svoje okruženje, za ono što se dešava njihovim sunarodnicima. Ideologija „globalizacije“, koja treba da opravda politiku SAD da imaju pravo i odgovornost da zaštite ljude u drugim zemljama vojnim intervencijama – podrazumeva i da Zapad treba da bude moralno uključen u sve što se događa u celom svetu. Obični ljudi nemaju takva osećanja. Dakle, možda bi najiskrenija demokratska politika bila – ostavimo druge zemlje na miru sa njihovim tragedijama. Razlike između reakcija na „mala ubistva“ na Zapadu i velika stradanja na drugom mestu nije baš licemerje, ali jeste odraz suprotnosti između „globalnog sela“ komunikacionih tehnologija i intervencija velikih sila, na jednoj strani, i granica pažnje i empatije običnih ljudi, na drugoj.

Vaša knjiga „Suludi krstaši – Jugoslavija, NATO i obmane Zapada“ dekonstruiše mitove Zapada oko ratova na Balkanu. Kako gledate na debatu u Srbiji oko ulaska u NATO? Treba li da ostanemo vojno neutralni ili da se priključimo nekom savezu?

– Za Srbiju bi cena ulaska u NATO bila ravna nacionalnom samouništenju. To znači pretvaranje oružanih snaga zemlje od instrumenta za odbranu u rezervne delova u „kutiji za alat“ koji SAD koriste za agresiju u ostatku sveta. I Srbi bi morali da plate ovu transformaciju kupovinom odgovarajućeg naoružanja SAD! Ne samo da se protivim ulasku Srbije u NATO, nego čvrsto verujem da sve zemlje članice treba što pre da napuste NATO, a on da bude potpuno rasformiran. NATO je sada samo instrument za američko osvajanje sveta, i priključenjem tom savezu pokazuje se spremnost da se odnosite prema drugim zemljama kao što su se prema Srbiji odnosili 1999.

Smatrate da zapadne vlade nose veliku odgovornost za ratove u bivšoj Jugoslaviji jer su ohrabrivale secesiju nekadašnjih republika SFRJ…

– Kakve god razloge da navode za svoju politiku na Balkanu, Zapad je u stvarnosti uništio zemlju srednje veličine, poznatu po svojoj nesvrstanosti i originalnom eksperimentu u socijalizmu, što se nije uklapalo u ideju Amerike o novom svetskom poretku. Jugoslavija je podeljena na male zemlje koje su sve u obavezi da slušaju naređenja iz Vašingtona i Brisela. Sada nema podrške Zapada za „samoopredeljenje“ na Krimu ili u istočnoj Ukrajini, što pokazuje da zabrinutost za takve „principe“ u potpunosti zavisi od geopolitičkih interesa.

Da li će se zapadna ekonomija ili takozvana demokratija urušiti sama od sebe? Ili možda opasnost zaista dolazi iz arapskih zemalja?

– U SAD „demokratija“ je već smrtno korumpirana novcem – izborne kampanje finansiraju veoma bogati donatori. U Evropi demokratiju podriva Brisel, koji donosi glavne ekonomske odluke. Pretnje iz arapskih zemalja su u suštini očajni defanzivni potezi tog regiona koji su izludele decenije vojnih intervencija Zapada. Prva stvar koju evropske zemlje treba da urade u samoodbrani jeste da se oslobode SAD i NATO i definišu politiku koja će braniti njihove sopstvene interese.

Mislite li da je dekompozicija Balkana završena ili može doći do novih promena granica u budućnosti?

– Zapadne sile prezauzete su u drugim regionima da bi se bavile daljom promenom granica na Balkanu. A Evropljani sigurno nisu voljni da podrže projekat „velike Albanije“.

Srbija i Hrvatska su u očekivanju presude Međunarodnog suda pravde u Hagu oko međusobnih optužbi za genocid. Kakav ishod očekujete i kako će se on odraziti na buduće odnose na Balkanu?

– Teško je predvideti presudu MSP. Po meni su sve optužbe o „genocidu“ u suprotnosti sa težnjama ka miru i pomirenju. Nadam se da će se MSP u svojoj presudi uzdržati od bilo kakve podrške ovakvim optužbama. Svako društvo, svaka zemlja treba da sudi sopstvenim ljudima. Presude koje dolaze sa strane ničemu ne doprinose.

(Novosti)

Share this post: