DALI SU NAM SVE, MOBILNI TELEFON, VIBER, FEJS, AUTO, 500 EVRA ALI GDE NAM JE HRABROST: „Za ljubav dajem sve, od_ebite tradicijo, običaji, odjebite susedi i rodbino!“

Ilustracija

Post izvesne Marine Radoš na Facebooku o ljubavnoj priči njene pratetke Zorke obavezno morate da pročitate.

„Moja pratetka Zorka krajem pedesetih godina prošlog vekaa fatalno se zaljubila u dečka iz susednog sela. Ona je bila fazon mene, za ljubav dajem sve, odjebite tradicijo, običaji, odjebite susedi i rodbino.

Spletom tadašnjih nesretnih okolnosti on je morao pobeći u Australiju. Složio joj je patničke fazone: “Zorka odlazim, vratit ću se po tebe, čekaj me, ne udaji se, ne rađaj sinove fukari.“ 

Zorka je ladno odgovorila: Ja ću doći za tobom.

Priča meni to moja pratetka Zorka pre nekoliko godina, setim se toga slučajno večeras i meni u glavi moj poslednji dejt. Imam 25 godina, mobilni telefon, viber, Facebook, Whatsapp i sva ostala čuda koja omogućavaju da se Dragi i ja dogovorimo kad ćemo, što i gde.

I dogovaramo se čitav dan, gde ćemo, što ćemo, što će on obući da ne bi bilo ko zadnji put (on u trenirci, ja u haljini) i sve ostale boljke koje zamaraju današnji svet. Ali, to nije poenta ove priče.

Tetka Zorka ima 17 godina. Polupismena je devojka u duvanjskom selu.

Pokupi ono malo stvari što ima, peške ide do grada, pa sa autobusom, pa s vlakom, pa brodom putuje tri meseca.

Bez mobilnog telefona.

Bez vibera.

Bez Facebooka.

Bez tačnog dogovora. Ona je jednostavno rekla da će doći, a on je jednostavno rekao da će je čekati tamo.

Nepismenost. Odeća seljanke. Autobus. Voz. Brod i pučina tri meseca.

I bili su zajedno skoro 60 godina.

On ju je jednostavno čekao, i ona je jednostavno otišla za njim.

Je li takva luđačka ljubav izumrla? Što nam se to događa? Ko je nama iskomplikovao živote?

Zašto završavamo u brakovima bez ljubavi, a u ruci danas držimo čitav svet?

Zašto završavamo u vezama gde se ljubav samo priželjkuje, u kojima se samo trudimo da zavolimo nekoga?

Zašto ostajemo s onima koji nas gaze i varaju? Zašto lažemo o plodnim i neplodnim danima? Zašto pravimo decu da bi zadržali curu ili dečka?

Zašto ostavljamo one koje volimo zato što su na hranidbenom lancu ispod nas?

Zašto ponižavamo one koji nas vole?

I glavno pitanje, koje mi ovih dana i naročito ovih noći, ne izlazi iz glave: Zašto danas kad imamo mobilni telefon, viber, fejs, auto, 50 evra za autobusnu kartu, slobodu kretanja, slobodan vikend mi nemamo hrabrosti otići tamo gde želimo?

Zašto nemamo hrabrosti ostaviti sve što imamo za ljubav, i zašto nikad nismo sigurni da nas ta ljubav stvarno čeka?

Nemam pojma.

Ali znam da je svet ovako ružno mesto samo zato što prečesto nemamo hrabrosti nekome reći: “Čekaj me, doći ću po tebe.“ Zato što nemamo hrabrosti ni čekati ni otići.

Garantiram vam svojim životom, svet je ogavno mesto zato što ljudi više nemaju hrabrosti za ludačku ljubav.

Dugo nisam videla tetku Zorku, ali dobro pamtim što mi je tada rekla na kraju priče: Sine, u svemu je dozvoljeno biti kukavica, osim u ljubavi.

U ljubavi ne budi kukavica, i nikad ne voli kukavice.“

„Moja pratetka Zorka krajem pedesetih godina prošlog stoljeća fatalno se zaljubila u dečka iz susjednog sela. Ona je bila fazon mene, za ljubav dajem sve, odjebite tradicijo, običaji, odjebite susjedi i rodbino.
Spletom tadašnjih nesretnih okolnosti on je morao pobjeći u Australiju. Složio joj je patničke fazone: “Zorka odlazim, vratit ću se po tebe, čekaj me, ne udaji se, ne rađaj sinove fukari.“
Zorka je ladno odgovorila: Ja ću doći za tobom.

Priča meni to moja pratetka Z

See More

(Novi)

Share this post: