ĐINĐIĆEV TELOHRANITELJ otkriva ko je odmah posle atentata napustio SRBIJU i ko je sakrivao dokaze!

Zarobljen telohranitelj

Đinđić je insistirao na prisnijoj vezi između Srbije i Republike Srpske, dve države istog naroda i zahtevao od Zapada da poštuje rezoluciju 1244, prema kojoj Srbija ima suverenitet nad južnom pokrajinom.

Srbija se zbog njegovog stava nalazila pred sankcijama, a njegovi lažni naslednici i posthumni tumači trude se da tu istinu sakriju. Neka otkriju iz kojih motiva i po čijem nalogu su to radili i rade – kaže u ekskluzivnom intervjuu za IN4S Milan Veruović, šef obezbeđenja ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je i sam ranjen u atentatu.

Mnogi i danas sumnjaju u zvaničnu verziju „istine“ kada je u pitanju atentat na premijera Đinđića … Sa druge strane, mnogi tvrde da su u taj 12. mart prste umešale i strane službe, a vi čak tvrdite da je CIA imala i svog čoveka u zemunskom klanu. Ko je on i na osnovu čega iznosite takve tvrdnje, imate li dokaza za to?

U knjizi „Treći metak“ posvetili smo ozbiljnu pažnju i posvetili čitavo poglavlje temi „CIA u Zemunskom klanu“.

Naravno, kao i svemu ostalom, i ovom smo prišli krajnje temeljno i te tvrdnje su zasnovane na svedočenjima zaštićenih svedoka, kao i iskazima najviših zvaničnika bezbednosnih službi i policije tog vremena.

CIA je imala svog čoveka u klanu i njegovo ime je Čedomir Mihajlović, nekadašnji migrant i sitan kriminalac, kojeg su Amerikanci vrbovali i koristili za svoje potrebe, što se i navodi u zvaničnim dokumentima BIA. On je učestvovao kako u pobuni „Crvenih beretki“ tako i u mnogim drugim aktivnostima klana.

Tragovi CIA se ne odnose samo na spomenutog Čedu, već i u skrivanju i pripremi zaštićenog svedoka LUBIS Buve, o čemu se takođe priča, kako u svedočenjima, tako i u memoarima Zorana Mijatovića i ostalih rukovodioca naše službe.

Osim toga, depeše Vikiliksa detaljno govore o zalaganju i naporima CIA kada je u pitanju dobijanje statusa zaštićenog svedoka koje je sud oslobodio krivične odgovornosti.

Konkretno se radi o Dejanu Milenkoviću Bagziju, za čiji status su posebno bili zainteresovani iz američke ambasade.

Prema nekim teorijama, u atentat su bile umešane i susedne države i njihove službe, pre svega Hrvatska …

Preciznim uvidom u policijska dokumenta koja su vođena u istražnom postupku došli smo do podataka koji govore o umešanosti stranih državljana koji su pod sumnjivim i nikada istraženim okolnostima tog dana boravili u Srbiji, a po tvrdnjama nekih svedoka i direktno učestvovali u atentatu.

Konkretno, radi se o hrvatskom državljaninu Rajmnodu rojnika, do kojeg je policija došla pomoću foto-robota, odnosno nacrtanog lika neposrednog izvršioca, a po iskazu svedoka iz zgrade odakle je pucano na nas.

Daljom obradom najvažnijeg svedočenja za ceo postupak, policija dolazi do saznanja da je lice koje odgovora datom opisu 11. marta, bez unošenja u evidenciono knjigu, ušlo u Srbiju na graničnom prelazu Bajakovo – Batrovci.

Intervencijom kolega iz Interpola saznajemo da je reč o rojnika, koji je prilikom boravka u Beogradu 12. marta u vreme izvršenja atentata koristio mobilni telefon koji je pod specijalnom obradom i dovodi se u vezu sa nekoliko ubistava u Švajcarskoj i Grčkoj.

To je bio više nego dovoljan razlog da tužilaštvo istragu proširi u tom smeru, ali naravno do toga nije došlo. Nameće se logično pitanje, ko i zašto to nije dozvolio? Ko su ti kojima istina ne odgovora, saznaćemo, verujem, kako je to Dušan Mihajlović rekao za 30-40 godina, kada službe otvore svoje dosijee.

Međutim, ko je svojim nečinjenjem, najblaže rečeno, učestvovao u skrivanju istine moramo saznati sami, poštujući zakone i pravilnike koji pozivaju na odgovnorst za propuste u radu, kako policije, tako i tužilaštva i suda.

Koštunicu su napadali da bi sakrili istinu

Deo javnosti i danas veruje da je Vojislav Koštunica bio nalogodavac i inspirator ubistva. Koliko istine ima u tim tvrdnjama i koliko su odgovorni Koštunica, Aca..Tomić…?

Deo javnosti je obmanut tom podmetnuo pričom, koja kada se uporedi sa činjenicama, pada u vodu. Problem je u tome što su činjenice i svjedočenja dobile status teorije zavere, a zavera je postala zvanična istina koja, naravno, u većem delu društva i dalje izaziva ozbiljne i opravdane sumnje.

Priča o učestvovanju Koštunice i njegovih saradnika u atentatu služi za skretanje pažnje sa ključnih pitanja o kojima sam već govorio. Uostalom, šta je sprečilo tadašnju vlast i sud da proceusiraju i dokažu krivicu Vojislava Koštunice?

Ne postoji nijedan razlog da verujemo kako je Koštunicu, kao njihovog političkog konkurenta, spasla sreća – ne, on je žrtva teorije zavere koja za cilj ima udaljavanje od istine.

Znamo, međutim, da su postojali pritisci na Đinđića „iznutra“. Kakvi su bili oni „od spolja“?

Da bi smo dobili pravi odgovor, moramo pustiti Zorana „da govori“ … Tim principom smo se rukovodili i u knjizi, podeljenoj na dva dela (Sudski postupak iPolitička pozadina ubistva). Nije potrebna naročita mudrost da shvatimo u kakvim je međunarodnim okolnostima Đinđić položio svoj život, a to je najvažnija tema od svih koje smo pominjali.

Jer, ako te okolnosti ne shvatimo na pravi način, preti nam opasnost da se poput Titanika ponovom sudarimo sa santom leda i umesto prosperiteta, doživimo brodolom.

Svi znaju za poslednji intervju koji je dao za medije u Republici Srpskoj, povodom otvaranja Hemofarma i upostavljanja specijalnih privredno-kulturnih odnosa između Beograda i Banjaluke, odnosno stvaranja boljih i prisnijih veza između dve države istog naroda.

To Zapadu nije odgovaralo. Nije se uklapao u njihove planove i mape Balkana crtane po zapadnim interesima. Takođe, on tu pominje i status Kosova i određivanje granice Srbije i sprovođenje u delo rezolucije 1244 kojom je okončan rat, A Srbiji garantovan suverenitet nad južnom pokrajinom.

On u svojoj nameri ide i dalje i šalje pismo svim faktorima i garantima međunarodnog poretka koji su bili u obavezi da rezoluciju nadgledaju i u celosti sprovedu. Premijerovo zalaganje nije naišlo na pozitivne reakcije na Zapadu, naprotiv, od tamo su stizale preteće poruke u vezi sa saradnjom sa Hagom, a Srbija se nalazila pred sankcijama.

To je ono što su što su lažni politički naslednici i posthumni tumači lika i dela Đinđića uporno gurali pod tepih sa namerom da se to zaboravi. Zašto su to radili, kakva im je bila namera i ko im je bio nalogodavac, pitanja su za koja smatram da su dužni da daju odgovore Srbiji.

Treći metak nije teorija, nego dokazana istina

Iako izjave svedoka, zaključci veštaka i činjenice bez dileme potvrđuju da je postojao treći metak, zvanična verzija istine i dalje tvrdi suprotno?

O Trećem metku se već puno govorilo u medijima, a i ja sam o tome detaljno govorio u iskazu pred Specijalnim sudom. Naime, 12. marta su ispaljena tri hica – prvi je smrtno ranio premijera, drugim sam pogođen ja, a treći je pogodio zid zgrade u Nemanjinoj 11.

Ovo je činjenica koju su pred sudom doslovno, kao i pred istražnim organima pre toga u više navrata, ponovili svi koji su se tog dana zatekli u dvorištu Vlade, a tu izjavu je tokom čitavog postupka ponovilo kompletno obezbeđenje pokojnog premijera koje je tog dana bilo u njegovoj pratnji.

Verodostojnost te činjenice izjavama su potvrdili i neposredni svedoci koji su se tog dana nalazili u blizini zgrade Vlade.

Osim toga, postoji niz materijalnih dokaza koji potvrđuju ovu činjenicu, poput parčeta zrna metka nađenog pred vratima Vlade, za koje je vještačenjem utvrđeno da na sebi nema bioloških tragova, što znači da nije prošlo ni kroz premijerovo ni kroz moje telo.

Zaključujete, otkud parče zrna koje ne sadrži naše DNK tragove, ako zvanična verzija tvrdi da su ispaljena 2 metka i da je jedan pogodio premijera, a drugi mene? Dakle, teorijaTrećeg metka ne postoji, jer je ona istina i dokazana činjenica, koja je planski i namerno zanemarena da bi se prava istina o atentatu sakrila.

Logično pitanje je: ko je to sakrio i zbog čega? Tražeći odgovor na ovo pitanje, zajedno sa novinarom Nikolom Vrzić napisao sam knjigu Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, u kojoj smo objavili kompletan istražni i sudski cirkus koji se zvao suđenje veka.

Na osnovu tog materijala, može se zaključiti da smo ostali uskraćeni za istinu, a to je mogao da uradi samo neko ko je imao apsolutnom kontrolu nad sudskom i izvršnom vlasti i neko ko je bio u najvišem državnom poziciji.

Puno se govorilo o Trećem metku, ali rezultati, odnosno odgovornost je izostala, a pritom je bilo direktnih i indirektnih pritisaka na mene sa ciljem da odustanem od javnog pojavljivanja i traganja za istinom.

Milan Veruović, Nikola Vrzić: Treći metak

(In4s.net)

Share this post: