DUGO ČUVANA TAJNA AMERIČKE VOJSKE: KOSA JE PRODUŽETAK NERVNOG SISTEMA

 

”Sećam se večeri kada je moj suprug došao kući noseći debelu fasciklu sa oznakom ”poverljivo”. Unutra su bile stotine strana poverljivih studija sa vladinim pečatima. Bio je šokiran sadržajem, a ono što je pročitao zauvek mu je promenilo život.

Kada razmišljamo o Indijancima uvek se nameće ista slika: duga kosa, perjanice, ratničke boje i tomahavk.

Ali, ovaj ponosni narod je mnogo više od toga, magično privlačan i duboko duhovan.

Američka vojska je Indijance regrutovala kao ”tragače” od vremena kolonijalnih ratova, a potom su korišćeni za pronalaženje naseobina i zimovnika sopstvenog naroda zbog čega su smatrani izdajnicima, jer rezultat je bio hiljade ubijenih i masakriranih žena, dece i staraca.

Za vreme građanskog rata su učestvovali na obe strane, a tokom II svetskog rata jezik Navaho Indijanaca korišćen je za šifrovanje poruka između komandi američke armije jer neprijatelj nije mogao da ih protumači, te su se Indijanci u tom ratu našli u ulozi telegrafista.

Opšte je poznato da indijanski ratnici svojim neprijateljima ”skidaju skalp”, ali razlog je malo poznat.

Oni, naime, smatraju da je kosa izvor snage i moći, i da je njen gubitak znak da je Veliki Duh (Manitu) napustio dotičnog pojedinca.

Kada su se pripremali za bitke, Indijanci su delove kose oko lica, ili svu kosu, uplitali u pletenice koje su umotavali kožnim trakama i u njih uplitali pero sokola da neprijatelj ne bi mogao da ih uhvati za kosu i tako im oduzme moć.

Osvojeni skalpovi su označavali pobedu, kako nad telom, tako i nad duhom protivnika koga bi skalpiranjem obeščastili.

Američkoj vojsci, kada ih je regrutovala, nije smetala duga kosa indijanskih pitomaca, ali se to, nakratko, promenilo tokom rata u Vijetnamu, zbog pokušaja vojske da ”uniformiše” izgled američkih vojnika. Od toga se odustalo bez zvaničnog objašnjenja, a razlog se držao u tajnosti.

Tek nedavno se u javnosti pojavila informacija koja baca novo svetlo na ove događaje.

Nakon smrti svog supruga, koji je bio vojni psihijatar u ustanovama za brigu o vijetnamskim veteranima i radio sa bivšim vojnicima koji su lečeni od PTS-a (posttraumatskog sindroma), sada već devedesetogodišnja žena, iznela je u javnost studije na kojima je radila američka vojno-medicinska služba, pa tako i njen suprug.

Kada je pregledala muževljev materijal i beleške, ova hrabra žena je procenila da te informacije treba da budu dostupne javnosti.

”Sećam se večeri kada je moj suprug došao kući noseći debelu fasciklu sa oznakom ”poverljivo”. Unutra su bile stotine strana poverljivih studija sa vladinim pečatima. Bio je šokiran sadržajem, a ono što je pročitao zauvek mu je promenilo život.

Od tog dana, moj konzervativni, razumni suprug, pustio je kosu i bradu i više ih nikada nije sekao.

Od vojnog vrha je tražio, i dobio, odobrenje za sebe i svoje saradnike da im se dozvoli da zadrže dugu kosu i bradu.”

O čemu je zapravo reč?

Naime, tokom rata u Vijetnamu, specijalne jedinice su poslale posebno obučene ljude da pretraže indijanske rezervate i sakupe mlade ljude koji pokazuju sposobnosti da se lako i brzo kreću po nepoznatom i neprijateljskom terenu.

Pre nego što su im se obratili, pažljivo su ih popisali i zaveli u registar kao ”eksperte u traganju i preživljavanju”. Jednom kada su popisani, počela je njihova regrutacija, a onda se dogodilo nešto neverovatno.

Nakon što su, po pravilima vojne službe, ošišani, svi do jednog su izgubili sposobnosti zbog kojih su, na prvom mestu, regrutovani. Skupi i mukotrpni treninzi i obuka pokazali su se uzaludni.

Kada su pitani da objasne zašto ne mogu da ispune zahteve, stariji regruti su odgovorili da nakon šišanja više ne mogu da ”osete” neprijatelja, da više ne mogu da pristupe svom ”šestom čulu” i da im je intuicija nepouzdana, a oni ne mogu da čitaju znake, niti da vladaju duhovnim čulima.

Tako je institut za testiranje regrutovao nove Indijance tragače, dozvolio im da zadrže dugu kosu i upario ih po dvojicu sa istim rezultatima testova, a zatim bi jednom bilo dozvoljeno da zadrži kosu, dok je drugi ošišan.

Tada bi testovi bili ponovljeni. Pokazalo se da su oni koji su zadržali dugu kosu uspešno ponovili test, a da su, baš svaki put, oni sa ošišanom kosom potpuno zakazali.

Evo kako je tipičan test izgledao: dugokosi regruti spavaju u šumi dok im se prikrada naoružani neprijatelj. Ubrzo ih budi jak osećaj da se primiče opasnost, oni ustaju i nestaju u šumi mnogo pre nego što naprijatelj stigne na njihovu lokaciju.

Nakon toga jedan od dvojice regruta dobija vojničko šišanje i identičan test se ponavlja. Rezultat je pokazao da je dugokosi regrut na isti način ustao i izbegao neprijatelja, dok drugi uopšte nije osetio opasnost i bio je savladan.

U dokumentima instituta za istraživanje i testiranje tragača stoji preporuka da se svim indijanskim tragačima OBAVEZNO ostavi duga kosa.

Ono što studija američke vojno-medicinske istraživačke službe zaključuje je sledeće: ”Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih ’antena’ koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu.

Ne samo kosa, već i brada ili brkovi takođe emituju energiju iz mozga u spoljašnje okruženje.

Odsecanje kose je faktor koji doprinosi poremećaju ravnoteže u lokalnom eko-sistemu. Takođe, šišanje je faktor koji izaziva tenzije u međuljudskim odnosima svih vrsta, kao što dovodi i do seksualne frustracije.”

Kada tražimo razloge za poremećaje sveta u kome živimo i kada se zapitamo gde to grešimo, možda nam odgovor svakog jutra daje naš odraz u ogledalu. Indijanci to oduvek znaju, kao i sve stare kulture i civilizacije… pa i ova naša.

 

MEDALJA ČASTI
U XX veku, osam Indijanaca se našlo među onim retkim američkim vojnicima kojima je dodeljeno najviše odlikovanje koje dodeljuju Sjedinjene Američke Države, a to je Medalja časti. Dodeljena im je za herojstvo koje prevazilazi granice dužnosti i, u dva slučaja, žrtvovanje sopstvenih života.

NA ONAJ SVET – BEZ SLAVE
Indijanski ratnici veruju da nakon smrti odlaze u ”Večna lovišta”, okićeni skalpovima koje su osvojili tokom života. S obzirom da američka vojska ne dozvoljava skalpiranje neprijatelja, ovi vojnici nisu mogli, nakon svoje smrti, da se simbolično okite svojim trofejima, simbolima moći i časti.

Kao neku vrstu kompromisa, vojska je dozvolila da Indijanski vračevi obave ceremonijalno ispraćenje duša ovih ”nepotpunih” ratnika kako bi im obezbedili čast i slavu na onom svetu i da bi se njihove duše upokojile.

 

Autor: Milutin Protić za Vestinet.rs
 
 
 

 

Share this post: