DVOLIČNI ZAPAD: „SRBI SU NAPRAVILI ŠALU IZABRAVŠI BIVŠEG VLASNIKA POGREBNOG PREDUZEĆA ZA PREDSEDNIKA DRŽAVE”

  • Kosovo je inače ukradeno od Srbije NATO bombardovanjem 1999.godine, i predat Albanskim gangsterima koji su prijatelji sa Vašingtonom.
  • Još od 1999.godine, Srbija je bila polu-okupirana zemlja od strane NATO-a. Srpski političari su morali da traže odobrenje od Zapada za sve što su hteli da urade u zemlji. Mnoge odluke su odobrene čak i od Amerike.
  • Vrlo zapanjujuće jer svi znaju da su Nemačka i Austrija srpski istorijski neprijatelji (Sarajevo 1914.godina). Bili su među prvima koji su sponzorisali hrvatsko i slovenačko odvajanje od Jugoslavije. Između ostalog, energično sprovodili svoju vekovnu osvetu nad Srbima.
  • Nikolić je modifikovao svoja bivša uverenja i napravio još bliži prijateljski odnos sa Rusijom, zbog sugestije da Srbija mora da „ima prijatelje širom sveta“
  • Glavni tužilac haškog tribunala u to vreme je bila Karla Del Ponte. Ona je napisala u svojim memoarima ,„Lov“, da je optužnica podignuta na zahtev vlasti u Beogradu
  • Razlog da se Šešelj skloni iz Srbije je očigledan. On je bio popularan političar, koji je izgubio izbore od Miloševića, ali kada nema Miloševića na njegovom putu, mogao bi biti težak protivnik za sponzorisane pro-zapadne političare od strane NATO-a.
  • Kako je Jugoslavija počela da se raspada na zahtev Hrvatske i Slovenije, postao je vodeći šampion srpskog nacionalizma. To je grubo značilo da ako se Jugoslavija raspada sa sastavnim nacijama, nacijama koje su je stvorile, Srbija bi trebala da se vrati u vreme kada je bila pobednik u Prvom svetskom ratu, pre kreacije Jugoslavije, Drugog svetskog rata i komunističke podele teritorija Jugoslavije – ukratko, „Velike Srbije“.

 

 

Kako je crni humor u Srbiji specijalnost, onda izgleda prikladno da su Srbi samo napravili malu šalu izabravši  bivšeg vlasnika pogrebnog preduzeća za Predsednika države.

20.maja održan je Drugi krug izbora za Predsednika države i predusetljiv menadžer i vlasnik pogrebnog preduzeća, Tomislav Nikolić je osvojio nešto više od 50% važećih glasova, protiv aktuelnog i dotadašnjeg predsednika Borisa Tadića.

Tadić je inače proveo poslednjih osam godina u kancelariji, radeći sve da udovolji Zapadu, a oni su u zamenu uradili sve da drže Srbiju distanciranu i poniženu. Konstantno poređena sa nacističkom Nemačkom, Srbi su bili izloženi ljigavoj imitaciji Nirnberškog tribunala, ali nijedan Maršalov plan nije primenjen za oživljavanje ekonomije u zemlji. Trenutno stanje u zemlji je očajno.

Više od polovine biračkog tela, verovatno zbog toga što su sami izbori bili jedan veliki vic, nije izašlo na glasanje. Nikolić je obećao promene, ali ne postoji nijedan znak da on ima plan koji će ostvariti.

Ranije ovog meseca, Parlametarni izbori su bili namešteni od strane, i u korist vladajuće koalicije. Čak i pre Drugog kruga, lider Socijalističke partije je već sklopio dogovor da formira koaliciju sa Demokratskom strankom, sada bivšeg predsednika Borisa Tadića. Takva koalicija je favorizovana od strane zapadnih ambasada. Dakle, Nikolić može samo da figurira, sa Vladom koju vodi premijer iz Tadićeve koalicije.

Ipak, glasači su ako ništa drugo, dobili šansu da s’ vremena na vreme kažu „Ne“ Tadićevoj prolaznoj iluziji o slobodi.

Zapadni mediji i političari, govore da Srbija služi samo za jednu svrhu:  da bude loš primer „nacionalizma“.

U eri kada u zemljama Evropske Unije bilo kakva primedba protiv verske ili etničke grupe može dovesti do tužbi za „podsticanje rasne mržnje“, Srbi su tu da bi obezbedili  karikaturistima, urednicima i filmskim stvaraocima da stigmatizuju grupu otpadnika sa sadržajem po njihovom ukusu. Srpski najcenjeniji izvoz u Evropu su njeni „genocidni ratni zločini“ koji idu u Hag, da bi nahranili Evropu ponosom sa svojim humanitarnim vrednostima.

Dakle, najbolja stvar koju je Srbija mogla da uradi Zapadu je bila da izabere „ekstremne nacionaliste“, dobro, ne baš, nego „bivše ekstremne nacionaliste“ ili „bivše ultranacionalističke“ ili „bivše visoko nacionalističke“ ljude da vode zemlju.

Jedan od zapadnih novinara je izjavio da je „Srbija pretrpela težak udarac na Predsedničkim izborima, i njena nada da će brzim kolosecima ući u Evropu je propala, sa još jednim porazom u nizu koji je doživeo Tadić“.

Ovi „brzi koloseci“ su još jedna neslana šala. Posle 8 godina popuštajući EU pritisku, sve što je Tadić dobio, ovog proleća je škrta dozvola za Srbiju kao „zvaničnog kandidata“ u EU. A kada? Sada kada Srbija pravi najveće „reforme“, I kada, Beograd prihvata „nezavisnost“ Kosova. Kosovo je inače ukradeno od Srbije NATO bombardovanjem 1999.godine, i predato Albanskim gangsterima koji su prijatelji sa Vašingtonom.

To je nešto što se Srpska Vlada ne usuđuje da uradi. Barem ne javno. Nikolić je obećao isto što i Tadić u svoje vreme: da će voditi dva međusobno isključiva politička cilja: članstvo u EU i odbijanje da prizna nezavisnost Kosova, koja je već „nezavisna država“.

 

Građanski izbor Nikolića pokazuje da je entuzijazam ka pridruživanju EU opao, u neku ruku i ima smisla, zbog trenutne krize u evrozoni. Ali čak i brod koji tone može izgledati kao spas davljeniku.

Još od 1999.godine, Srbija je bila polu-okupirana zemlja od strane NATO-a. Srpski političari su morali da traže odobrenje od Zapada za sve što su hteli da urade u zemlji. Mnoge odluke su odobrene čak i od Amerike. Nikolić je izuzetak jer se okrenuo ka bivšem američkom ambasadoru u Srbiji, Vilijamu Montgomeriju za savet kako da poboljša svoj imidž na Zapadu.

Kao „bivši ekstremni nacionalista“ može biti pozvan od strane „čuvara kapija EU“ da još više (ako je to uopšte moguće), dokaže svoju konverziju „Zapadnim vrednostima“. Počeo je sa vrlo zapanjujućim izjavama kao to da je bio voljan da se sastane sa Angelom Merkel, njegovim „najboljim saveznikom u Evropi“. Vrlo zapanjujuće jer svi znaju da su Nemačka i Austrija srpski istorijski neprijatelji (Sarajevo 1914.godina). Bili su među prvima koji su sponzorisali hrvatsko i slovenačko odvajanje od Jugoslavije. Između ostalog, energično sprovodili svoju vekovnu osvetu nad Srbima.

Nikolić je modifikovao svoja bivša uverenja i napravio još bliži prijateljski odnos sa Rusijom, zbog sugestije da Srbija mora da „ima prijatelje širom sveta“. Bivši „ekstremni nacionalista“, koji je napustio Srpsku Radikalnu stranku da bi osnovao svoju Progresivnu Partiju, ne izgleda kao čovek koji će se suprostaviti zapadnim mučiteljima.

Kako samo „bivši ekstremni nacionalisti“ ostaju u Srbiji, logično pitanje je šta se desilo sa pravim nacionalistima? Šta se desilo sa Vojislavom Šešeljom?

Nikolićev politički mentor, advokat i lider Srpske Radikalne stranke, Vojislav Šešelj je u zatvoru u Holandiji sada već 9 godina, i njegova suđenja koja navodno pripadaju „udruženom zločinačkom poduhvatu“ više ne vode nigde.

23.februara 2003.godine saznajući da je Međunarodno tužilaštvo krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju izdalo tajnu poternicu za njim, Šešelj rezerviše regularan let za Holandiju. Hrabro je najavio da je ubeđen da će biti u stanju da pobedi Haški tribunal i pobiti sve tvrdnje Zapada protiv srpskog naroda. Tada je i održan oproštajni miting u Beogradu.

Od tada je u zatvoru u Hagu.

Glavni tužilac haškog tribunala u to vreme je bila Karla Del Ponte. Ona je napisala u svojim memoarima ,„Lov“, da je optužnica podignuta na zahtev vlasti u Beogradu.

17.februara 2003.godine Zoran Đinđić je izjavio: „Što se tiče Šešelja, imamo samo jedan zahtev, odvedite da i nikada ga ne vraćajte“. Đinđić inače duguje svoj položaj kao Predsednik Vlade Srbije NATO-u. Ubrzo je ubijen, posle ove izjave.

Razlog da se Šešelj skloni iz Srbije je očigledan. On je bio popularan političar, koji je izgubio izbore od Miloševića, ali kada nema Miloševića na njegovom putu, mogao bi biti težak protivnik za sponzorisane pro-zapadne političare od strane NATO-a.

Šešeljev slučaj ilustruje originalnu svrhu Haškog tribunala, baš kako je opisano od strane jednog od dizajnera istog, Majkla Šarfa, savetnika u Stejt Dipartmentu. U avgustu 2004.godine je izjavio:

„U stvaranju statuta Tribunala za bivšu Jugoslaviju, trebalo bi postaviti tri cilja: Prvi je da se srpski narod obrazuje, jer je dugo bio zaveden Miloševićevom propagandom, podrazumevajući akte agresije, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, koji su počinjeni od strane njegovog režima. Drugo, da olakša nacionalno pomirenje, koji takođe polažu osnovnu odgovornost na Miloševićev režim, takođe i drugih visokih lidera, kao i otkrivanje načina na koji je Milošević naveo Srbe da počine takve zločine. Treće, promovisanje političke katarze, ili omogućavanje Srbiji i novoizabranim liderima da se distanciraju od represivne političke prošlosti“.

Kada bi se pogledalo iz malo drugačijih termina i pogleda, svrha Tribunala bi bila obavezivanje srpskog naroda da prihvati NATO verziju događaja u svojoj zemlji.

Već 1992.godine, američki državni sekretar Lorens Iglberger, je pozvao da se osnuje Tribunal za ratne zločine da bi se naterao srpsko stanovništvo da posmatra stvari na njihov način. Rekao je:

„Dok narod Srbije zajedno sa njenim liderima čekaju da im dođe do pameti, moraju shvatiti da ako ovako nastave, zemlja će im ostati izolovana i osuđena na ekonomsku propast i  isključena iz porodice civilizovanih naroda. To će trajati sve dok budu hteli da slede samoubilački san o Velikoj Srbiji. Srbiji je potrebno da shvati da drugi Nirnberg čeka sve praktikante etničkog čišćenja, i da presuda istorije čeka za narod u čije ime su zločini počinjeni“.

U stvarnosti, Tribunal je napravljen isključivo zbog Srba, jer je Zapad intervenisao u kompleksnom građanskom ratu protiv srpske strane, i dok Tribunal nikada nije bio verodostojan većini Srba već je služio samo za jačanje srpskog nacionalizma.

Neprijatelji Srba, Albanci, Hrvati i  bosanski Muslimani koristili su Zapadnu antisrpsku pristrasnost za sopstvene potrebe. Pre svega, da se predstave kao nevine žrtve, bez odgovornosti za haos koji je pocepao Jugoslaviju. Ta verzija je suviše jednostavna da bi mogla da ubedi Srbe, koji su svesni složenosti, čak i kada su priznali da su zločini počinjeni sa njihove strane tokom krvavih sukoba.

Daleko od toga da se podstiče pomirenje, Tribunal je cementirao podelu i doveo do toga da je eventualno pomirenje nemoguće.

Šešelj je, međutim, poseban slučaj. Nema dokaza da je učestvovao u ratu, još manje u ratnim zločinima ili da je imao bilo kakvu komandnu odgovornost. Pridružio se nacionalnoj Vladi ubrzo nakon NATO bombardovanja Jugoslavije 1999.godine. Ali ostatak vremena je žestok i gorak protivnik tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Kao svedok na Miloševićevom suđenju u Hagu, iznenadio je tužilaštvo time što je insistirao da je on bio taj, šampion „Velike Srbije“, dok je Milošević uvek tvrdio i mislio suprotno od njega, tako što je hteo da očuva multi-etničku Jugoslaviju. Milošević je umro u svojoj ćeliji u Hagu, pre završetka suđenja.

Ukratko, Šešelj troši godine u Hagu za ono što je rekao, a ne za ono što je uradio.

Pre 20 godina, Šešelj je postao poznat kod Zapadnih medija sa izjavom „da će vaditi oči Hrvatima zarđalom kašikom“. Ovo je bila glavna horor priča koja je napravile Srbe kao genocidne manijake.

Šešelj nikada nije bio zabrinut oko političke korektnosti. Stekao je ugled ranih 1980-tih godina, kao najpoznatiji politički zatvorenik. Internacionalno priznati intelektualci grupe Praksis su se povezali u njegovoj odbrani na osnove slobode govora. Šešelj je u to vreme bio žestoki anti-komunista. Čak i njegovi protivnici priznaju njegovu hrabrost i inteligenciju.

Pod Miloševićem, politički zatvorenici su bili pušteni, i početkom 1990-tih je osnovao i postao lider Srpske radikalne stranke. Išao je po principu glavne istorijske srpske stranke, koja je doživela procvat Srbije u ranim 1900-tim, pre Prvog svetskog rata, i stvaranje Jugoslavije na Versajskoj konferenciji.

Kako je Jugoslavija počela da se raspada na zahtev Hrvatske i Slovenije, postao je vodeći šampion srpskog nacionalizma. To je grubo značilo da ako se Jugoslavija raspada sa sastavnim nacijama, nacijama koje su je stvorile, Srbija bi trebala da se vrati u vreme kada je bila pobednik u Prvom svetskom ratu, pre kreacije Jugoslavije, Drugog svetskog rata i komunističke podele teritorija Jugoslavije – ukratko, „Velike Srbije“.

Milošević nikada nije odobrio ovu ideju.

1991.godine, rastao je konflikt između etničkih Srba i nacionalističkih Hrvata u regionu Hrvatske, gde su Srbi bili većinska populacija. Neki od Srba su izbegli u Srbiju, plašeći se povratka nacističkih Ustaša. Iako je sukob izazvan iz srpskog straha od Ustaša, takođe, Hrvati su se pribojavali Četnika,  (srpski gerilci za vreme Otomanskog carstva i nacističke okupacije).

Te godine je Šešelj bio gost u satiričnoj emisiji Minimaksovizija, koja je uglavnom ismejavala optužbe na račun Srba.

„Vi Četnici opet koljete ljude?“, pitali su Šešelja. A Šešelj je bezizrazno odgovorio:

„Naravno, samo smo sada promenili metodologiju. Sada, umesto noževa korisitmo kašike za cipele. I kako su zarđali kašike, ne može se utvrditi da li je žrtva umrla od klanja ili tetanusa“, to je bio crni humor koji je shvaćen u Beogradu, ali ne svuda.

Zapadni novinari su dobili ovu Šešeljovu izjavu od njihovih prijatelja Hrvata, tako da su celu priču uzeli za ozbiljno. Neukusna šala je postala svedočenje, tako da je ispalo da se Šešelj hvalio kako će njegovi ljudi klati Hrvate zarđalim kašikama.

Od tada, Šešelj je nekoliko puta objašnjavao da se šalio. Ali priča živi i dalje.

Uverenje  da su jugoslovenski ratovi isključivo posledica zlih Srba, imitacija Hitlera, bilo je potrebno da bi se opravdalo NATO bombardovanje Jugoslavije, kako bi „sačuvali Kosovare“. Ovaj mit bi trebalo da se sačuva za dalje NATO“ humanitarne intervenicije“, ili kada Amerika i NATO odluče da još negde zbace Vladu. Dok NATO radi na pokvaren način, Srbi nemaju nikakve šanse da postignu istinu ili pravdu. Mogu samo da se uteše sa svojim crnim  humorom.

prevod Maja M.

za: Vestinet.rs