EKSKLUZIVNI INTERVJU! BORISAV JOVIĆ: Vreme je da Srbi skinu ljagu sa sebe!(VIDEO)

Borislav Jović

Borislav Jović

Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ i bliski saradnik Slobodana Miloševića iz vremena raspada Jugoslavije objavio knjigu u kojoj je otkrio kako su i zašto Srbi izgubili ceo 20. vek.

Borisav Jović, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ i bliski saradnik Slobodana Miloševića iz vremena raspada Jugoslavije, smatra da su Srbi izgubili ceo 20. vek!- Gubici krajem devedesetih godina bili su toliko veliki – u teritoriji, kad je reč o državi, ljudstvu, infrastrukturi posle bombardovanja – da sam procenio da je to izgubljeni vek za srpski narod.

Ima toliko gubitaka u tom veku da je mnogo toga poništeno, od države do materijalnih dobara – kaže Jović u intervjuu Kuriru povodom knjige „Kako su Srbi izgubili vek“, koja je od danas, po ceni od 299 dinara, u prodaji na svim kioscima u izdanju Službenog glasnika i Kurira.

Šta je cilj vaše nove knjige?

– Cilj je da baci novo svetlo na to šta nam se dogodilo devedesetih godina, ali ne samo kroz analizu događaja iz tog perioda već i kroz analizu uzroka koji su postojali od stvaranja Jugoslavije do njenog raspada.

Pokazalo se da je ovo bio samo epilog nečeg što se događalo u celom veku i da je to rezultat čvrstog plana drugih, a ne srpskog naroda, da rasture Jugoslaviju i obesprave srpski narod.

Za to postoje dokazi, kako u ponašanju pojedinih tako i u dokumentima koji nikad nisu bili obelodanjeni.

U knjizi je na to ukazano i povezano je s ponašanjem pojedinih faktora koji su odlučujuće uticali na ono što se događalo i na to da dođemo do onoga što nam se dešavalo devedesetih.

Vi želite da ukažete na to da Srbi nisu krivi za sve ono što se dogodilo devedesetih, kako je svet to predstavio?

– Ta dešavanja su sile, naši protivnici u sukobu i svetska javnost, ocenile tako da je srpski narod uglavnom krivac za sve što se dogodilo i da je on sve izazvao.

Proglašen je krivim i u UN i kažnjen na međunarodnom sudu, a sve je žestoko obrazloženo i u svetskom javnom mnjenju i medijima. I tako je do danas, 25 godina od događaja, ostalo prihvaćeno u svetu to da je srpski narod za sve odgovoran.

U prethodne dve i po decenije nije učinjen ozbiljan napor da se to opovrgne i da se obelodani istina koju srpski narod može da pokaže.

Moja knjiga treba da podstakne one koji o tome moraju da misle, ali i sam srpski narod da se zainteresuje za suštinu stvari i da konačno skine ljagu sa sebe da je on krivac za sve što se dogodilo devedesetih.

U kakvoj je poziciji, prema vašem mišljenju, bio srpski narod, posebno devedesetih?

– On je u jednom trenutku došao u poziciju da mora da brani svoje ognjište. On je prevaren, bio je čitavo vreme upregnut da je reč o bratstvu i jedinstvu, o ravnopravnosti… Toga zapravo nikad nije bilo, na delu je sve vreme bila politika obespravljivanja srpskog naroda i rasturanja Jugoslavije.

I onda se u tim okolnostima devedesetih našao u odbrambenoj poziciji, koja je bila nemoguća i u kojoj je morao da izgubi. Srpski narod sad mora da obelodani istinu, ne radi poništenja poraza ili kazne, jer to nije ni moguće, već radi istine, istorije i budućnosti.

U knjizi tvrdite da su jedino Srbi uvek iskreno bili za Jugoslaviju.

– Prema svim mojim analizama, srpski narod je prihvatao Jugoslaviju kao svoju državu, skoro je na Srbiju bio i zaboravio da postoji, bio je spreman i da trpi neke nepravde samo da bi ta država opstala.

Verovao je da je u njegovom interesu sve ono što je u interesu Jugoslavije. Voleo ju je, a na kraju je prevaren.

Ni na koji način se, dakle, ne može tvrditi ni dokazati da je srpski narod radio bilo šta da bi se ona rasturila. Druga je stvar što su srpski politički rukovodioci pravili neke greške, koje su omogućile onima koji su ciljali na to da rasture Jugoslaviju da to lakše i urade.

Ko je to radio na rasturanju države?

– Političke snage koje su pola veka radile na rasturanju bile su pre svega među Slovencima i Hrvatima. Oni su 1918. ušli u Jugoslaviju ne sa ciljem da je ojačaju, već da u pogodnom trenutku iz nje izađu. Tako su radili od prvog dana ulaska, pa sve do njenog raspada.

Poseban akcenat stavljate na brojne promene Ustava SFRJ…

– Sa svakom promenom Ustava Jugoslavije je bilo sve manje i manje dok je na kraju nije i nestalo. Bilo je više ustavnih promena i svaka je išla ka stvaranju malih nacionalnih država.

Povećavala se uloga republika, a smanjivala uloga Jugoslavije. Ništa to nije moglo bez Tita. On je 40 godina vladao zemljom i ne može se reći da nešto nije hteo, da su ga naterali.

On je imao podršku Slovenaca, a kasnije je dobio podršku i drugih zato što im je nudio države, dok je nama isto to oduzimao.

Ključna je promena iz 1974?

– Tad je Jugoslavija potpuno obespravljena. Tito je lično tražio od Kardelja da se sastavi ustav po kojem će Hrvatska, kad se Jugoslavija bude raspala, moći da se izdvoji s teritorijama na kojima žive Srbi.

Kardelj je to vešto napisao. Tito je, dakle, te 1974. već obezbedio sve uslove za raspad Jugoslavije. Raspad je mogao da nastane tek kad su dva vojna saveza došla u takve odnose da im Jugoslavija više nije bila potrebna kao tampon-zona, odnosno onda kad su zaključili da dalje mogu i bez nje.

Tad je, eto, došlo do raspada, a po Ustavu je moglo još 1974. A neke velike sile, pre svega Nemačka, i ranije su bile veoma zainteresovane da se raspad desi.

Kakvi su bili srpski političari u Jugoslaviji?

– Oni su u velikoj meri bili poltroni. Bili su slabi kad je reč o interesu njihovog naroda. Nikad nisu razdvojili interes srpskog naroda, koji je trebalo da im bude glavni, od stava partije, koji može biti i u tuđem interesu.

Tito je svesno radio protiv interesa Srba, dok su srpski političari više puta nesvesno isto to radili. Najpre, nisu smeli da dozvole da se Ustav iz 1974. izglasa. Imali su pravo da glasaju protiv, ali nisu tako postupili.

Kako vidite ulogu Slobodana Miloševića devedesetih?

– U knjizi sam napisao da su Srbija i srpski narod bili u takvoj poziciji da, bez obzira na to ko je vladao, nije mogao da ih spase od zla koje ih je snašlo.

Bilo ko da je bio na čelu države, ona ne bi mogla bolje da prođe, jer je zapala u istorijski ćorsokak. Posebno poglavlje sam napisao o Miloševiću i promenama u Srbiji čuvenom Osmom sednicom, te o njegovim metodama vladanja.

Treba li on da dobije spomenik u Beogradu?

– Ne mogu u to da se upuštam. Bilo kako bilo, Milošević je istorijska ličnost. Možda sad nije vreme za to, možda treba da prođe još vremena pa da se proceni da li mu treba podići spomenik. Sačekajmo.

A, vidite, u Rimu postoji spomenik Musoliniju, nisu ga srušili. Sve zavisi od psihičke strane naroda.

Nego, pratite li aktuelna dešavanja u regionu? Zaoštrilo se u odnosima država…

– Ovo što danas Hrvatska i Bosna rade Srbiji nikad ne bi činile da im tako nije šapnuto sa strane. Nemaju interesa da to rade niti bi smeli, ali im je tako rečeno da urade.

Zašto, od koga im je naređeno, to ne znam, ali sigurno dolazi od nekog ko je jak i od koga oni zavise. Štetno je ovo za sve, a može da bude i opasno ukoliko velike sile, koje to diktiraju, požele da idu dalje. Ukoliko se ostane samo na provokacijama, nije opasno.

Hrvatska je u EU, Srbija je na tom putu, ali se nekako čini da je BiH ostala nedovršena. Imate li takav utisak?

– BiH je stvorena od više naroda koji bi želeli da se priključe svojim državama, ali opstaje samo zato što međunarodna zajednica to želi. Tako žele, jer se ne može naći rešenje za muslimanski narod.

Kad bi taj narod hteo da se priključi jednoj od dve države, srpskoj ili hrvatskoj, našlo bi se rešenje. Muslimani su Srbi koji su promenili veru pre stotina godina.

Oni bi, u svim istorijskim analizama, u sukobu između Srba i Hrvata pre trebalo da pređu na srpsku stranu, ali su u poslednjem ratu prešli na onu drugu.

Drezden i AVNOJ
TITO VEZAO SRBE U ČVOR

Apostrofirate kongres u Drezdenu 1928. i zasedanje AVNOJ 1943. kao posebno pogubne po srpski narod?

– KPJ je 1928. u Drezdenu doneo odluke o Jugoslaviji i srpskom narodu. Odluke koje su važile do raspada jesu da je Jugoslavija veštačka tvorevina koju treba rasturiti na više malih nacionalnih država, jer njom vlada srpski narod, kao većinski, i vrši eksploataciju drugih malih naroda pomoću buržoazije i kraljeve vojne sile.

Zaključeno je, takođe, i da Albance i Mađare treba priključiti njihovim matičnim državama, u čemu komunisti treba da im pomognu. Tu je i tačka da u ostvarivanju ovih zadataka komunisti, ako je potrebno, treba da sarađuju s Antom Pavelićem.

Kad je o AVNOJ reč, srpski narod je tu izigran, donete su odluke van njegove saglasnosti. Tito je toliko obespravio srpski narod da ne može više da deluje kao celina, vezao ga je u čvor.

Raspad je bio suđen
NI VOJNI PUČ NE BI POMOGAO

Da li je vojni puč mogao da spase Jugoslaviju? Milošević i tadašnji ministar odbrane Veljko Kadijević navodno su ozbiljno razgovarali o toj ideji.
– Ne, vojni puč nije mogao da spase Jugoslaviju. I to zato što je vojska bila mešovita, isto kao što je i politika bila mešovita. Niko u vojnom vrhu ne bi hteo da napadne svoju republiku.

Ništa od pomirenja
HAGU NAREĐENO DA KAZNI SRBIJU

Zašto Haški tribunal nije pomirio region iako je to imao kao svoj cilj?
– To je politički sud koji je morao da izvrši ono što mu je bilo rečeno. Njegov zadatak bio je da kazni Srbiju. Da je dodatno kazni za ono što je nisu dovoljno kaznili bombardovanjem, gubitkom države, oduzimanjem prava nacionalnog jedinstva… Nije taj sud imao zadatak da pomiri region.

Share this post: