EVO KAKO JE TRAMP SHVATIO KAKVO SE ZLO SPREMA AMERICI: Široki front saveznika protiv Amerike, Rusija, islam i Novi svetski poredak!

rusija-kremlj

U svom govoru na sastanku Valdaj kluba 24. oktobra, ruski predsednik Vladimir Putin napravio je brojne, iskrene i oštre primedbe po pitanju politike SAD. On je zapravo naglasio da SAD i Zapad imaju dve opcije: da sarađuju sa Rusijom i drugim novim ekonomijama u ujedinjenom naporu da se stvori pravedniji svet, ili će Rusija biti primorana da deluje u skladu sa trenutnim ponašanjem SAD.

Pošto za Vašington nije neuobičajeno da menja pravila i ignoriše norme međunarodnog zakona, Moskva može da odgovori istom merom i parira svom glavnom suparniku. Postoji manja sumnja da će takvi koraci oslabiti globalnu bezbednost i povećati nestabilnost u svetu, posebno na Bliskom istoku.

Vladimir Putin je u Sočiju bukvalno najavio novu stranu politiku usmerenu na kontriranje pokušajima SAD da dominiraju svetom.

Kao alternativu, ruski predsednik je izneo plan novog svetskog poretka zasnovanog na novim savezima i unijama. Svetu je potrebna „legalna, politička, ekonomska osnova novog svetskog poretka koja bi osigurala bezbednost i stabilnost“.

Neki zapadni politički analitičari veruju da je ovim izjavama Putin izveo probu da vidi da li među zapadnim vlastima još možda postoji volja za dijalogom. Moguće je i da je ovo Putinovo poslednje upozorenje. Nije slučajnost to što je ruski predsednik nagovestio rizik od novih sukoba koji uključuju velike sile „povezane geopolitičkim interesima“.

Putinov položaj je prost i opravdan: pošto su SAD odgovorne za širenje haosa širom sveta, Rusija ima moralno pravo da preuzme određene korake. Ako ne postoje pravila za SAD, zašto bi postojala za Rusiju? Jasno je da Moskva ne traži sukob i da i dalje ostavlja mesta za pregovore, pogotovo uzevši u obzir trenutnu krizu na Bliskom istoku.

Ipak, čini se da je u ovom stadijum pomirenje gotovo nemoguće, pošto je Vašington očigledno prevršio meru i ne pokazuje nikakve znake kajanja.

Ako se osvrnemo na istoriju, primetićemo da su sve veće konflikte uzrokovali neki manji konflikti. Takozvani „rat protiv terorizma“ nije se pojavio niotkuda, već ima duboke istorijske korene.

Može se reći da je sve počelo sa pokretom Muslimanskog bratstva koji je kreirao egipatski imam Hasan al-Bana kako bi se usprotivio kolonijalizmu i dominaciji Zapada pre oko stotinu godina.

Nakon raspada sovjetskog bloka, kako je marksistička ideologija gubila na značaju, islam je postajao dominantna osnova oslobađanja od zapadne hegemonije u islamskom svetu, posebno na Bliskom istoku. Sudeći po razmerama ovih događaja, reklo bi se da će potrajati koju deceniju.

Kada se terorizam suzbio u Americi, Evropi i Rusiji, teroristi su pohrlili na Bliski istok, šireći tu kugu. Ipak, ispod vela ovog velikog konflikta, postoje brojni manji koji nisu manje važni.

Među njima je i „međuislamski konflikt“ koji besni u regionu zbog kulturne različitosti muslimanskih država. Neopravdana agresija protiv Irana koju su pokrenula Saudijska Arabija i njeni partneri u GCC-u mogu poslužiti kao savršen primer međuislamskog konflikta.

Neke države su razorene i unutrašnjim konfliktima, za šta je Irak najbolji primer. Glavni uzrok ovih sukoba su istorijske razlike između različitih oblika islama.

Danas Iran predstavlja novi model društvenog razvoja i ne pokazuje znake spoljne agresije, dok čuva svoje tradicije i kulturno poreklo.

Turski islam je umereni islam koji postoji u okviru sekularne države. Druge vrste islama, kao npr. Salafisti, otvoreno podržavaju terorizam.

Što se tiče arapskih država poput Saudijske Arabije i konzervativnih monarhija, oni propovedaju agresivni spoljni i unutrašnji islam, dok većina arapskih država propoveda tradicionalni islam, koji se postepeno transformiše u svoju sekularnu verziju.

Islam Volge i severnog Kavkaza integrisan je u sekularnu strukturu ruske države, gde preovladava hrišćanstvo, ali postoje manje grupe Vehabista i Salafista koje su sklone ekstremizmu i terorizmu. Slično je i sa islamom u centraloj Aziji.

Brojne sličnosti mogu se uočiti u terorističkim radikalnim političkim partijama i religioznim terorističkim grupama. Dakle, Muslimansko bratstvo nastavlja sa podrškom izvesnih terorističkih grupa, te se zato smatra terorističkom organizacijom u nekim arapskim državama i Rusiji.

Ove borbe islamskog kampa se odvijaju decenijama, a tu je i borba Zapada protiv islama i islamskih država koje prate svoj jedinstveni put razvoja, kao što je npr. Iran.

Borba u okviru islama se sada ne može zaustaviti, mora se prihvatiti ovako ili onako. Pojedinci, grupe i nacije na Istoku ne mogu se više identifikovati kao građani modernih nacija jer su se okrenuli ka tradicionalnim definicijama.

Oni sebe nazivaju muslimani, a frakcijski se dele na Sunite, Šiite, Alavite i Zaide, iako ih na nacionalnom nivou dele na Arape, Persijance, Kurde, Turke, Paštune, Tatare, Uzbeke, Čečene itd.

Terorizam, naravno, nije svojstvena osobina islama. Mnoge nacije su se otrgle od prošlosti, sačuvavajući religiju tako što su je modifikovali za vremena koja se menjaju.

Ovaj problem, međutim, nije rešen u većini muslimanskih država, ali na ljudima je da odluče. Danas politički islam podržava veliko stanovništvo koje ga posmatra kao jedino oružje za borbu protiv stalne agresije Zapada.

Izgleda da Marksova teorija još uvek važi, pošto Zapad uporno pokušava da održi svoj položaj kao globalni vladar, dok Rusija, Kina, Indija, Iran, Brazil, Argentina, Južna Afrika i druge ekonomije tragaju za pravdom, ne samo u raspodeli bogatstva, već i u učestvovanju u međunarodnom donošenju odluka.

Trenutni rat za uticaj nad naftonosnim poljima Bliskog istoka, zajedno sa konfliktom u Ukrajini, podignuti su na površinu od strane trenutnog globalnog sistema.

tramp donald amerika

Rusija se zatim našla na istoj strani kao i Kina, Indija, Iran i većina arapskih država zbog loše politike SAD o zapadnim hrišćanskim vrednostima. Sve to tako treba, pošto je Zapad osuđen na sekundarnu ulogu, dok moćne i ubrzano razvijajuće ekonomije Azije, Latinske Amerike i Afrike preuzimaju dominantan položaj na poljima politike i ekonomije.

Upravo zato je Vladimir Putin u Sočiju rekao da je svetu potrebna „legalna, politička, ekonomska osnova novog svetskog poretka koja bi osigurala bezbednost i stabilnost“.

Odatle sledi da je potrebno napraviti nove saveze i unije radi kolektivne zaštite od agresivnih poteza SAD i njihovih saveznika.

Pošto se glavna borba sada odvija na Bliskom istoku, Moskva prvo mora da se obrati državama koje dele njene interese.

To su Belorusija, Jermenija, Iran, države centralne Azije, Irak, Sirija, Egipat, do neke očekuju kao Avganistan i Pakistan, pa čak možda i Turska, koja nije primljena u EU, ali joj još uvek naređuje NATO.

Jezgro ove organizacije usmerene na bezbednost moglo bi se formirati u strateškoj osi Rusije, Kine, Indije i Irana kao najuticajnijih država Evroazije. Osim toga, Rusija zajedno sa Iranom i Irakom poseduje potencijal nafte i gasa koji prevazilazi mogućnosti monarhija Arapskog zaliva.

Vremenom, ekonomska komponenta ove ose mogla bi se povezati sa naftom bogatom Venecuelom, te bi se novonastali savez našao tik ispod nosa SAD.

Sporazumi sa drugim ekonomijama omogućili bi novoj osi da zameni UN i Savet bezbednosti koje je Bela kuća transformisala u svoje poslušne sluge za odobravanje njenih akcija.

Novo partnerstvo bi moglo povezati sve države koje nisu članice NATO-a i saveznici SAD kao što su Japan, Australija, Novi Zeland, ali i vazali SAD na arapskom poluostrvu.

Državama SAD i NATO-a ne treba novi svet. One se već raspadaju, trunu iznutra, dok su moralno propadanje i intelektualna degradacija još uvek na vrhu. Na kraju krajeva, prekršili su sve hrišćanske moralne norme i izgubili spiritualnu orijentaciju koja inspiriše svet islama i pravoslavlja, koje predvodi Rusija.

Gej zajednice, gej brakovi, istopolni roditelji, depersonalizacija dece, pedofilija, nacizam – to je sadašnjost i budućnost Zapada. Nije čudo što imigrantske zajednice iz Azije i Afrike počinju da trunu unutar zapadnih država.

U ovoj situaciji, prednost u ravnoteži političke, ekonomske i vojne sile biće na strani novog saveza, a Zapad bi morao da igra po pravilima koje je postavila većina.

Ovo bi dakle bio pravi „kraj istorije“, ali ne one koju je predvideo Frensis Fukujama, već prirodni korak u razvoju ljudske civilizacije, pravo oslobađanje od razuzdane moći Anglosaksonaca.

(Webtribune.rs)

Share this post: