EVROAZIJSKA UNIJA I RUSIJA NA UDARU AMERIKE

Sa gledišta Vašingtona, „Zakon Magnitskog“ je pre svega još jedan instrument političkog pritiska i informativno-propagandnog rata protiv Rusije. Sada taj rat postaje intenzivniji, jer Rusija u poslednje vreme demonstrira previše nezavisnosti:pooštrava uslove rada proameričkih NVO i opozicije, podržava Siriju i Iran, a sve te radnje su kažnjive, smatra Vašington.

Kakav je smisao „Zakona Magnitskog“ kojim SAD „kažnjavaju“ Rusiju, kada on nikog neće direktno pogoditi? U Vašingtonu kažu da zakon „nije antiruski, nego proruski“ i da se SAD njime stavljaju na „stranu ruskog naroda i ispravnu stranu ruske istorije“. U stvari, zakon vrlo vešto mobiliše unutrašnje i spoljašnje snage protiv „previše nezavisne“ Rusije.

Američki senatori su pokazali redak primer jednodušnosti kada su prošle nedelje usvojili „Zakon Magnitskog“ i istovremeno ukinuli tzv. amandman DŽekson-Venika. Zakon je u Senatu odobren sa 92 glasa „za“ i 4 „protiv“. Prethodno je u Predstavničkom domu 365 kongresmena glasalo za nacrt zakona.

Takav dvopartijski konsenzus je uobičajen samo kada se radi o merama protiv Rusije ili Sirije i Irana.

„Zakon Magnitskog“ zabranjuje ulazak u SAD i zamrzava američke račune onih građana Rusije koji su, po mišljenju Vašingtona, „umešani u kršenje ljudskih prava“. Preliminarni spisak postoji, ali će se imena objavljivati selektivno, u zavisnosti od „interesa nacionalne bezbednosti“, rečeno je u Vašingtonu. Spisak će se i dalje popunjavati.

Prema ranije objavljenoj verziji, trenutno su na tom spisku službenici Javnog tužilaštva, Službe za borbu protiv poreskih prekršaja, Federalne poreske inspekcije, inspektori Istražnog komiteta i sudije koje su radile na slučaju „Magnitski“. Apsolutno je očigledno da pretnja neizdavanja viza i zamrzavanja bankovnih računa u SAD ne ugrožava nikoga sa tog spiska.

Ti ljudi ne pripadaju sloju ruskih funkcionera kojima se ono najvažnije (novac, deca, kuća) nalazi u inostranstvu. Prema tome, Vašington neće imati mogućnost da realizuje mere koje predviđa „Zakon Magnitskog“, i Amerikanci to dobro znaju (informacije o računima stranaca banke dostavljaju službama državne bezbednosti).

Ako zakon nema sadržinu, u čemu je onda njegov smisao?

Sa gledišta Vašingtona, „Zakon Magnitskog“ je pre svega još jedan instrument političkog pritiska i informativno-propagandnog rata protiv Rusije. Sada taj rat postaje intenzivniji, jer Rusija u poslednje vreme demonstrira previše nezavisnosti:pooštrava uslove rada proameričkih NVO i opozicije, podržava Siriju i Iran, a sve te radnje su kažnjive, smatra Vašington.

Drugo, taj zakon ima i svoje unutrašnje zadatke. On treba da mobiliše kongres SAD i američko javno mnjenje i usmeri ih protiv Rusije. Pre nego što se konfrontacija podigne na viši stepen neophodno je da se formiraju pouzdane „pozadinske“ snage unutar zemlje.

Američki mediji usrdno prikazuju kako neprijatelj izgleda: u Rusiji se „mučenjem ubijaju pravnici koji raskrinkavaju mahinacije vlasti“, a „mlade estradne umetnice koje pevaju o slobodi i demokratiji“ završavaju u zatvorima. Osim toga, Rusija je jedini saveznik „krvavog diktatora“ Bašara Asada.

Treće, usvajanje zakona je znak podrške ruskoj opoziciji. Tokom poslednjih godina lideri opozicije su se vrteli po zapadnim parlamentima, promovisali dokumentarne filmove i nastupali na mnogobrojnim konferencijama.

Kako je rekao senator Mekejn, zakon uopšte nije antiruski, nego je, naprotiv, proruski: „Usvajanjem ovog zakona SAD se stavljaju na stranu ruskog naroda i na ispravnu stranu ruske istorije, koja će se, po svemu sudeći, uskoro naći na raskršću“.

Senator verovatno ima u vidu Rusiju koju žele da izgrade strani agenti, između ostalog i pod njegovim ličnim rukovodstvom, jer je on šef Međunarodnog republikanskog instituta (International Republican Institute).

Ovaj institut i lično Mekejn aktivno su učestvovali u organizovanju „obojenih“ revolucija i državnih prevrata od Haitija i Hondurasa do Kirgizije i Egipta, uključujući i finansiranje izabranih opozicionih lidera i političkih partija u Rusiji.

Na dan usvajanja zakona u Senatu državna sekretarka SAD Hilari Klinton otvorila je zasedanje OEBS-a u Dablinu optuživanjem Rusije za koordinirane napore u pravcu ukidanja američke i međunarodne pomoći organizacijama za zaštitu ljudskih prava. „Mi pokušavamo da se suprotstavimo tome, ali to je veoma teško.

Moramo da smislimo nove načine da vas podržimo, jer sve što smo činili na nekim mestima, naročito u Rusiji, sada se kriminalizuje“, rekla je Klintonova prisutnim predstavnicima opozicije iz Rusije, Belorusije i Turkmenistana.

Pada u oči činjenica da je Barak Obama u junu ove godine, posle susreta sa predsednikom Putinom, obećao da će ublažiti zakon. I ublažio ga je na „jezuitski način“: proširio ga je i na druge zemlje. Doduše, na kraju je Bela kuća povukla tu odluku da ne bi komplikovala odnose sa Kinom i arapskim zemljama.

Takva obećanja su tipična američka igra. Bela kuća obećava ono što nema nameru da ispuni, a Kongres, koji ne mora da vodi računa o bilateralnim dogovorima, zauzima oštru poziciju. Bela kuća se zatim poziva na Kongres i bespomoćno sleže ramenima: „Vidite i sami da smo pokušali, ali nam Kongres nije dozvolio da to uradimo“.

U pozadini usvajanja „Zakona Magnitskog“ neprimetno je ukinut amandman DŽekson-Venika. Istina, i taj amandman je bio samo formalnost.

Zašto američki zakonodavci tokom proteklih dvadeset i više godina nisu mogli da ukinu taj apsurdni zakon, kojim je Sovjetski Savez „kažnjen“ zbog toga što je stvarao prepreke za emigraciju Jevreja, a sada su ga ukinuli velikom brzinom?

Zato što je Rusija stupila u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO). Rusija je zbog članstva u STO smanjila carinske tarife, ali američke kompanije, za razliku od njihovih evropskih i azijskih konkurenata, nisu mogle da iskoriste te nove prednosti, jer je amandman DŽekson-Venika oduzimao Rusiji status normalnog trgovinskog partnera SAD.

Poslednjih godina su za ukidanje ovog amandmana lobirale pre svega američke kompanije koje rade u Rusiji, kao i glavna udruženja poslodavaca – Trgovinska komora SAD i Nacionalna asocijacija proizvođača. Ukidanje amandmana, po rečima predstavnika biznisa, omogućiće da se izvoz robe na rusko tržište dvostruko poveća.

 

Trgovinski predstavnik SAD Ron Kirk slavio je pobedu: „Sada će američki biznis dobiti najbolji pristup ruskom tržištu pod istim uslovima kao i njegovi globalni konkurenti, tako da će SAD moći da iskoristi procedure Svetske trgovinske organizacije kako bi primorale Rusiju da poštuje svoje obaveze“.

„Zakonom Magnitskog“ obeležen je zaokret Vašingtona u odnosima sa Rusijom i na energetskom nivou. To je signal promene pristupa Rusiji, prelazak sa retorike „resetovanja odnosa“ na oštre mere. Uz optužbe za „gušenje demokratije i slobode“ državna sekretarka je na zasedanju OEBS-a u Dablinu optužila Rusiju i naše saveznike za „resovjetizaciju regiona“, što je još ozbiljniji „greh“.

„To će se zvati drugačije. Zvaće se Carinska unija, Evroazijska unija i tome slično“, ocenila je Klintonova integracione procese na postsovjetskom prostoru. „Ali mi se ne zavaravamo. Mi znamo šta je tu cilj i tražimo efikasan način da usporimo ili sprečimo taj proces.“ Američki visoki funkcioneri ne daju često tako otvorene izjave.

Po svemu sudeći, gospođa Klinton smatra da na kraju mandata državne sekretarke nema šta da izgubi u odnosima sa Rusijom. Nema nikakve sumnje da se u Vašingtonu radi na sprečavanju integracionih procesa na postsovjetskom prostoru, jer glavni strateški cilj SAD je da spreče pojavu države ili grupe država sposobne da dovede u pitanje američku dominaciju u svetu.

Rusko Ministarstvo spoljnih poslova je najavilo da planira usvajanje simetričnih mera: sastavljanje sličnog spiska američkih činovnika koji učestvuju u kršenju ljudskih prava. Taj spisak može biti veoma dugačak.

Na njemu se mogu naći svi oni koji su u Beloj kući i Pentagonu pripremali instrukcije za mučenja, svi koji su umešani u zločine po zatvorima CIA, u likvidaciju ljudi u toku napada bespilotnim letelicama, u procese protiv Buta i Jarošenka, u kršenje prava usvojene ruske dece… Spisak zaista može biti veoma dugačak.

Očigledno je da se u sprovođenju svoje spoljne politike SAD pokazuju kao najveći prekršilac ljudskih prava u svetu. I istovremeno SAD koriste ljudska prava kao instrument političkog pritiska i destabilizacije unutrašnje situacije u državama koje pokušavaju da zauzmu politički kurs nezavisno od Vašingtona.

Međutim, istinska ljudska prava su univerzalna vrednost i ona su nam svima potrebna. Treba lišiti Vašington arbitarskog monopola, koji je on sam sebi dao u ovoj sferi, i vratiti ljudskim pravima njihov istinski, univerzalni smisao.

 

Veronika Krašeninjikova

Ruska reč

Share this post: