GLOBALNI KOMANDNI CENTAR ZA GULAGE KRVAVO CRVENIH MRLJA

Američki Institut za otvoreno društvo otkrio je 54 zemlje koje su pomagale CIA da muči ljude. Nijedna nije u Latinskoj Americi.

Geografska karta sveta u kojoj su krvavo crvenom bojom označene zemlje koje pomažu CIA u  tajnim hapšenjima i mučenjima koju je nedavno je objavio Institut za otvoreno društvo i ’’Vašington Post’’, pokazuje da je u nekoliko godina posle 11. septembra, CIA uspela po celom svetu da formira svoj arhipelag gulaga.

Početkom dvadesetog veka, slična crveno obojena karta se koristila da označi globalni domet britanske imperije u kojoj, kako se ponosno govorilo ‘’sunce nikada nije zalazilo’’.

Čini se da, između 11. septembra i dana kada je Džordž Buš napustio Belu kuću, CIA tortura takođe nikada nije videla zalazak sunca.

Sve u svemu, od 190-ak zemalja na ovoj planeti, zapanjujućih 54 učestvovao na razne načine u ovom američkom sistemu torture, omogućavajući  „crne lokacije“ i tajne zatvore, aerodrome i vazdušni prostor za tajne letove, obezbeđujući infrastrukturu svojih obaveštajnih službi, asistenciju i pomoć pri kidnapovanju stranih državljana ili predaju svojih građana američkim agentima kako bi bili prebačeni u ’’nezavisne zemlje’’ poput Egipta i Sirije.

Obeležje ove mreže, kako navodi Otvoreno društvo – je mučenje. U njegovom izveštaju dokumentovana su imena 136 osoba koje su bile cilj tih ’’operacija’’, iako njeni autori ističu da je ukupan broj, razumljivo, daleko veći i isti će „ostati nepoznat zbog izuzetnog nivoa državne tajne  oko tajnih pritvora i nelegalnih zadržavanja.

Nijedan region u svetu nije pošteđen krvavo crvenih mrlja. Ni Severna Amerika, globalni komandni centar tih gulaga, ni Evropa, Bliski istok, Afrika, ili Azija, ni socijal-demokratska Skandinavija.

 

Švedska je predala najmanje dvoje ljudi CIA, koji su tada prebačene u Egipat, gde su bili podvrgnuti elektrošokovima i raznim drugim zverstvima. Nema regiona koji je ostao čist – osim Latinske Amerike.

Kako je moguće da nijedna zemlja u Latinskoj Americi, koja se nekada zvala  „dvorište Vašingtona“, nije učestvovala ili podržavala mučenja i zlostavljanja „osumnjičenih terorista.“

Čak ni Kolumbija, koja je tokom poslednje dve decenije bila u statusu klijenta američke države. Istina je da se mrlja crvene boje pojavila na Kubi, ali samo da bi naglašavala tačku: Gvantanamo Bej, pomorska baza u SAD  ’’od 1903. pa u nedogled’’.

Kako je Latinska Amerika postala territorio libre u ovom novom svetu anti-utopije, svetu crnih sajtova i ponoćnih letova, Zion ovog militarističkog matriksa?

Čak i pre 1959. godine i Kubanske revolucije, pre nego što je Če Gevara pozvao revolucionare da stvori „dva, tri, mnogo Vijetnama“, Vašington je već pripremao osnivanje dve, tri ili više centralizovanih obaveštajnih agencija u Latinskoj Americi.

Kako Majkl Mekklintok ukazuje u svojoj knjizi ’’Instruments of Statecraft’’ –  krajem 1954, nekoliko meseci nakon zloglasnog puča CIA u Gvatemali kojim je oborena demokratski izabrana vlada, Savet za nacionalnu bezbednost je preporučila jačanje „unutrašnje snage bezbednosti prijateljskih stranih zemalja.’’

U regionu, to znači da su CIA agenti i drugi američki zvaničnici počeli da rade na  „profesionalizaciji“ bezbednosnih snaga pojedinih zemalja poput Gvatemale, Kolumbije, i Urugvaja.

 

To ustvari znači, pretvaranje brutalnog, ali često nespretnog i korumpiranog lokalnog obaveštajnog aparata u efikasne, „centralizovane“ ali i dalje brutalne agencije, sposobne da prikupljaju informacije, da ih analiziraju i čuvaju.

Najbitnije, one su bile u stanju da koordiniraju različite grane snaga bezbednosti svake zemlje (policije, vojske i paravojnih odreda) da postupaju i dejstvuju na osnovu tih informacija, često smrtonosno i uvek nemilosrdno.

Kada je Hladni rat završen, grupe za zaštitu ljudskih prava otpočela su herkulovski posao razbijanja duboko ukorenjene i po celom kontinentu raširene mreže obaveštajnih operativaca, tajnih zatvora i torture tehnika, da guraju vojne snage širom regiona dalje od vlada i nazad u svoje kasarne.

 

Godine 1990, Vašington ne samo da nije stajao na putu tom procesu, već je pružio ruku Latinskoj Americi tako što je forsirao depolitizaciju oružanih snaga.

Mnogi su verovali da će, posle pada Sovjetskog Saveza, Vašington sada projektovati svoju moć u svom dvorištu mekšim sredstvima poput međunarodnih trgovinskih sporazuma i drugim oblicima ekonomskih poluga.

Posle 11. septembra, Američka spoljna politika, pre svega sekretar odbrane Donald Ramsfeld je od novembra 2002. godine uložio veliki napor da se zemlje Južne Amerike pridruže u ’’ratu protiv terorizma’’.

U Venecueli se na vlasti već učvrstio Ugo Čavez, a Argentina je preživljavala najgori finansijski krah u istoriji (posle koje je izabran novi predsednik Nestor Kirčner, koji je ubrzo završio vojnu saradnju sa SAD).

Međutim, Čile (koji 11. septembar obeležava kao dan kada je pro-američki general Pinoče izvršio vojni udar i oborio legalno izabranu socijalističku vladu Salvadora Aljendea), zatim Brazil (socijalista Luiz Inasio Lula da Silva je oktobra 2002. osvojio predsedavanje Brazila) i Urugvaj su odlučno odbile učešće u zajedničkim operacijama.

U godinama koje su usledile, SAD su doživljavale jedan poraz za drugim. U 2008, na primer, Ekvador je zatražio odlazak američke vojske iz vazduhoplovne baze Manta.

Karta koju je objavilo Institut za otvoreno društvo pokazuje da je obaveštajno-teroristička mreža, koja se pod okriljem CIA strpljivo gradila decenijama, a koja je bila stub desničarskim, pro-američkim diktaturama i bila odgovorna za smrt nekoliko stotina hiljada ljudi u Latinskoj Americi (od Meksika i Gvatemale na severu, do Čilea i Argentine na jugu) konačno prestala da postoji, ili se toliko fragmentizovala i atrofirala, da više ne predstavlja ozbiljnu silu sposobnu da promeni tok istorije i ponovo vrati region u mračan period neokolonijalizma.

 

Đurađ Danilović

za Vestinet.rs

Share this post: