GRČKA KRIZA TEMPIRANA DA SE PRIKRIJU PROBLEMI U AMERICI

Sve tri velike kreditne agencije – S&P, Fitch i Moody’s – nisu nikakve nadnacionalne i nezavisne institucije, već je reč o finansijskim društvima koje funkcionišu na tržišnim principima, uživajući u monopolskom statusu. U poslednjih nekoliko godina, izazivajući finansijski haos u Evropi, na svojim su računima zabeležile basnoslovne zarade. Bruxelles im je odlučio potkresati krila

Kada je nedavno bonitetna agencija Fitch smanjila kreditni rejting nekoliko država evrozone, guverner slovenačke središnje banke Marko Kranjec svojim je komentarom podsećao na teoretičara zavere.

Posve neuobičajeno za jednog guvernera i člana središnjeg saveta Evropske središnje banke, Kranjec je otvoreno sugerisao da smanjenje rejtinga evropskim državama verojatno odražava i činjenicu da se sedište tri bonitetnih agencija, koje ocenjuju kreditnu sposobnost evropskih država, nalazi u Sjedinjenim Američkim Državama.

»Ne smemo u celosti zanemariti tu činjenicu«, kazao je tada Kranjec, kazavši još da je to »politička realnost« i da su u pozadini takvih ocena »interesi jednih regija na račun drugih« i da to nije nikakva posebna novost.

 

Istini za volju, Kranjecova opaska o američkim agencijama samo je delimično tačna.

Sve tri najveće bonitetne agencije – Standard & Poor’s, Moody’s i Fitch – u vlasništvu su finansijskih društava i privatnog kapitala. Dok su S&P i Moody’s doista u američkom vlasništvu – S&P, koji je u proteklom razdoblju bio najradikalniji u snižavanju rejtinga članicama evrozone, podružnica je izdavačkog i finansijskog diva McGraw-Hill, a jedan od većih deoničara agencije Moody’s je i američki ulagač, industrijalac i po Forbesu treći najbogatiji čovek na svetu Warren Buffet – Fitch je zapravo u vlasništvu francuske kompanije Fimalac.

Upravo zbog toga upućenima nedavno nije promakao detalj da je Francuska izgubila svoj najviši kreditni rejting, ali odlukom agencije Standard & Poor’s, dok je »francuski« Fitch Francuskoj zadržao najviši AAA rejting.

Rezervna valuta

Sve tri najveće svetske kreditne agencije, koje svojim ocenama kreditnog rejtinga kroje sudbine velikih banaka i kompanija, ali i celih država, pa i cele evrozone, doista imaju sedište u New Yorku, samo što Fitch uz to ima sedište i u Londonu. Jesu li opravdane špekulacije kako iza špekulativnih napada na Evropu i evro stoji Amerika? Zbog čega bi finansijsko urušavanje Evrope koristilo Washingtonu?

Sjedinjene Države podržavaju integraciju Evrope, ali samo dotle dok prejaka i ekonomski i politički stabilna Evropa ne bi počela razmišljati vlastitom glavom (setimo se samo vremena američkog napada na Irak, kada je Washington izazvao podelu Evrope na »staru« i »novu«). Četiri godine po izbijanju finansijske krize na Wall Streetu danas se više niko i ne seća da je Evropa uvezla krizu iz Amerike, niti iko govori o tragičnim finansijskih špekulacijama zbog kojih se globalni finansijski sistem urušio poput kule od karata.

Iako je američki proračunski deficit već odavno dosegao plafon, dužnička kriza preselila se u Evropu, premda je Amerika zaduženija od Evrope, a sve svoje dugove Amerikanci verovatno nikad neće moći vratiti. Čak je i nekadašnji čelnik američkog FED-a Alan Greenspan nekad je sugerisao kako je grčka kriza izazvana zato da bi se prikrile teškoće SAD-a i pad tečaja dolara, čime je bio ugrožen status dolara kao rezervne svetske valute.

Na istom je tragu i ekonomist Nouriel Roubini, koji podseća kako su imperije čije su valute funkcionisale kao rezervne valute tradicionalno veći zajmodavci, nego zajmoprimci, te kako je funta izgubila taj status kada je Velika Britanija u prošlom stoleću u vreme Velikog rata postala dužnik. SAD je u takvom položaju danas, ali izbijanje krize u evrozoni nakratko je zaustavilo pad dolara, i usporilo rušenje te valute kao svetske rezervne valute.

Začarani krug

No svejedno bi bilo pogrešno odgovornost za najveću finansijsku krizu zapadnog sveta u istoriji pripisivati isključivo američko-evropskom regionalnom suparništvu. Na taj bismo način, naime, posve zanemarili dominantnu ulogu finansijskog sektora, koji igra ulogu nadnacionalnog aktera i otuđenog središta moći, i koji je najpre izazvao, a potom i manipulisao financijskim krahom, iz kojeg su glavni akteri izašli bogatiji nego što su ikad bili.

Teško je pritom osporavati činjenicu da su upravo tri najveće kreditne agencije odigrale krucijalnu ulogu u eksploziji dužničke krize u evrozoni, i to tako da su snižavanjem kreditnog rejtinga pojedinih država koje su se našle na udaru finansijskih špekulanata prouzrokovale naglo povećanje kamata na njihovo zaduživanje, što je otplatu dugova učinilo nemogućim.

Slučaj Grčke posebno je ilustrativan. Godine 2009., kada je počelo »spašavanje« Grčke iz dužničkog ponora, grčki dug iznosio za današnja merila posve prihvatljivih 120 posto grčkog BDP-a. No, nakon tri godine »spašavanja« grčki se dug popeo na čak 170 posto BDP-a, posebno zahvaljujući ocenama kreditnih agencija, koje su i poslednji paket evropske finansijske pomoći Grčkoj propratile uobičajenim snižavanjem grčkog kreditnog rejtinga, potkopavajući time napore Grka da se izvuku iz dužničkog ropstva.

I u slučaju Španije i Portugala ponavlja se identičan scenario, opet s moćnim agencijama u glavnim ulogama. Dramatično snižavanje bonitetne ocene tih država najpre izaziva paniku i šok među investitorima, koji se pokušavaju na brzinu rešiti državnih obveznica napadnutih država.

Kamate na državne obveznice za to vreme lete u nebo, a država pritom očajnički treba refinansiranje svojih kreditnih obaveza i svež novac.

Snižavanje kreditnog rejtinga vodi u začarani krug: kamate rastu, jer viši kreditni rejting znači i jeftinije zaduživanje, dok već sama špekulacija o snižavanju rejtinga države sve zainteresovane i pogođene dovodi do ludila.

Zanimljivo je, međutim, da sve tri velike kreditne agencije – S&P, Fitch i Moody’s – nisu nikakve nadnacionalne i nezavisne institucije, već je reč o finansijskim društvima koja funkcionišu na tržišnim principima, samo što zasad na finansijskom tržištu nemaju prave konkurencije, uživajući u monopolnom statusu. U poslednjih nekoliko godina, izazivajući financijski haos u Evropi, sve tri agencije na svojim su računima zabeležile basnoslovne zarade.

Iz »AAA« u »junk«

Istražna komisija američkog kongresa utvrdil je kako su upravo bonitetne kuće Moody’s i S&P najzaslužnije za finansijski krah 2008. godine. Te su bonitetne agencije neočekivano u junu 2007. snizile kreditni rejting opskurnih finansijskih proizvoda na nivo junk-a, smeća, iako su do tog trenutka od strane »nepogrešivih« bonitetnih agencija isti proizvodi ocenjeni najvišom ocenom AAA, premda se radilo o apsolutno rizičnim i praktično bezvrednim finansijskim papirima.

Najuzornija najviša ocena krasila je i zloglasni »Abacus 2007-AC1«, jedan od takvih frankenštajnovskih finansijskih proizvoda, što ga je lansirao Goldman Sachs.

Abacus je bio sastavljen iz vrednosnih papira koji su se temeljili na hipotekama na nekretnine. Iluzija koju je Goldman prodavao s Abacusom sastojala se u obmani da će tržište nekretnina neograničeno rasti, jer samo je takav razvoj događaja investitorima jamčio siguran dobitak. Međutim, manje od godinu dana od početka prodaje milijardu dolara vrednog finansijskog proizvoda 99 posto hipoteka što ih je Abacus sadržavao izgubilo je svoju vrednost.

Kobni Goldmanov proizvod, dakle, bio je nakrcan toksičnim obveznicama, samo što investitori o tome nisu imali pojma. Abacus, odnosno njegovi kreatori, zapravo su i računali na pucanje stambenog balona, što je svima drugima donelo gubitke, dok su njegovi kreatori dobro zaradili. Na dobitku su bile i bonitetne agencije, bez kojih takvo finansijsko »čudo« ne bi bilo moguće, a čiji su analitičari, kako se špekulisalo, sudelovali u kreiranju proizvoda poput Abacusa.

No Goldman Sachs i njegov Abacus nisu bili nikakv izuzeci. Bonitetne agencije davale su najviše kreditne ocene i Lehman Brothers-u, i to samo dan pre sloma, baš kao i drugim posrnulim finansijskim divovima, poput Merrill Lynch-a, AIG-a i drugih, pre sloma.

Falsifikovanje ocena bonitetnih kuća nije ograničeno samo na poslednju krizu: i američki div Enron dobio je najvišu kreditnu ocenu neposredno uoči bankrota 2001. godine.

Pitanje odgovornosti

Evropa je ocene bonitetnih agencija za članice evrozone i napade finansijskih špekulanata shvatila kao neprijateljski napad na euro, ali i na ceo projekt ujedinjene Evrope. Evropska najava o stavljanju finansijskog tržišta pod nadzor i uvođenju finansijske regulacije, s druge strane, samo je pojačala napade na Evropu.

Stoga je Bruxelles prošle godine odlučio potkresati krila bonitetnim agencijama i uvesti strože uslove za njihovo delovanje. Evropska unija novim pravilima želi smanjiti ovisnost od ocena bonitetnih agencija, koje se više ne bi uzimale u obzir automatski, zdravo za gotovo, jer bi svi akteri na finansijskom tržištu morali donositi vlastite procene rizika ulaganja.

Možda je upravo ta mera zaslužna što poslednja snižavanja rejtinga evropskih država najčešće nemaju trenutne pogubne posledice na njihove dugove, niti znatnije utiču na neodrživi rast njihovih kamata na državne obveznice. Evropa kao da je počela ignorisati ocene S&P-a, Fitch-a i Moody’s-a.

Nova evropska pravila predviđaju i da će agencije o promeni kreditnog rejtinga države morati obavestiti 24 sata ranije (a ne samo 12 kao dosad), a agencije će pritom morati objaviti informacije na temelju kojih je donela odluku o promeni rejtinga države.

Agencije će svoje komitente morati rotirati svake tri godine, ne bi li se sprečili korupcija i sukob interesa. Dok američke agencije ne prihvataju odgovornost za sve ono što usledi nakon objave ocene o rejtingu, krijući se iza objašnjenja da je ocena kreditnog rejtinga »stvar trenutka«, nova evropska pravila pokušavaju osnažiti odgovornost agencija za sve slučajeve nemara i zloupotrebe, a čak predviđaju i mogućnost osporavanja njihovih ocena pred civilnim sudovima.

Priprema terena

Ali sve to je tek priprema terena za veliku evropsku bonitetnu agenciju, koja bi trebala parirati zloglasnim američkim takmacima, a koja će uz političku potporu Bruxellesa profunkcionisati još ove godine.

Iako i sada deluje nekoliko manjih evropskih kreditnih agencija, one se svojom veličinom i uticajem ne mogu nositi s američkom konkurencijom. Velika evropska agencija ipak neće biti finansirana javnim novcem, već novcem privatnih investitora, banaka, osiguravaoca i finansijskih društava, zbog straha Bruxellesa da pojedine države ne pokušaju uticati na njene ocene i time ugroziti njenu nezavisnost. Sedište će joj najverovatnije biti u Holandiji, a prve kreditne ocene trebala bi početi izdavati najkasnije krajem godine.

U punoj meri profunkcionisaće 2014. godine.

Za razliku od S&P-a, Fitch-a i Moody’s-a, evropska će bonitetna agencija biti neprofitna ustanova, nalik neprofitnom fondu. Njene ocene plaćaće ulagači, dakle naručioci kreditnih ocena, a ne kompanije, banke ili države, koje su predmet ocenjivanja, kao što je to slučaj s američkim agencijama, zbog čega se verovatno s razlogom govori kako pojedine države i kompanije od njih kupuju povoljnije ocene.

Evropska bonitetna agencija trebala bi delovati transparentnije od američkih takmaca, u skladu sa strožim pravilima pri oblikovanju mišljenja koja, kako se pokazalo u krizi, imaju sudbinske posledice po pojedine države.

Kao što je to o slučaju tri bonitetnih agencija rekao donedavni slovenački premijer Borut Pahor: nikada u istoriji tako uzak krug ljudi nije imao toliki uticaj na sudbinu i blagostanje ljudi, a da pritom nemaju nikakve odgovornosti.

 

Denis Romac

Share this post: