Gubitak Budve Đukanović može da preživi samo ako zadrži Beograd

zeljko cvijanovic

Piše: Željko Cvijanović

1.

Milo Đukanović osvojio je na velikoj izlaznosti najviše glasova, ali ne onoliko koliko mu je trebalo da ostane što je bio.

I to je školski primer kontratrenda: birači koji su napustili Gospodara, prethodno ga decenijama izvikujući na vlasti, nikad mu se neće vratiti.

Opozicioni prvaci – čiju podršku je posle izbora redovno dobijao na mig i dvadeset srebrnjaka – ovaj put znaju da je čekanje Milovog punog pada vrabac u ruci, dok je saradnja s njim golub na visokoj grani, koji bi ih, ako posegnu za njim, diskvalifikovao iz dolazećeg političkog ciklusa.

Rečju, nije što je Gospodar slab, već što nikad neće biti jači. Istina, Gospodar je vešt, možda će ponovo napraviti vladu, ali ta vlada će se neko vreme baviti sobom i neće biti na polzu ni zapadnim silama ni sebi.

Vrata tvrđave su razvaljena i, dok „varvari“ ne uđu na njih, njeni verni žitelji već mozgaju hoće li lakše preživeti braneći Gospodara ili ako se preruše ili naprave mrtvi.

Šta se zapravo dogodilo u Crnoj Gori? Jednostavno: sve tamošnje izbore Milo je dobijao u igri na jedan gol – onaj koji su mu podizale zapadne sile i koji su branili opozicija i Srbi.

Prošle nedelje, prvi put, neko je (ko li je?) podigao i drugi gol, pa se igralo na dva. I to više nije bila ta igra.

Neko će to nazvati prvim znakom multipolarnog sveta u malenoj Crnoj Gori; ja bih ga nazvao kontraprocesom i kontratrendom, nečim što se ima dogoditi i što se događa, bez obzira na pojedinačne poteze Gospodara.

2.

Taj kontraproces igre na dva gola na Centralnom Balkanu gledali smo nedavno na izborima u Bosni i Hercegovini (ne samo u Republici Srpskoj), a, prilike su, gledaćemo ga uskoro i na izborima u Makedoniji.

Kao najveća država među svim pomenutim, Srbija je, uprkos različitim mišljenjima, uspela da na svoj način prepozna taj kontraproces.

Za razliku, međutim, od Crne Gore ili Srpske, gde su proces i kontraproces uglavnom našli svoje zastupnike u podeli između vlasti i opozicije – u prvoj – i obratno – u drugoj, u Srbiji se obe dinamike događaju unutar vlasti. (I to je razlog neuspeha ovdašnje opozicije – i liberalne, koja ne ume da vidi da je proces ni senka iz vremena kad su vladali, i nacionalne, koja kontraproces priziva, ali ga ne razume.)

Kao pristalica procesa, Srbija ostaje na putu učlanjenja u EU; kao pristalica kontraprocesa, odbija da prekine jake veze sa Rusjom.

Na liniji prvog, ona gradi odnose na NATO, povezuje se infrastrukturom sa Albanijom i dogovara sa MMF; na liniji drugog, ruskim avionima šalje humantiranu pomoć u Alepo, zateže prema EU, kao poslednjih dana, gradi posebne odnose sa Orbanovom Mađarskom i priprema se za investicioni bum iz Kine.

Rečju, na liniji procesa Srbija čuva mir – krhkiji nego što možemo da pretpostavimo – na liniji kontraprocesa čuva živu glavu, izbegavajući da bude udavljena.

3.

Na liniji procesa, koji ne služi ni srpskim državnim ni nacionalnim interesima, ali ima svoje vatrene pristalice u ovdašnjim elitama, događa se jedna vrsta zamagljivanja veoma jednostavnih istina.

Na primer, neće biti, kako su Vučića uveravali Bajden i Keri, da energetska bezbednost Srbije počiva na američkom gasu preko hrvatskog ostrva Krk, kao što ne može biti da je, kako Vučić prateći liniju procesa kaže, albanski Drač najbliža i najpovoljnija morska luka za Srbiju, pored živog i čitavog Soluna, do koga, za razliku od Drača, imamo i prugu.

To će reći da je naša puna skepsa prema procesu racionalno i logički sasvim utemeljena. Iako manje nego juče, međutim, vera u proces ima jako političko opravdanje jer bi njeno naglo slabljenje donelo Srbiji velike probleme.

Sa druge strane, zagovaranje linije kontraprocesa, sasvim pogrešno i u duhu starih stereotipa, često se svodi na odnos Srbije prema istočnim silama. Više od toga, reč je o duhu raconalnosti u vođenju zemlje, i to će se, reklo bi se, najbolje videti u budućim odnosima Srbije i Crne Gore.

4.

U duhu procesa Vučićeva Srbija videla je sto đavola u odnosima sa Đukanovićevom Crnom Gorom.

Dobri odnosi dve vlade – građeni na Đukanovićevoj kalkulaciji da mu ne treba stariji brat u Beogradu i Vučićevoj da mu ne treba sukob sa miljenikom Zapada – nisu žrtvovali samo brigu Srbije za svoje sunarodnike u Crnoj Gori nego i prepuštanje dela prostora – od ekonomskog preko lobističkog do medijskog – i u samoj Srbiji.

Takvi, oni su zamagljivali ključnu stvar: Milova Crna Gora ne može biti ništa drugo osim neprijatelja Srbije; to je njena esencija i jedini razlog njenog postojanja.

Naravno da je to – uz sve rizike, moralne i nacionalne deficite, i tupave žvake o tome da su vlast u Beogradu i Podgorici iste – imalo svoje racionalne razloge.

Ali bio je dovoljan na nedeljnim izborima samo mali lahor kontraprocesa, pa da se razveju magle zapadnog procesa.

Nisu dakle u imaginaciji Đukanovića i njegovih propagandista u nedelju u Crnu Goru mogli da uđu teroristi sa teritorije gde ih na Centralnom Balkanu jedino i ima – iz Bosne ili sa Kosova – jer bi ti teroristi na biralištima motivisali glasače opozicije.

Milove su mogli da motivišu samo teroristi iz Srbije, i zato su iz Srbije i došli. Samo je, dakle, jedno mesto na svetu odakle zlo može da dođe u Milovu Crnu Goru, i to mesto zove se Srbija.

I bilo je, dakle, dovoljno samo toliko od kontraprocesa – da Milo na polovini izbornog dana shvati da je izlaznost velika i da na birališta ne izlaze samo njegovi, nego se igra i na drugi gol – pa da se Srbija pojavi u svetlu u kome je on doživljava.

Naknadna objašnjenja iz Podgorice kako vlast u Srbiji sa teroristima nema ništa nisu stvari vratila u stare tokove, nego su samo pokazala da za sukob sa Beogradom sad interes nema oslabljeni Milo, dok je ranije uvek bilo obratno.

Kolumna

5.

Slučaj je hteo da se uoči crnogorskih izbora na ulicama Beograda dogodi obračun podzemlja, u kome su se, po svoj prilici, kao egzekutori pojavili pripadnici mafije iz Crne Gore.

I taj slučaj još jednom je pokazao ono što se odavno zna.

Na Centralnom Balkanu već decenijama postoji kontinuitet samo dve međunarodne mafijaške grupe – crnogorske i kosovskoalbanske.

Obe te grupe do te mere su bile isprepletene sa matičnim vlastima da nije bilo lako odrediti gde prestaje jedno, a gde počinje drugo. (Sva priča po medijima za to vreme o raznim „surčincima“ i „zemuncima“ bila je priča o bandama secikesa, i to je bilo jasno po tome što nisu „zemunci“ harali po Podgorici, već „crnogorci“ po Beogradu.)

Đukanovićevo slabljenje da kontroliše te stvari moglo je da se vidi i po dugačkoj seriji ubistava suprotstavljenih kotorskih klanova, koja mu je ušla čak i u predizbornu kampanju, što nikako nije moglo da radi za njegov dobar rezulat.

Nisam siguran da je ovo trenutak da vlast u Srbiji Milu saspe u lice sve što misli o njemu, niti da otvori u politički sukob. Reč je o drugom: u duhu kontraprocesa, Srbija nije imala bolju priliku od današnje da očisti svoju teritoriju od uticaja crnogorskog podzemlja, gde pritom nije reč samo o tržištu droge nego i o sportu, finansijama, biznisu… (Pritom, ne sme se zaboraviti da su slični pokušaji Koštunice i donekle Tadića završeni neuspehom; pobedili su „crnogorci“, crpeći snagu zapadnog procesa i, saglasno s tim, moć Gospodara.)

6.

Ako se taj uticaj iz Crne Gore suzbije, tad će biti mnogo lakše očistiti moć Đukanovića u srpskim medijima (dovoljno je pogledati ko je najglasnije slavio Milovu „pobedu“ u izveštajima), iz javnog prostora, iz politike (pogledajte ko mu je čestitao na „trijumfu“), pa i iz same vlasti. Nije dakle ovde reč ni o kakvoj „agresiji“ Srbije na Crnu Goru, već o tome da je neophodno iskoristiti Milovo slabljenje da se njegov uticaj očisti u samoj Srbiji.

Bilo bi zaista glupo da nikad slabiji Gospodar, koji je u nedelju izgubio onolike gradove u Crnoj Gori, nepovratni trend svoje propasti pokušava da prevari u Beogradu.

Običan čitalac najverovatnije i ne sluti koliko bi to čišćenje bilo veliki podsticaj kontraprocesu i koliko bi Srbija prodisala bez Milove hidre na svojoj teritoriji. I, što je još važnije, to rasterećenje ne bi se osetilo samo na polju poštovanja zakona nego u svim oblastima – od privrede, preko kulture do politike. Rečju, gubitak Budve Đukanović ne može da preživi, ostalo je još da izgubi Beograd.

(Standard)

Share this post: