HENRI KISINDŽER: SVI KOJI NE POŠTUJU NOVI SVETSKI POREDAK SU TERORISTI

Izjava

Henri Kisindžer jedna je od najznačajnijih figura burne, kasne sredine 20. veka. Pretraga na Googleu daće oko 6.000.000 rezultata, Amazon.com pod njegovim imenom “ izbaciće“ 39 knjiga.

Jedan je od svetskih sinonima pojma „političar“, sam je popularizovao reč „realpolitika“, a njegova se strategija i doktrina vraća danas u liku i delu nikoga drugog nego Baraka Obame, pa je ponovo u žiži. Poznati američki novinar Robert D. Kaplan napisao je nedavno u uticajnom The Atlantic-u da je on najveći političar 21. veka iz 20. veka u nečemu što je zapravo apologetski članak o čoveku koga i čije ideje američka politika, izgleda, opet treba.

Njegovo je ime Heinz Alfred Kissinger, poznatiji kao Henri. Originalni „statesman“. Ne treba stoga čuditi da se u poslednjih godinu-dve Kisindžer, čovek koji je praktično oblikovao i današnju američku spoljnu politiku, učestalo pojavljuje u medijima i dalje promovišući ideje koje je zastupao i pre 50 godina dajući, na primer, izjave poput: „Svi koji ne poštuju novi svetski poredak su teroristi„.

U životnom intervjuu za National Geographic koji je ovih dana ponovo moguće gledati, novinar Nil Ferguson ni u jednom trenutku ne postavlja pitanje o njegovom odnosu sa Davidom Rokfelerom, kao ni pitanje o dokumentarcu britanskog novinara Kristofera Hičensa „Suđenja Henriju Kisindžeru“ u kojem ga direktno optužuju za umešanost u ratne zločine.

Zbog konačnih odgovora na neka istorijska pitanja koja sada Henri Kisindžer može dati, ali i zbog činjenice da se razgovaralo u trenutku kada SAD ponovo prihvata realpolitiku kao svoju doktrinu (ili je možda nikada nije ni napustio) pa je jasno da se u osnovi radi o istoj politici, što će neki Kisindžerovi odgovori jasno dati do znanja.

Šekspir za Nikona

Kao političara ne može se razdvojiti od Ričarda Niksona bez obzira na to što je ovako ili onako već služio pod dva američka predsednika. – Da biste potpuno razumeli Niksona, trebali biste biti Šekspir. Delom i zbog toga što je bilo toliko Niksona. Negde pre moralo ga je obeležiti neko odbijanje. Nije imao bliskih prijatelja niti sam ja bio taj.

Da bi Nikson održao prirodan govor trebalo ga je pripremati, kao za konfrontaciju. Nakon svakog govora očekivao je da mu najbliži saradnici kažu kako je bio odličan, što je onda on sam sebi tumačio kako zapravo nije bio tako loš – kaže Kisindžer o Niksonu. – Moj uticaj zavisio je o odnosu s Niksonom. Zvao bih ga 10 puta dnevno i video ga kad god bih mogao. Mnogo bih vremena provodio s njim u vrlo intenzivnim razgovorima.

Te 1969. SAD je bio u komplikovanoj situaciji u Vijetnamu, antiratni pokret kod kuće jačao je, nikakvih odnosa nismo imali sa Sovjetskim Savezom, a oni su gradili podmorničku bazu na Kubi. Misliti da na svetu postoji komunistički problem nije bilo pogrešno – razmišljao je tada Kisindžer. Bila je to ideološka borba dvaju sistema s nespojivim sistemima vrednosti. Sukob moći.

SSSR je imao vojsku u Egiptu, dostavljao je većinu vojne opreme Vijetnamu. Sovjetska dominacija nije se mogla dopustiti.

– Ali verovali smo da nuklearno doba stavlja i posebnu vrstu odgovornosti na vođe zemalja koje su posedovale nuklearnu moć – objašnjava Kisindžer stanje u svetu. Priznaje da nikad sam sa sobom nije do kraja raščistio šta će odgovoriti ako predsednik od njega kao nacionalnog savetnika za bezbednost zatraži ispaljivanje nuklearnog arsenala na Sovjete čiji bi broj raketa uskoro trebao nadmašiti broj američkih. Nakon takvog napada i pogibije 30-40.000.000 ljudi svet više nikada ne bi bio isti.

Ipak, u Vijetnamu se radilo o suprotnoj doktrini, vrlo sličnoj onoj koja se primenjuje i danas. Prvo treba razumeti osnove strategije koju je primenjivala Džonsonova administracija. Bio je to neobičan koncept ratovanja. U njega je bilo uključeno 500.000 američkih vojnika bez jasne definicije pobede. Smisao strategije bio je da se severnim Vijetnamcima nanese toliko mnogo bola kako bi pristali na pregovore.

Problem je bio u tome što je njihova tolerancija na bol bila mnogo viša nego je isprva bilo procenjeno, tumači.

Le Duc To pristojan i drzak

– Njihov je zahtev bio bezuslovno povlačenje američkih snaga iz Vijetnama, praktično predaja. Nije nam bilo zamislivo da čovek koji je 20 godina gradio imidž konzervativca svoj mandat počne predajom. Najveći nam je problem bio možemo li ujediniti zemlju gde će oni koji žele mir dobiti mir, a oni koji žele čast moći živeti sa sobom – kaže Kisindžer.

Ubrzo će upoznati čoveka koji je prema svim zapisima iz tog vremena na njega ostavio najveći utisak. – Zaključio sam da rat ne možemo dobiti vojnim sredstvima pa sam prednost dao pregovorima. Pregovarač druge strane bio je Le Duc To. Bio je izuzetan čovek. Nije imao nikakva međunarodnog iskustva, ceo je život bio revolucionar, a sada susreće predstavnika supersile pri čemu ni u jednom trenutku ne gubi smer, beskrajno je uporan, gotovo uvek pristojan, istovremeno je bio i drzak i besprekoran.

Njegov zadatak nije bilo pregovaranje, nego je ovde bio da nas slomi briljantno koristeći naše domaće podele. Izbegavali su rat 30 godina, a ipak nikada nisu dobili vlast pregovorima. Sastanci su bili izuzetno dugi i začudno neodređenih zaključaka – govori o upornom Le Duc Tou.

Neminovno se u kontekstu Vijetnama mora spomenuti bombardovanje Kambodže, što je prvi put da je Kisindžer doneo stratešku odluku te vrste i osetio kakve ona posledice može doneti. Takozvano tajno bombardovanje Kambodže jedna je od namerno najviše pogrešno prikazivanih epizoda celog tog perioda, odmah ističe.

– Većina napada koje sam spomenuo dolazila je iz baza na teritoriji Kambodže. Nikson je bio suočen sa teškom dilemom. Odlučio je, kako bi izbegao novu erupciju protesta kod kuće, da napade ne objavi. Plan je bio da preduzmemo jedan napad, a da onda neko to i objavi.

Na naše čuđenje niko nije protestovao, ni kambodžanska vlada ni Severni Vijetnam, niko! Mislio sam da je ispravno napasti te baze – kaže. Ali što je s navodnih nekoliko stotina hiljada pobijenih civila? – Te su tvrdnje čista glupost! Tamo gotovo nije bilo civilnog stanovništva. Sigurno je bilo civilnih žrtava u vojnim operacijama, ovo što kažem odnosi se na ta tajna bombardovanja – tvrdi Kisindžer.

– Kontroverza oko tih bombardovanja produbila je domaće podele, ali to se moralo napraviti. Ne žalim za tim jer mislim da je Nikson u osnovi bio u pravu. Ali, za mene je antiratni pokret bio izuzetno bolno iskustvo. Deca su mi govorila da ih u školi nisu toliko provocirala druga deca, već učitelji koji su ih terali da na ploču pišu: „Molim te, reci Niksonu da se maknemo iz Vijetnama“.

Svi moji prijatelji bili su uključeni u taj pokret. Lična prijateljstva su mi oslabila, ali ja sam morao do kraja ispratiti vlastita uverenja – mirno govori o ličnom iskustvu rata. Nešto se moralo preduzeti. – Predsednik Nikson i ja od početka smo radili na strategiji koja će doneti mir u svetu. Otkrili smo da su Sovjeti i Kina pre protivnici nego saveznici. I tu je bilo nešto neprirodno, Kina nije bila deo svetskog sistema.

Taktika je bila uključivanje Kine kako bismo Sovjetima dali da razmišljaju o nečemu drugome. Trebalo je da popravi odnose sa Kinom. Tako bismo možda postigli da Kina iskoristi svoj uticaj i nagovori Vijetnam na stvarne pregovore. Između 1954. i 1970. nije bilo s Kinezima diplomatskih kontakata. Šezdesetih se dogodila Kulturna revolucija koja je bila dramatična i užasna. Kina je bila upletena u vrlo nemoralno ponašanje za svaku osudu kršeći ljudska prava miliona ljudi. Ali to nije bila tema.

U situaciji kada preti nuklearni rat ljudska prava u raznim zemljama nisu bila temeljni princip američke politike. Odnosi s Kinom formirali su se zbog nacionalnog interesa – kaže Kisindžer objašnjavajući zapravo praktičnu primenu realpolitike. – Problem je bio kako uopšte stupiti u kontakt s Kinom. Konačno, bio je jedan skup u Pakistanu gde smo pakistanskog predsednika zamolili da prenese poruku.

Kinezi bi nam poslali poruku na belom čistom papiru, a mi bismo je vratili na isti način preko pakistanskih posrednika. Takva razmena poruka trajala je najmanje šest dana, iskonska diplomatija! Nikson je imao hrabrosti otvoriti se Kini sa samo jednim savetnikom, bez konsultacija s drugima ili drugim zemljama. Smatrao je da bi u slučaju objave cela stvar bila nemoguća.

Ustupak za 1000 godina

Trebao je predstavnika koji je znao kako razmišlja i koji je znao kako bi se stvar mogla razviti. Otišao sam ja. Tema Niksonovog dolaska u Kinu nije se pojavila pre nego što je ostalo 18 sati do mojeg odlaska. Normalno da je to bilo deo strategije jer, da sam se vratio bez rezultata, to ne bi baš jako dobro odjeknulo u Vašingtonu. Morate znati da je Nikson prevalio tri godine teške vladavine pa je bilo prirodno da je želeo svu pažnju skrenuti na sebe.

Kada je stigao, odmah smo uočili šablon. Pre nijednog sastanka nije nam bilo rečeno hoće li Mao doći ili ne. Primio nas je u svojoj, zapravo skromnoj, rezidenciji u Zabranjenom gradu. U životu sam sreo tek nekoliko ljudi čije bi prisustvo dominiralo prostorijom. Kao glumci koji dolaze na scenu i odmah njome ovladaju. Mao je jedna od tih osoba. Jednom mi je rekao: „Vidite, profesore, lako ćete sa mnom. Svaki ustupak koji napravim je za hiljadu godina „.

Govorio mi je zapravo: „Ako sa mnom uđete u borbu, neće vam to tako lako završiti„. Jako nam je to trebalo jer smo pokazali američkoj javnosti da Amerika ima opcija u svetu koje nisu kompromitovane Vijetnamom. Na pitanje o moralnosti njegove politike i saradnji sa režimima poput Pinočea 70-ih Kissinger pita novinara: – Možemo li ovo na trenutak zaustaviti? Pa nastavlja: ​​- Bilo je straha da je Aljende bio vrlo blisko povezan sa Sovjetskim Savezom i Kubom.

Bili smo zabrinuti da će u Santjagu uspostaviti komunističku vladu. Aljende je bio ekstremni levičar, nije imao strpljenja. Njegova vlada bila bi najveći izazov za nas u zapadnoj hemisferi. I tu ću se zaustaviti, odrešito će. – Nikson je izdao direktno naređenje CIA-i da nešto učini. Pokušalo se uticati na izbore. A onda nam odjednom kažu da će Allende pobediti. I izabran je. Nikson je pobesneo, sad imamo komunističku vlast u Santjagu.

Ipak, SAD nije preduzeo ništa direktno da ga svrgne. Sve što smo uradili jeste da smo davali novac medijima i organizacijama koje su se našle pod udarom – tvrdi Kisindžer. A onda je došao državni udar. – Nismo s time imali apsolutno ništa i to je pokazala svaka istraga dosad. Ali bilo je to za nas dobrodošlo – kaže. I nije vam bilo žao što je Aljende otišao na takav način, ni vama ni predsedniku, upitan je. – Ne, nije nam bilo žao – jasno kaže.

Detant uspeh karijere

Ipak, bez obzira na to, uspostava politike detanta prema Sovjetskom Savezu je jedan od najvećih uspeha Henrija Kisindžera.

– U uslovima stalne nuklearne pretnje gde je Sovjetski Savez supersila koja aktivno utiče i učestvuje u oblikovanju sveta, moje je mišljenje bilo da se s njima mora razgovarati. Sovjetske su vođe bili proizvod čistki gde je Staljin nemilosrdno uklanjao čak i njihove očeve. Živeli su u uslovima stalnog terora. Na neki način bili su kao ugasli vulkani. Imali su potrebu da ih priznaju kao jednake, da dokažu kako mogu živeti na ekonomskom standardu Zapada.

Brežnjev nas je pozvao na svoje imanje. Pitao me je koliko bi koštala njegova kuća tamo. Rekao sam 400.000 $, što mi se učinilo mnogo. Ali Brežnjev se snuždio. Prevodilac mi je tada rekao: „Zašto mu ne biste rekli da bi ceo kompleks stajao nekoliko miliona?“ Odmah se razveselio. Znao je da ne funkcioniše kako treba. Znao je da treba mir sa Sjedinjenim Državama. To je bio temelj za sazivanje samita na kojem je prvi put dogovoreno ograničenje nuklearnog arsenala.

Plan je bio sazivanje skupa o kontroli naoružanja gde bi se Rusi iscrpljivali u nadmetanju s Kinezima. Pristali su, a onda doznali da sam ja bio u Pekingu. Konačan dogovor je bio rezultat četvorogodišnjeg nastojanja, jedan od onih trenutaka koji vas ispunjava – govori o najvažnijem sporazumu svoje karijere.

O ženama

Molim, bez afrodizijaka na epitafu

U vreme kad sam bio neoženjen slikali su me s nekoliko atraktivnih žena. Tako su se ljudi počeli pitati kako on to stigne, kaže o svom privatnom životu. Jednom je prilikom rekao: „Nakon večere s Indirom Gandi sigurno ne želite veče provesti s Goldom Meir.“

Upitan je da komentariše svojevremenu izjavu da je moć nenadmašan afrodizijak.

Pa, rekao je, ne bih baš želeo da mi to piše na nadgrobnom spomeniku. Jednom mu je prilikom prišla mlađa žena i pitala ga da li je možda svinger. Odgovorio je da nema naviku izvoditi bilo kakvo svinganje u javnosti jer je prezaposlen.

Pa neka onda ona pretpostavi da je on tajni svinger.

(Večernji)

Share this post: