Hitler imao u planu da supertopom sravni London sa zemljom

top nacisti hitler london oružje

Prvi put od početka Drugog svetskog rata Hitler je bio u podređenom položaju. Dok su saveznici 1943. godine bombardovali nemačke gradove, firer je spas video u topu V-3, koji je trebalo da bude najveći na svetu. Impresivno oružje, međutim, nikada nije testirano i imalo je brojne tehničke nedostatke.

Princip rada nemačkog supertopa i danas je obavijen velom tajne, zato što je oružje uglavnom uništeno, a sačuvano je veoma malo fotografija i dokumenata iz kojih bi se nešto više moglo saznati.

V-3 je napravljen u džinovskim bunkeru duboko ispod krečnjačkih stena na severu Francuske. Prema originalnom konceptu, 25 cevi trebalo je da bude okrenuto prema Londonu – udaljenom oko 160 kilometara – pri čemu bi ispaljivale jednu bombu u minuti i na taj način preokrenule situaciju u Hitlervu korist.

Dr Hju Hant sa Univerziteta Kembridž, koji je analizirao fotografije topa, kaže da bi, prema procenama njegovog tima, projektil pogodio London brzinom od 1.500 metara u sekundi. Cevi Hitlerovog topa bile su duge 130 metara i stajale su pod uglom od 50 stepeni – idealnim da projektil stigne do Londona.

Ubrzanje projektila trebalo je da omogući niz punjenja duž cevi. Veoma važan je bio precizan tajming tih dodatnih punjenja, što je, kako se pretpostavljalo, trebalo da se postigne električnim putem.

Fotografije iz tog vremena, međutim, ne ukazuju na postojanje električnih kablova ili sistema za lansiranje projektila, a eksperimenti Hantovog tima navode na zaključak da su se punjenja aktivirala toplotom gasa iza projektila.

Hitlerovi inženjeri su se namučili da usavrše tajming, kako Hant pretpostavlja, verovatno zbog curenja vrelog gasa iza projektila. Bili su suočeni s problemima koji se tiču dizajna, naročito prilikom usavršavanja oblika projektila koji je trebalo da bude aerodinamičan pri nadzvučnim brzinama.

Teškoće im je pričinjavala i stabilnost projektila (cev nije imala žljebove), ali prvi testovi su pokazali da se projektil nekontrolisano kreće.

Koliko je poznato, taj problem nikada nije rešen.

Saveznici nisu znali o supertopu sve dok kanadske snage nisu pregazile mesto posle Iskrcavanja u Normandiji, ali su znali da Nemci ulažu ogromne resurse na tom mestu i da ne smeraju ništa dobro.

Amerikanci su planirali napad “dronom”, teškim bombarderom sa 12 tona eksploziva na daljinsko upravljanje. Plan je bio da se avion obori direktno na nacistički vojni kompleks Mimojek, nedaleko od Kalea. Misija nazvana “Project Anvil”, imala je, međutim, nesrećan kraj.

Džo Kenedi Mlađi je 12. avgusta 1944. pilotirao “liberejtorom B-24”. On i kopilot Vilford Vili trebalo je da odvedu avion do željene visine, odrede kurs i katapultiraju se. Letelica pored njih trebalo je da preuzme kontrolu.

Potpuno neočekivano, avion je eksplodirao iznad Blajtburga, u Safolku, samo 20 minuta nakon poletanja. Kenedi i Vili su poginuli i njihova tela nikada nisu pronađena, toliko je snažna bila eksplozija.

hitler03

Dokumentarni film za kanale Četiri, PBS Nova i Nešnel džiografik internešnel, za koji su Hant i njegov tim istraživali, otkriva da su za izradu bombi korišćeni solenoidi, neka vrsta elektromagneta, koji su se verovatno pregrejali i izazvali prevremenu detonaciju.

Tragedija je bila uzaludna, jer saveznici nisu znali da je vojni kompleks u Mimojeku napušten nakon što je uspešno uništen u bombardovanju šestog jula 1944. Britanski inženjer Barns Volis, koji je stvorio “bombe koje odskaču”, razvio je “Visokog dečaka” (Tollboy bomb).

Bomba bačena s visine od 4.500 metara bila je dizajnirana da se ukopa duboko u krečnjaku stenu i izazove mali zemljotres. Mesto gde je pravljen supertop pogodilo je osam ovakvih bombi i mreža tunela, temelji, bunkeri i magacini municije nepovratno su uništeni.

(Blic)

Share this post: