IMPERIJA JE U POTPUNOSTI OSVOJILA “PROIZVODNJU DEFEKTNIH DRŽAVA” U INDUSTRIJSKIM RAZMERAMA

 

Za vreme rata u Vijetnamu, jednu od vojnih baza SAD krasio je natpis: „Ubijati je naš biznis, a biznis – to je dobro”.

I zaista, veoma dobar biznis je bio u Vijetnamu (kao i u Kambodži, Laosu i Koreji), gde se broj žrtava među civilnim stanovništvom brojao milionima.

U godinama koje su usledile nakon Vijetnama, taj biznis je ostao veoma cenjen. Ubistva su se dešavala kako direktno, tako i tuđim rukama, kojih je bilo na svakom kontinentu, pošto je „nacionalna bezbednost” SAD svuda zahtevala baze, garnizone, naručena ubistva, invazije, bombardovanja, pokroviteljstva režimima ubica, prave terorističke mreže i programe kao odgovor na terorističke pretnje i izazove „patetičnom džinu” (izraz, koji je 1970. iskoristio predsednik Nikson kao izgovor za invaziju u Kambodžu).

Pre nekoliko godina, Jan Knipers Blejk u svojoj sjajnoj knizi skrenula je pažnju na to da je „nacionalna bezbednost” u stvari vrlo rastegljiv pojam, koji se širi u zavisnosti od toga „šta treba da sadrži u skladu sa mišljenjem države, klase ili institucije”.

Rezultat je da baš oni kojima bogatstvo i vlast, čini se, daju maksimalnu bezbednost, u stvari najviše pate od paranoje i svojim besnim pokušajima da osiguraju bezbednost izazivaju svoje sopstveno uništenje. (Ona je razmatrala opasnost socijalne demokratije u Brazilu 1960-ih godina i njenu likvidaciju kao rezultat podržane od strane SAD kontrrevolucije i diktature koja je usledila).

Dodajte na to traganje uticajnih predstavnika vojno-industrijske mašinerije za misijama koje će opravdati povećanje budžeta i svestranu saradnju medija u tom traženju, i dobićete zastrašujuću realnost.

U stvari, džin koji se pravi paranoičan primoran je da čini herojske napore, kako bi donosio svetu manje-više verodostojne pretnje, naročito nakon pada „Imperije zla”, koju je ova zemlja kobajagi dugo „susdržavala” .

Hvala Bogu što je nakon relativno kratkih talasa pažnje, usmerenih na narkoterorizam, a zatim i na Sadamovo oružje za masovno uništenje, uistinu, kao đavo iz tabakere, iskočio islamski terorizam kako bi nasledio ulogu izvora pretnji, koje, van svake sumnje, nastaju usled neprijateljstva prema američkim slobodama, kao i usled odbijanja islamskog sveta da dozvoli Izraelu da pronađe partnera u pregovorima i da mirno reši sporove sa Palestincima.

 

Međutim, uz uvođenje na najvišem nivou biznisa ubistava i vezane za njega prodaje oružja, Sjedinjene Države su osvojile „proizvodnju defektnih država” u industrijskim razmerama.

Pod defektnom državom se ima u vidu takva država koja je bila srušena vojnim sredstvima, ili pretvorena u nekontrolisanu, putem političke i (ili) ekonomske destabilizacije i haosa, i koja je za dug period lišena sposobnosti (ili prava) da se obnovi i da se brine o potrebama svojih građana.

Naravno, Sjedinjene Države su takvi proizvođači odavno, o čemu govore primeri Haitija, Dominikanske Republike, Salvadora, Gvatemale i država Indokine, gde je bilo tako dobro za ubijanje.

Ali, mi smo postali svedoci znatnog oživljavanja te proizvodnje u skorije vreme, kao što se to dešavalo u slučaju postsovjetske Rusije i niza istočno-evropskih država. Opadanje prihoda stanovništva i naglo porasli nivo mortaliteta u tim zemljama bili su rezultat šok-terapije i elitnih poluzakonitih krađa, masovnih a izvršenih uz podršku Zapada, ali delimično organizovanih i podržanih u lokalu (odnosno privatizacija, izvedenih u uslovima koji su krajnje povoljni za korupciju).

 

Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza (i, naravno, prestanka delovanja bitnog, mada ograničenog, faktora „obuzdavanja”) stigao je svež talas defektnih država, koje su produkt „humanitarnih intervencija” i smene režima, koje su izveli SAD i NATO sa još većom agresivnošću.

Kao obrazac bila je uzeta humanitarna intervencija u Jugoslaviji, nakon koje su Bosna, Srbija i Kosovo pretvorene u defektne države, dok su neke druge zemlje-beskičmenjaci izbegle tu sudbinu, pri čemu su sve počele da opslužuju interese Zapada ili da traže od njega milostinju. Čitav taj konglomerat, koji je sobom zamenio ranije nezavisnu državu (Jugoslaviju), uvenčala je gigantska vojna baza SAD na Kosovu.

Ova očevidna demonstracija jakih strana imperijalne intervencije pripremila je tlo za dalje napore u proizvodnji defektnih država u Avganistanu, Pakistanu, Somaliji, Iraku, Demokratskoj Republici Kongo i Libiji. Sličan program se danas realizuje, ne bez uspeha, prema Siriji i Iranu – prema poslednjem slobodni svet primenjuje politiku zastrašivanja, koja je zamenila bezbrižne odnose sa šahovom diktaturom, nametnutom Zapadom.

Ovi, industrijski stvoreni, slučajevi defektnih država imaju zajedničke crte koje ukazuju na njihov zajednički izvor – imperijalnu politiku i projekciju imperijalne moći. Često sve ide preko zvaničnog priznanja etničkih pobunjeničkih grupa, koje prijavljuju svoj status žrtve, vode borbu sa svojom vladom uz pomoć terorističkih akata (često sa ciljem da se isprovocira država da uzvrati) i redovno pozivaju imperijalne zemlje da im priteknu u pomoć.

Ponekad se radi pružanja podrške pobunjenicima u određenu zemlju šalju strani najemnici, pri čemu im imperijalne zemlje često daju oružje, pripremu i logistiku.

Imperijalne zemlje ohrabruju delovanje tih pobunjenika, jer vide u njima dobar izgovor za opravdanje destabilizacije, bombardovanja i na kraju, svrgavanja izabranog kao metu, režima.

Ovaj proces je bio na površini u toku čitavog perioda demontaže Jugoslavije radi dobijanja skupa defektnih država. Zemljama NATO je zato bio potreban raspad Jugoslavije i rušenje njenog najvećeg i najnezavisnijeg dela – Republike Srbije.

Oni su ohrabrivali nacionalističke elemente u drugim republikama na ustanak. Ti elementi su otpočeli rat jer su shvatali da će ih NATO podržati i da će ih, na kraju krajeva, braniti. Ova je činjenica potpomogla odugovlačenju vojnih aktivnosti i etničkog čišćenja, ali zadatak rušenja Jugoslavije i stvaranja na njenom mestu defektnih država bio je, zahvaljujući tome, ispunjen.

Zanjimljivo je da su članove Al Kaide i najmnike uvozili u Bosnu i na Kosovo u cilju borbe sa republikom-metom (Srbijom) uz znanje i saradnju sa administracijom Klintona, kao i sa Iranom.

Al Kaida je bila zastupljena među „borcima za slobodu”, koji su učestvovali u libijskoj kampanji, a sada, mada sa zakašnjenjem, priznata je od strane New York Times kao pokretačka snaga programa za smenu režima u Siriji.

I naravno, ona je bila centralni element prilikom smene režima u Avganistanu i osnova „efekta bumeranga” 9/11 (Bin Laden je bio bitan učesnik pobunjeničke delatnosti pod američko-saudijskim nadzorom, da bi kasnije bio napušten od strane svojih mentora, koji su ga nakon terorističkih napada demonizovali i ubili).


Ovi programi uvek podrazumevaju najozbiljniji odnos prema „upravljanju zverstvima”, kad se vlada koja se nalazi na udaru optužuje za nasilje protiv pobunjenika i njihovih pristalica, a još se sa uspehom ocrnjuje i podmeće joj se u toku procesa kako bi se povećale dimenzije mešanja u tuđu politiku.

Ovaj zahvat je igrao bitnu ulogu u ratovima sa ciljem rasparčavanja Jugoslavije, a možda još i veću u Libiji i Siriji. Neprocenjivu pomoć procesu pruža mobilizacija međunarodnih organizacija koje uzimaju učešća u demonizaciji putem razotkrivanja zverstava, a ponekad i izlaganjem optužbi za zločine koje se pripisuju licima određenim za tu ulogu.

U slučaju Jugoslavije, osnovani od strane OUN Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju (MTBJ) prilikom organizacije sudskog gonjenja srpskih vlasti, radio je u tesnoj saradnji sa zemljama članicama NATO.

Ovaj proces najbolje ilustruje optužnica koju je podigao tužilac MTBJ protiv Slobodana Miloševića u maju 1999. – baš onda, kada je NATO počeo da bombarduje civilne objekte Srba sa ciljem da se ubrza njihova kapitulacija, bez obzira što su to bili ratni zločini, koji su pri tom bili napravljeni uz kršenje Povelje UN.

Ali tribunal je uspeo da skrene pažnju čitavog sveta sa ružnog i protivzakonitog ponašanja NATO na optužbe protiv demonizovanog Miloševića.

Na isti način, kada je NATO bio spreman da napadne Libiju, tužilac Međunarodnog krivičnog suda je operativno podigao optužnicu protiv Moamera Gadafija, bez iole nezavisne istrage.

Ovaj način „upravljanja zakonom” je neprocenjiv za imperiju i doprinosi procesu smene režima i proizvodnji defektnih država.

Postoje takođe naizgled nezavisne organizacije koje „pospešuju demokratiju”, udruženja kao što su Hjuman Rajts Voč, Međunarodna krizisna grupa, Institut za otvoreno društvo. Te organizacije sa zavidnom revnošću nastupaju uz imperijalnu većinu, režirajući zlodela režima i njihovih vođa, koji su određeni za smenu.

Postoje ozbiljni argumenti koji potvrđuju da su i same Sjedinjene Države -defektna ili tonuća u defektnost država.

Razume se, SAD nisu pretrpele katastrofalni vojni poraz od neke strane države, ali njihov sistem konstantnog ratovanja naneo je veliku štetu stanovništvu, koje čini temelje države.

Sav višak proizvoda se troši za potrebe sistema vođenja konstantnog rata, potrošnje i bogaćenja manjine…

Zaista, u svojoj državnoj defektnosti, kao i u mnogome drugom, Sjedinjene Države su izuzetna država!

 

Edvard Herman, prevela Marija Petrova,Fakti

Share this post: