INDIJANCI NISU OTVORILI KLUBOVE U BRITANIJI I ZABRANILI ULAZAK ENGLEZA

Činjenica je da smo ušli u 2012.godinu uz očigledan nedostatak entuzijazma. Nije iznenađujuće. Globalno raspoloženje se nije promenilo još od recesije u 2008.godini. Pa je došla 2011.godina koja je bila prilično gadna, pa se samim tim stvorio generalni utisak da će 2012.godina biti ista, ili čak gora. Pa šta će nam onda entuzijazam, zar ne?

Tokom prve decenije 21.veka svet nije ostvario napredak na brojnim poljima.  Koliko god optimizma imali u svetlim tačkama, kao što su otvoreno globalno tržište i novim tehnološkim inovacijama, ipak se ne mogu da maskirati tamni oblaci niskog ekonomskog rasta, visoke nezaposlenosti, finansijske neravnoteže, posustalog trgovinskog sistema, nesigurnosti oko hrane i vode, postojanog siromaštva, socijalnih nemira, propadanje životne sredine, globalnog zagrevanja i još mnogo, mnogo toga.

Institucije globalnog upravljanja ne samo da su izgubile zamah, nego i legitimitet I kredibilitet.

Gde taj nedostatak poverenja postoji?

Između Zapada i Istoka.

Zapad mora pronaći način da prevaziđe nepoverenje Istoka, koje se proteže daleko u istoriju.  Međutim, gledajući u istoriju globalizacije, može se reći da je Zapad ipak eksploatisao Istok, koji je bio potčinjen.

Zapad je krenuo sa kolonizacijom jugoistočne Azije, pa je onda pokorio Indiju, a sve je kulminiralo u jednoj od najvećih prekretnica u istoriji, sa Opijumskim ratovima.

Iako se nadamo da prošlost može ostati u prošlosti, njegove senke nas proganjaju.  Zapadnjaci nisu porobljeni od strane Afrikanaca.  Kineske trupe nisu ušle u Pariz ili London, pljačkale Luvr, ili Britanski muzej, kao što su anglo-saksonske trupe radile u Letnjoj palati u Pekingu. Indijanci nisu otvorili klubove u Velikoj Britaniji i zabranili ulazak Engleza. Ne postoje belci koji žive u rezervatima, na severnoameričkom kontinentu. Da li je većina belih ljudi ugnjetavana i ponižavana od strane malog broja crnaca, i da li je sve to trajalo pet decenija?

Na osnovu ovih istorijskih iskustava, teško je ubediti Azijate i Afrikance na predovore o miru, prosperitetu i ljubavi. Zapad još uvek ima kontrolu iako ogromno bogastvo dolazi sa Istoka, posebno iz Azije. Međutim, Zapad priznaje da ne može pravilno da rešava globalni izazov bez podrške i učešća Istoka.

Zapad drži poluge moći globalnog upravljanja ali imaju veoma malo iskustva sa Istokom. Oni su tipični pravnici i ekonomisti, a ne istoričari, filozofi, pisci koji su specijalizovani za razumevanje kulturne specifičnosti.

Zapadnjački pristup globalnim ekonomskim pitanjima i klimatskim promenama je pokušaj disciplinovanja Istoka da bi došlo do sporazuma koji odgovara Zapadu. Tako su navikli!

Opet se vraćamo na to, da bez saradnje Zapada i Istoka neće biti nikakvog napretka u rešavanju globalnih pitanja. Ne može biti nikakve saradnje između ova dva sveta, sve dok Zapad ne prepozna i ne reši nezadovoljstvo Istoka.

U periodu posle Drugog svetskog rata, globalna ekonomija, “Zapadnjačke prednosti”, održala se u oblastima kao što su poljoprivreda, industrijska proizvodnja sa subvencijama, koje su ometale rast i prosperitet zemalja u razvoju.

Takođe, dok se već nekoliko vekova Zapadnjaci šire u svetu, kao da su u svom dvorištu, oštre imigracione barijere, odbijaju ljude sa Istoka da uđu u sporazume o slobodnom kretanju radne snage. Bunt Istoka u pokušaju da zbaci ovaj dugotrajan period nepravednosti I represije pojačana je u zadnjoj deceniji prošlog veka.

Pokretanje Trgovinskog razvojnog programa, na početku ovog veka, 2001.godine, dalo je povod za očekivanje da će istorijsko nezadovoljstvo Istoka biti priznato i bar delimično ispravljeno.  Ta nada je međutim uništena na prvom ministarskom sastanku Trgovinskog razvojnog programa, u Kankunu, 2003.godine.

Umesto približavanja, sastanak koji je trebao da bude u duhu pomirenja i saradnje, Amerika i Evropska unija govorili su u duhu nepopustljivosti. Na primer, američki stav u vezi pamuka je bio nepopustljiv. Američke subvencije su izazvale nepravedne teškoće prizvođačima pamuka, zatim, zemalja u razvoju, a posebno u Africi. Ministarski sastanak u Kankunu je propao i ostao u gorkom sećanju.

Sastanak u Kankunu je veliki kolaps saradnje u 21.veku. Posle neuspelog Trgovinskog sastanka, sve je krenulo nizbrdo, i svetska ekonomija je još uvek u krizi.

Umesto duha poverenja, pomirenja I saradnje koji je trebalo da se ostvari, došlo je do osećanja nepoverenja i optuživanja, što je očigledno u poslednjih nekoliko godina.

Ne postoji alternativa za rešavanje nezadovoljnog Istoka. Tek kada se stvori međusobno poverenje, stranica knjige se može okrenuti i nova era započeti, jer to nove generacije zaslužuju. To je najveći prioritet na globalnom planu.

autor: Vestinet.rs
 

Share this post: