INTERESI VELIKIH SILA U UKRAJINI I RUSIJA NA RASKRŠĆU

Ova analiza posvećena je problematici ukrajinske krize sa tačke gledišta svih relevantnih aktera.

Pređimo na aktere ukrajinske krize. Najjednostavnije gledano, to su SAD, kao inicijator krize, koji je povukao prvi potez i efektno diktira tempo odvijanja događaja, Rusija u odbrambenoj ulozi, koja pokušava da pronađe najbolju strategiju kojom bi osujetila početne poteze SAD, EU kao trougao Nemačke, Francuske i Britanije i, naravno, vlast u Kijevu i rukovodstvo Luganske i Donjecke Narodne Republike.

Države se shvataju kao akteri u odnosu na sveukupnost njihovog unutarpolitičkog stanja, što znači da Putin nije akter niti je to Obama, što se inače u okviru medijskog rata često koristi.

Valja izbeći nenaučne mistifikovane fiksacije na ličnosti kada pred sobom nemamo neku vrstu totalitarnog poretka, gde zaista jedna ličnost može da odlučuje o svemu, što nije slučaj ni sa jednim akterom ove analize. Vrlo je važno shvatiti da u svetu kapitalizma veoma bitnu političku ulogu igraju vlasnici kapitala.

Interesi velikog kapitala EU i Rusije jesu sprečavanje eskalacije sukoba, interes velikog kapitala SAD i Ukrajine jeste eskalacija sukoba. Sama priroda ukrajinske krize tiče se ponajmanje Ukrajine i njenog naroda. Cilj sukoba koji su započele SAD jeste ponovno vezivanje zemalja EU u ekonomskom i vojnom smislu u korist strategije Vašingtona, to ćemo okarakterisati kao primarni cilj.

Opkoljavanje Rusije i efektivno smanjenje njenog manevarskog prostora na istoku Evrope je sekundaran cilj. Pred SAD predstoji velika trka u naoružanju na prostoru Tihog okeana, gde će joj glavni vojni i ekonomski takmac biti Kina. SAD u sadašnjoj situaciji nedovoljne dominacije na svetskim tržištima nisu dovoljno moćne da pobede u toj trci i za to im je neophodno ponovno uspostavljanje kontrole nad EU, na istom nivou kao pre kraja Hladnog rata.

Drugim rečima, eliminisanjem Rusije kao ekonomskog partnera EU, a naročito Nemačke, zemlje EU će postati zavisne od kapitala koji dolazi iz SAD, što će naterati evropske sile da povećaju izdatke za NATO koji su Americi potrebni da bi zadržala mesto vodeće svetske sile.

Većini ukrajinskih tajkuna rat odgovara jer finansiranjem paravojnih formacija dobijaju veći uticaj na politiku, a i ne smemo zaboraviti da je rat za nekog uvek i biznis.

EU je podeljena, interesi kapitala Nemačke u ovom sukobu su na suprotnoj strani od SAD, Francuzi su na ivici, ali gravitiraju ka Vašingtonu, dok Britanija otvoreno zastupa interese SAD, što je u skladu sa njenim potezima i na nivou sukoba unutar EU, gde se Britanija postavlja kao slobodan igrač uzimajući korist i izbegavajući odgovornost.

Vlastima DNR i LNR može odgovarati rat slično kao i ukrajinskoj strani, s tim što je pretnja porazom za ove dve samoproglašene republike veća i totalni rat nije ono što mogu da priželjkuju.

Unutarpolitička situacija je drugi faktor koji čini državne aktere. Snaga vladajuće partije ili koalicije, potencijali opozicije, spremnost javnog mnjenja za strategiju aktera je ono što čini ovaj faktor. U Rusiji je unutarpolitička situacija u ovom trenutku stabilna, opozicija je jako oslabljena, javno mnjenje je raspoloženo za sukob.

Naravno, to se može okrenuti ako je strategija Rusije da po cenu prepuštanja Ukrajine NATO izbegne sukob. Politički sistem SAD je stabilan jer se tamo smenjuju dve gotovo istovetne partije, koje pored propagandnih parola ne pokazuju bitne razlike u rukovođenju državom.

Situacija u EU je veoma nestabilna jer tri glavna aktera pokazuju suprostavljene interese, dok je vlast u Francuskoj veoma nepopularna, a u Britaniji umereno nepopularna. Jedino je vlast u Nemačkoj stabilna, što pored drugih prednosti omogućava Nemačkoj da bude kormilar EU i unutar ove krize, što je i jedni razlog što je EU Rusiji dosad uvela samo simboličke sankcije.

U Kijevu, Donjecku i Lugansku akteri nisu samostalni, oni skoro u potpunosti zavise od pomoći SAD i Rusije, tako da su njihovi potezi odraz strategija navedenih glavnih aktera. Naime, svaki suprotan potez Ukrajine, željama SAD može rezultirati gubitkom podrške i porazom, isto važi i za DNR i LNR, svako protivljenje Rusiji racionalno nije izvodljivo.

Razmotrimo sad niz glavnih poteza pomenutih aktera. Prvi potez je načinila SAD kada je organizovala državni udar u Kijevu, tako je sve i započelo. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je svrgnuti predsednik Ukrajine Viktor Janukovič odbio da potpiše je bio samo povod.

Sudeći po efikasnosti delovanja i stepenu ujedinjenosti ukrajinske opozicije taj događaj je bio pomno planiran, a izveden je po scenariju Arapskog proleća, a ne u vidu Obojene revolucije. Odgovor Rusije na to je bilo vraćanje Krima u sastav Rusije i pružanje utočišta Janukoviču.

Sama činjenica da je Rusija nastupila odlučno na Krimu svedoči o njenoj spremnosti da uđe u sukob sa SAD. Uzimajući u obzir da su akteri racionalni i obavešteni, Rusija je morala da zna da će je ovaj potez uvesti u perpetualni niz sukoba sa velikim brojem zapadnih zemalja.

Da je Rusija po svaku cenu želela da izbegne sukob, ona ne bi smela da dejstvuje na Krimu jer u tom slučaju bi sukob bio neminovan. SAD su uzvratile pokušajem da ekonomski izoluju i naštete Rusiji, putem sankcija. Ovaj potez jeste u manjoj meri smanjio nivo rasta ruske ekonomije, mada je rast ionako bio u silaznoj putanji, na šta su upozoravali najviđeniji ekonomisti iz Ruske akademije nauka predlažući da se devizne rezerve koriste za podsticanje sve slabijeg rasta domaće privrede.

Ekonomske sankcije ovog obima nisu ozbiljno pogodile rusku privredu, a što je najvažnije, EU kao akter nije se pridružio intenzitetu američkih sankcija.

Signal EU, a naročito Nemačke da su spremni na kompromis verovatno je uticao na odluku Rusije da podrži ustanak u Lugansku i Donjecku kao svoj sledeći potez. SAD su uzvratile podsticanjem ukrajinskog rukovodstva da se upusti u borbu sa ustanicima i tako je u Ukrajini i zvanično započeo građanski rat. Iz ruskih poteza možemo da zaključimo da interesi velikog kapitala nisu presudni jer je Rusija sve dublje ulazila u sukob, što je suprotno interesima njenih oligarha.

Prisajedinjenje Krima i organizovanje pobune na istoku Ukrajine predstavlja odlučnu strategiju sukobljavanja, uz istovremeno izbegavanje direktnog ulaska u vojni konflikt. Potom je usledio referendum u Donjecku i Lugansku gde je stanovništvo tih dveju oblasti jasno stavilo do znanja ukrajinskom rukovodstvu da ne želi da živi u centralizovanoj državi koja narušava njihova prava.

Rusija nije priznala nezavisnost DNR i LNR jer bi posledice bile jednake vojnoj intervenciji, ali je prihvatila rukovodstvo ovih dveju republika kao predstavnike naroda Donjecka i Luganska. SAD je uzvratila, otpočetka organizovanim potezom, izborom predsednika Ukrajine, kako bi u Kijevu postojala barem jedna legalna politička figura. Rusija je ovaj potez dočekala defanzivno i prihvatila je njegove rezultate gotovo na istovetan način kao sa pomenutim referendumima.

Ovakvo delovanje Rusije ne može se racionalno protumačiti kao povlačenje iz sukoba jer su je prethodni potezi već odveli u samu srž konflikta, povlačenje bi značilo apsolutni poraz. Pre će biti da je Rusija prihvatila Porošenka kao predsednika Ukrajine jer je to bio neminovan ishod, to jest Rusija nije mogla da učini ništa da spreči njegov uspon na ovu funkciju. Ne treba trošiti reči na nedemokratičnost izbora koji se sprovode usred građanskog rata, a to nije ni bitno za ovu analizu.

Mirovni plan Porošenka je poslednji konkretni potez u ukrajinskoj krizi dosad. Po svemu sudeći, to je naprosto legitimizacija moguće nove totalne ofanzive protiv boraca u Lugansku i Donjecku. Vrlo je verovatno da Petar Porošenko ne može ni da zaustavi rat jer ne kontroliše tajkune i ekstremiste koji ga vode, o čemu svedoči i nesprovođenje primirja koje je predsednik Ukrajine naredio.

Rusija ovaj plan ne može zaista iskreno da prihvati, ukoliko u mirovnim pregovorima ne učestvuju zastupnici federalizacije. Rusija će dvosmislenim, a miroljubivim izjavama omogućiti sebi da i dalje podržava borbu na istoku Ukrajine. Činjenica da se mesecima unazad preko državnih medija rusko javno mnjenje sprema za produbljivanje sukoba, prepuštanje Donjecka i Luganska Banderovcima iz zapadne Ukrajine bilo bi ravno političkom samoubistvu.

Jedino ako bi se stvorile mogućnosti za prave pregovore Kijeva sa onima koji zaista imaju vlast na istoku Ukrajine, mirovni plan bi imao smisao. Pozitivan signal bio je poslat sa okruglog stola u Donjecku na kom su učestvovali predstavnici OEBS-a, Rusije, Ukrajine, DNR i LNR, kao i važni politički akteri na istoku Ukrajine Oleg Carev i Viktor Medvedčuk.

Do trenutka nakon izbora SAD je poslala jasan signal da nije spremna vojno da se uključi u ukrajinski sukob, čak ni u slučaju vojne intervencije Rusije, ali je demonstrirala nameru da Rusiju uvuče u sukob po svojim pravilima. Vašingtonu bi odgovaralo da Rusija izvrši intervenciju u slučaju kada bi to nateralo EU da joj uvede prave sankcije i tako ispuni primarni cilj SAD.

Međutim, taktika totalnog rata ukrajinskih vlasti protiv LNR i DNR može legitimizovati rusku intervenciju, što može prihvatiti i Nemačka, koja ionako šalje kompromisne signale Moskvi. Naravno da bi optimalan ishod za Rusiju bio nešto slično Dejtonskom sporazumu za federalizovanu i vojno neutralnu Ukrajinu, time bi SAD izgubila ovaj sukob. To znaju i SAD pa forsiraju građanski rat, ali ne po svaku cenu.

Potezi Vašingtona mogu se protumačiti dvojako, ili postoji prava spremnost u primoravanju Ukrajine da uđe u totalni rat sa svim svojim rizicima, ili puka pretnja istim kako bi naterali Rusiju na ustupke. Trenutno je javna tajna da Rusija pomaže LNR i DNR u svakom pogledu, pa i vojnom, što je omogućilo ovim dvema republikama da se odupru nasrtajima ukrajinskih legalizovanih paravojnih formacija Nacionalne garde.

Krah ustanka u Lugansku i Donjecku za Rusiju bi značio potpuni poraz i pad čitave strategije, jer bi u tom slučaju Ukrajina postala NATO satelit, javno mnjenje bi se okrenulo protiv Kremlja, opozicija bi ojačala, a ekonomski i politički pritisci na Rusiju bi se nastavili zbog preuzimanja Krima.

Vojna intervencija nije jedino rešenje za Rusiju, ono se nameće samo u slučaju da postoji realna i neizbežna pretnja poraza DNR i LNR. Najbolja strategija za Rusiju jeste da nastavi da pomaže ustanak na istoku Ukrajine, čekajući dobar trenutak za pregovore.

Sudeći po odluci predsednika Rusije da zatraži ukidanje odluke Saveta federacije o mogućnosti uvođenja vojske RF u Ukrajinu, izgledna su tri scenarija.

Prvi, jeste da se Rusija odriče ovog instrumenta i pruža šansu pregovorima, a da pritom nastavlja sa podrškom pobunjenicima. Druga verzija je da su na pomolu odista iskreni pregovori koji mogu doneti povoljan ishod po jugoističnu Ukrajinu, a i Rusiju. Dok je treća mogućnost da se Rusija povlači iz sukoba, što bi označilo njen poraz. Vrlo brzo će postati jasno koja od ovih verzija je tačna.

Ako se sukobi nastave, znači da pregovori nisu bili realni i pat-pozicija će se održati do daljeg. Ukoliko sukobi budu obustavljeni i započnu pregovori punog obima sa prisustvom predstavnika DNR i LNR, kao i drugih političkih grupacija koje zastupaju federalizaciju, onda se radi o drugoj verziji.

No, ako ti pregovori budu pusta farsa gde je na stolu unitarno rešenje, a Rusija to prihvati, biće jasno da je u pitanju valiki gubitak koji će dugoročno oslabiti i destabilizovati Rusiju.

(NSPM)

Share this post: