ISLAM IMA BOLJI SKOR U TOLERANCIJI NEGO HRIŠĆANSTVO

Ali ako želimo miran svet, pod hitno nam je potreban izbalansiraniji pogled.

Još od Krstaških ratova, kada su hrišćani iz Zapadne Evrope vodili svete ratove protiv muslimana na Bliskom istoku, ljudi sa Zapada su često doživljavali islam kao nasilnu i netolerantnu veru, čak iako je, i  pored  ukorenjenih predrasuda, islam imao bolji skor kada je reč o toleranciji nego hrišćanstvo.

A nedavni teroristički napadi tako su, čini se, samo potvrdili ovu premisu, piše Karen Armstrong u „Guardianu“.

Ali ako želimo miran svet, pod hitno nam je potreban izbalansiraniji pogled. Ne možemo se nadati pobedi ‘u borbi za srca i umove’ ukoliko ne znamo šta se zaista u njima nalazi. Isto tako ne možemo očekivati da muslimani budu impresionirani našim liberalanim vrednostima ako nas vide kako bespogovorno podležemo srednjovjekovnim predrasudama rođenim u vreme ekstremne hrišćanske ratobornosti.

Kao i hindusi, budisti, Jevreji, hrišćani, siki i sekularisti, neki muslimani su bez dileme nasilni i netolerantni, ali nova izložba u Britanskom muzeju ‘Hadž: Put u srce islama’, je pravovremni podsetnik da to nije cela priča.

Hadž je jedna od pet najvećih svetkovina islama; kada idu na hodočašće u Meku, muslimani ritualno upražnjavaju centralni princip njihove vere. Izjednačavanje religije s verom je moderno zapadno odstupanje. Kao plivanje i vožnja, i religijsko znanje se stiče praksom.

Učiš samo ako je upražanjavaš. Drevni obredi hadža, koje su Arapi praktikovali vekovima pre islama, pomogli su hodočasnicima da stvore naviku srca i uma – mir, zapadni stereotip -nenasilan i inkluzivan.

U svetom gradu Meki, nasilje bilo kakve vrste je zabranjeno.Od trenutka kada napusti kuću hodočasniku nije dozvoljeno da nosi oružje, da zgazi insekta ili pokaže bilo kakvu ljutnju, a disciplina koju prihvati će ga odvesti u novi način življenja.

U ključnom trenutku njegovog puta poslanik Muhamed je iscrtao ovu tradiciju.
Bežeći od progona iz Meke 622., zajedno sa muslimanskom zajednicom (uma) on je emigirao u Medinu, 250 milja severnije. Meka je bila odlučna da uništi muslimansku zajednicu i usledio je težak sukob.

No, na kraju je Muhamed uspeo da prekine smrtonosni ciklus ratovanja sa jednom smelom nenasilnom inicijativom. U martu 628., na opšte čuđenje, on je objavio da ide na hadž. To je začilo da će da ujaše nenaoružan na neprijateljsku teritoriju u pratnji još 1.000 muslimana.

Hodočasnici su jedva izbegli masakar od strane konjice iz Meke, ali su na kraju ušli na svetu teritoriju Meke, gde su jednostavno seli pored svojih kamila i odbijali da se pomere. Znajući da će izgubiti sav kredibilitet ako poubijajuju hodočasnike na toj svetoj zemlji, vlasti Meke su pristale na pregovore, a Muhamed je prihvatio ponižavajuće uslove koje su muslimane ispunjavali razočarenjem.

Ali Kur’an je proklamovao da je taj naizgled poraz zapravo „čisti trijumf“ jer su, kao i Jevreji i hrišćani, i muslimani delovali u duhu mira, samokontrole i strpljivosti. Dve godine kasnije neprijateljstvo je obustavljeno i građani Meke dobrovoljno su otvorili vrata Muhamedu.

Jasno, Kur’an ne prezire Jevreje i hrišćane; ovaj afinitet prema ‘ljudima knjige’ takođe je centralan deo u muslimanskom kultu Meke.

Arapi su jasno verovali da su takođe deca Abrahamova, jer su potomci njegovog najstarijeg sina Ismaila – regionalni pogled koji proizilazi iz Biblije.

Tvrdi se da su Abraham i Ismail obnovili Kabah, sveti oltar Meke, koji je bio zapušten, nakon čega je posvećen njihovom Bogu, a potom je služio za obrede hadža. Mnogo Arapa smatra da je Alah, njihov vrhovni Bog, bio Bog koje su obožavali ljudi knjige – i Arapi hrišćani su nekad išli na hodočašće – hadž, zajedno sa paganima.

Arapi nemaju koncepciju jedne isključive religijske tradicije, pa su bili duboko šokirani kada su otkrili da većina Jevreja i hrišćana odbija da ih prihvati kao deo Abrahamove porodice.

Kur’an i dalje poziva muslimane da poštuju ljude knjige i njihove proroke, ali je odlučeno da umesto u Jerusalim, gde su se molili kao i do sada, oni treba da se okrenu prema Ka’nahu koji je izgradio Abraham.

Kao Abraham, koji nije pripadao jednom zatvorenom kultu, oni su ne bez ponosa uspostavili instituciju i , baš kao što je i Abraham učinio, fokusirali se na obožavanje samog Boga. Zato je sve o muslimanskom Hadžu zapravo sve o Abrahamovoj familiji, ne samom Muhamedu.

Hodočasnici tako stalno obnavljaju priču o Hagaru i Ismailu, simbolički je vraćajući u doba koji je prethodilo verskom šovinizmu.

Avaj, sve tradicije su izgubile svoju primarnu čistotu i izdale ideale svojih utemeljivača. Ali predivna prezentacija Hadža u Britanskom muzeju može nam pomoći da shvatimo kako ogromna većina muslimanskog sveta doživljava svoju veru.

Sokrat, osnivač zapadne racionalne tradicije, insistirao je da vežba razuma od nas zahteva konstantno i snažno preispitivanje ideja i ukorenjenih uverenja.

Ova nova izložba može zaista postati put u srce islama i takođe, možda, ka više autentičnom i poštovanom zapadnom racionalnom identitetu.

 

Karen Armstrong

Share this post: