Ispovest lekara: Raj postoji, proputovao sam ga – VIDEO

dr_eben_aleksander

Kao mali sam bio usvojen. Odrastao sam bez ikakvog sećanja na svoju porodicu. Nisam bio svestan da sam imao biološku sestru, Betsi. Mnogo godina kasnije krenuo sam u potragu za svojom biološkom porodicom, ali je za Betsi bilo isuviše kasno, umrla je. Ovo je priča o tome kako smo se ponovo sreli – u raju. O svom iskustvu za „Daily Mail“ priča neurohirurg, dr Eben Aleksander.

Pre nego što počnem, trebalo bi da objasnim da sam ja naučnik koji je ceo svoj život proveo proučavajući kako naš mozak funkcioniše.

Moj otac, čovek koji me je usvojio, bio je neurohirurg, a ja sam krenuo njegovim stopama i sam sam postao neurohirurg i profesor koji je predavao nauku o mozgu u Medicinskoj školi na Harvardu.

Iako sam hrišćanin, bio sam skeptičan kada su mi pacijenti opisivali njihova duhovna iskustva.

Moje poznavanje mozga činilo me je uverenim da vantelesna iskustva, susreti sa anđelima i slične stvari, predstavljaju halucinacije do kojih je dolazilo usled određenih trauma mozga.

A onda, pod najdramatičnijim mogućim okolnostima, otkrio sam dokaz da sam sve vreme grešio. Pre šest godina probudio sam se sa ozbiljnom glavoboljom. Nakon nekoliko časova bio sam u komi, moj neokorteks, deo mozga koji je zadužen za sve misaone procese koji nas čine ljudima, u potpunosti se ugasio.

Doktori su zaključili da sam imao meningitis. Moja šansa za preživljavanje bila je minimalna.

Bio sam u dubokoj komi i sve više funkcije mog mozga bile su ugašene. Skeniranja su pokazala nepostojanje bilo kakve svesne aktivnosti – moj mozak nije imao kvar, bio je u potpunosti ugašen.

Međutim, moje unutrašnje „ja“ je i dalje postojalo, uprkos svim poznatim zakonima nauke.

Sedam dana ležao sam u komi, a moja podsvest putovala je kroz brojne oblasti, svaka je bila neobičnija od prethodne – u pitanju je bilo putovanje van fizičkog sveta, putovanje koje bih do tog trenutka odbacio kao nemoguće.

Hiljadama godina su obični ljudi, kao i šamani i mistici, opisivali kratke i divne uvide u eterične domene. Ja nisam bio prva osoba koja je otkrila da svest postoji i izvan tela.

Ono što je jedinstveno u mom slučaju je to što sam ja otputovao u tu rajsku dimenziju dok je moj korteks u potpunosti bio ugašen i konstantno posmatran od strane lekara.

Postoje medicinski dokazi za svaki minut moje kome, i nijedan od njih ne pokazuje bilo kakvu aktivnost mozga. Drugim rečima, gledajući neuronauku, moje putovanje se nije odvijalo u mojoj glavi.

Veliki broj naučnika ima problema sa ovom tvrdnjom. Moje iskustvo podriva njihov čitav sistem verovanja.

Dakle, evo šta sam iskusio, ovo je moja mapa raja.

Nakon zaslepljujuće glavobolje nakon koje sam utonuo u komu, postepeno sam počeo da shvatam da se nalazim u primitivnom, praiskonskom stanju, slično osećaju da ste zakopani u zemlju.

Međutim, u pitanju nije bila obična zemlja, svuda oko sebe sam osećao, a ponekad čuo i video, druge entitete.

Ovo je delom bilo zastrašujuće, delom utešno i poznato. Osećao sam kao da sam oduvek bio deo ove iskonske tmine.

Vrlo me često pitaju da li je u pitanju bio pakao, ali ja ne mislim da je to bio slučaj – očekivao bih da je pakao malo više interaktivniji, a ovo je bilo potpuno pasivno iskustvo.

Zaboravio sam da sam ikada bio čovek, ali jedan važan deo moje ličnosti i dalje je naporno radio – imao sam osećaj radoznalosti. Pitao bih „ko?“, „šta?“ i „gde?“, ali nikada nije postjao ni tračak odgovora.

Nakon izvesnog vremena, mada ne mogu da procenim koliko je tačno vremena prošlo, svetlo je polako počelo da se spušta ka meni, izbacujući divne filamente srebrnog i zlatnog sjaja.

U pitanju je bio cirkularni entitet koji je emitovao predivnu, rajsku, muziku. Svetlo se otvorilo poput procepa u tkanju tog univerzuma, i osetio sam kako polako prolazim kroz njega, sve do doline prepune bujnog zelenila, gde su vodopadi padali u kristalne bazene.

Tu su bili i oblaci, a iznad njih je bilo tamno plavo nebo.

Svet nije bio nejasan i udaljen. Bio je duboko živ i živopisan kao miris pečene piletine, kao odsjaj sunca od karoserije automobila i zapanjujuć kao uticaj prve ljubavi.

Potpuno sam svestan koliko ovo moje prisećanje može da zvuči šašavo, i potpuno razumem ljude koji to ne mogu da prihvate. Ali, kao i kada su u pitanju mnoge druge stvari u životu, ovo je jedna od onih koje morate da iskusite kako biste verovali.

Postojale su šume, polja, životinje i ljudi. Postojala je i voda. Iznad nje se uzdizala magla, a ribe su klizile po vodenoj površini.

Poput zemlje, i voda je stvarala utisak poznatog. Moj pogled želeo je samo da utone u nju.

Stajao sam i divio se rekama širom Amerike, ali svi ti prizori sad su izgledali kao manje vredne verzije, mala braća i sestre ove žive vode.

U raju sve izgleda stvarnije – manje napeto, ali u isto vreme i intenzivnije.

Raj je beskrajan, raznolik i naseljen poput Zemlje, zapravo, beskonačno poput Zemlje. Međutim, u svom tom beskraju ne postoji osećaj različitosti koji karakteriše naš svet gde je svaka stvar ostavljena samoj sebi i nema direktnog kontakta sa drugim stvarima oko nje.

U raju ništa nije izolovano. Ništa nije otuđeno. Ništa nije nepovezano. Sve je jedno.

Sva moja čula bila su stopljena. Vid i sluh nisu bili odvojene funkcije. Činilo se kao da sam mogao da čujem gracioznost i elegantnost svih letećih stvorenja, i da vidim spektakularnu muziku koja je izbijala iz njih.

I pre nego što sam počeo da se pitam šta su ta stvorenja, razumeo sam da su stvarala muziku jer nisu mogli da je zadrže u sebi. Bio je to zvuk čiste radosti.

To je bilo to jedinstvo, čuti muziku značilo je biti njen deo. Sve je bilo povezano.

Iznad neba stajali su drugi, veći, univerzumi, a ja sam se polako dizao sve dok nisam stigao do „Jezgra“, tom utočištu uzvišenog prepunog bezuslovne ljubavi.

Tamo sam naišao na bezgraničnu snagu – sveznajuće božanstvo koje sam nazvao Om zbog zvuka koji je dopirao do svega. Tamo sam shvatio da postoje dubina i lepota koju jednostavno ne mogu da objasnim.

Tokom ovog puta imao sam vodiča. Bila je izuzetno lepa žena koja se prvi put pojavila kao delić moje svesti.

Nikada ranije nisam video tu ženu. Nisam znao ko je ona. Međutim, njeno prisustvo je bilo dovoljno da mi izleči srce, da me učini celim na način za koji nisam znao da je moguć. Njeno lice je bilo nezaboravno.

Kada me je gledala, osaćao sam takvo izobilje emocija da sam imao osećaj da bi ceo moj život bez emocija bio vredan življena samo zbog prilke da joj gledam u oči.

To nije bila romantična ljubav. To nije bilo prijateljstvo. Ovo je bilo izvan svih različitih odeljaka ljubavi koje imamo na Zemlji. Bez govora, dala mi je do znanja da sam voljen van svake mere i da je univerzum veći, bolji i lepši nego što sam to ikada mogao da shvatim.

Bio sam nezamenjiv deo celine, a sva tuga i strah koje sam doživeo rezultat su činjenica da sam nekako zaboravio na to.

Njena poruka je prošla kroz mene poput vetra. Teško je to objasniti rečima, ali srž je bila: „Voljen si i cenjen zauvek. Nemaš razloga za strah. Ne postoji ništa što možeš da učiniš pogrešno“.

U međuvremenu, na Zemlji, proveo sam sedam dana u komi bez ikakvih signala da se moje stanje može poboljšati. Doktori su diskutovali o tome da li me treba držati na aparatima, kada sam iznenada povratio svest. Moje oči su se samo otvorile. Vratio sam se.

Nisam imao sećanje na moj život na Zemlji, ali sam potpuno bio svestan toga gde sam bio.

Tokom narednih nedelja moje pamćenje se polako vratilo.

Do osme nedelje moje ranije naučno znanje sticano decenijama se takođe vratilo. Ovo potpuno oporavljanje ostaje čudo na koje moderna nauka nema odgovor.

Međutim, sve to vreme, proganjalo me je sećanje na devojku iz raja. A onda, nakon četiri meseca, poštom sam dobio sliku. Kao rezultat mojih ranijih pokušaja da dođem do svoje biološke porodice, rođak mi je poslao sliku moje sestre Betsi – sestre koju nikada nisam poznavao.

Šok prepoznavanje devojke iz raja bio je kompletan. Ovo je bilo lice žene sa kojom sam bio tokom kome.

Tog trenutka nešto se desilo. Fotografija je bila dokaz koji mi je bio potreban. Ovo je bio dokaz objektivnosti mog iskustva.

Bio sam ponovo rođen.

(B92)

Share this post: