ISPOVEST RUSKOG ŠPIJUNA

Špijun

Ruski tajni agent Andrej Bezrukov, koji je preko 20 godina radio u SAD, objašnjava koje su karakterne crte najvažnije u njegovom poslu i o tome zašto špijuni više liče na naučnike nego na junake akcionih trilera.

Dugi niz godina je izvesni Donald Hitfild bio uzoran Amerikanac, stekao je obrazovanje na Harvardu, upravljao je sopstvenom kompanijom za konsalting i zajedno sa ženom gajio je dvoje dece. Teško da je nekome od njegovih prijatelja i kolega moglo pasti na pamet da se Donald Hitfild ustvari zove Andrej Bezrukov i da je rukovodilac grupe ruskih obaveštajaca (jednoj od članica grupe, Ani Čepmen, mediji su poklonili posebnu pažnju).

Bezrukov je radio u inostranstvu kao tajni agent još od kraja prošlog veka, i za sve to vreme nije izgovorio nijednu reč na ruskom. U Rusiju se vratio pre dve godine, posle velike špijunske afere.

„Ruski reporter“: Najpre da preciziramo kako se zove to što ste radili u SAD. Da li je to špijunaža?

Andrej Bezrukov: To je isto ono što američke tajne službe rade u Rusiji. Znate, tu postoji razlika u pojmovima. Na engleski se „špijunaža“ prevodi kao „spying“, ali u ruskom jeziku „spy“ ima dva značenja: „špijun“ i „obaveštajac“. Može da se shvati i ovako i onako. U Sovjetskom Savezu je za svoje ljude korišćen naziv „obaveštajac“, a za neprijatelje „špijun“.

RR: Kažu da za vreme vašeg boravka tamo niste izgovorili nijednu reč na ruskom. Da li je to istina?

A.B.: Jeste. To je osobenost ilegalnog rada. Ne možete da koristite maternji jezik čak ni kod kuće, sve vreme ste pod strogom samokontrolom. Mada, posle nekoliko godina to postaje potpuno prirodno. Čak i sanjate na drugim jezicima. Žena i ja još uvek međusobno razgovaramo uglavnom na engleskom i francuskom.

RR: Da li je vaša žena radila sa vama? Da li je i ona bila tajni agent?

A.B.: Da, moja žena Jelena takođe je profesionalni obaveštajac, i nas dvoje smo zajedno radili u inostranstvu od prvog do poslednjeg dana.

RR: Živeli ste dugo u zemlji protiv koje ste radili, zar ne?

A.B.: Znate kako, obaveštajna delatnost nije usmerena protiv nekoga. To ne može biti orijentir, jer zadaci mogu uvek da se promene. Samo zločin može biti usmeren protiv nekoga, a obaveštajac radi u korist svoje zemlje i rukovodi se patriotskim osećanjima.

RR: Ako u ljudima oko sebe niste videli neprijatelje, kako ste ih onda tretirali?

A.B.: Kao osnovni objekat proučavanja. To je zemlja koju moraš da poznaješ, to su ljudi koje želiš da shvatiš, kako bi pomogao rukovodstvu svoje zemlje da donosi ispravne odluke.

RR: Drugim rečima, obaveštajac je nešto kao naučnik u ilegali?

A.B.: Da, vrlo često se moraju rešavati pitanja spoznaje i razumevanja. Ja bih čak ovako rekao: ko hoće da pobedi, mora da shvati, a ko hoće da shvati, mora da zavoli. To jest, morate da zavolite zemlju u kojoj radite. Ako postoji čovek koji uprkos dezinformacijama na terenu može da shvati šta se dešava, onda je on pozitivan faktor stabilnosti. Ponekad je za adekvatnu pripremu i odbranu zemlje dovoljna samo mrvica kvalitetne informacije. Ja bih rekao da je odbrana zemlje ustvari suština posla kojim se bavi obaveštajac.

RR: Da li ste uspeli da zavolite SAD?

A.B.: Ne mogu reći da sam baš zavoleo tu zemlju. Što se tiče kulture, živeo sam i u zanimljivijim zemljama od Sjedinjenih Američkih Država. Ali svakako poštujem Amerikance. Veoma mi se dopadaju mnoge karakterne osobine američkog naroda, na primer optimizam, dovitljivost, spremnost na neophodne promene, kao i spremnost da se brzo priznaju i isprave sopstvene greške.

RR: Kakve su vrline važne za obaveštajca? Šta je osnovno?

A.B.: Mislim da je najvažniji patriotizam. U tome i samo u tome leži smisao tog poziva. Novac ne može ležati u osnovi obaveštajne aktivnosti. Samo čovek posvećen idejama može da radi svoj posao znajući da zbog njega ostatak života može da provede u zatvoru. Za to ne postoji nikakva materijalna nadoknada.

RR: Da li je tajnom agentu potreban glumački talenat?

A.B.: Mislim da jeste.

RR: Jeste li vi nekada želeli da postanete glumac?

A.B.: Ne. Glumac se unosi u neki lik na određeno vreme, a zatim se ponovo vraća u svoj život, dok se obaveštajac unosi u svoju ulogu postepeno, ali daleko dublje i sveobuhvatnije. On ustvari postaje čovek druge nacije i drugog jezika, ali mu ideje ostaju iste.

RR: Da li je posao tajnog agenta sličan onome što vidimo u filmovima o Džejmsu Bondu? Da li je u pitanju rutina ili se ipak radi o pravom riziku?

A.B.: Obaveštajna delatnost se ne vrši da bi bila otkrivena. Rizik, razumljivo, postoji, ali se odluke donose tako da se taj rizik svede na minimum. Obaveštajni rad nije avantura. Ako se ponašate kao Džejms Bond, vaša karijera će trajati jedno prepodne, možda najviše jedan dan. Čak i ako zamislimo da postoji magični sef u kome se nalaze sve tajne, već sutra će polovina tih tajni zastareti i nikome neće biti potrebna. Najviši domet obaveštajne delatnosti je da shvatite o čemu će vaš oponent razmišljati sutra, a ne da saznate o čemu je razmišljao juče.

 RR: Vaša deca sada imaju 18 i 22 godine. Ona su rođena u inostranstvu, zar ne?

A.B.: Da, naša deca su rođena i odrasla u inostranstvu. Odrastali su tamo kao sva normalna deca, i naravno, nisu znali nijednu reč na ruskom.

RR: Tamo su živeli ceo život. Možda su u većoj meri Amerikanci nego Rusi?

A.B.: Činjenica je da se pre dolaska u Rusiju nimalo nisu osećali kao Rusi, ali ne bih rekao da su postali tipični Amerikanci. Mi smo znali kako američka kulturna mešalica melje sve u jednu istu masu, pa smo namerno dali decu u francusku školu, da se kod njih formira evropski pogled na svet. I naravno, trudili smo se da im omogućimo da vide što više zemalja, da ih uporede i sami izvedu zaključke…

RR: Kako su deca podnela ono što vam se dogodilo, pogotovo hapšenje?

A.B.: Uhapšeni smo dok smo slavili rođendan starijeg sina. Deca su nekoliko minuta mislila da je to rođendanska šala: gomila ljudi u tamnim odelima izlazi iz crnih automobila… Naravno, to je za njih bio šok. Ali u prevazilaženju tog šoka pomaže im to što smo mi kao roditelji stalno bili sa njima u dobrim odnosima, u porodici su se vodili otvoreni dijalozi i vladao je duh razumevanja i međusobnog poverenja.

Kada smo se posle razmene obaveštajaca najzad sreli u Rusiji, i kada su saznali istinu o našoj profesiji, mesec dana smo čitave noći provodili u razgovorima o životu i istoriji. Mislim da su oni na kraju shvatili zašto smo izabrali takav život.

RR: Da li ste im vi usađivali nekakvu ideologiju?

A.B.: Ne, mi smo se samo trudili da ih vaspitamo kao pristojne i poštene ljude, otvorene za nove ideje i otvorene prema svetu. U suštini, želeli smo da budu humanisti.

RR: Šta se sada dešava u njihovim životima? Da li su uspeli da se integrišu u rusko društvo?

A.B.: Njihova integracija je u toku, i taj proces je veoma složen. Ruski jezik, naravno, nije baš lak za učenje. Za dve godine su uspeli da proputuju Rusijom, i najsnažniji utisak je na njih ostavila priroda, naročito Sibir.

RR: Vaša grupa je otkrivena pošto vas je odao jedan od oficira spoljne obaveštajne službe. Šta biste mu rekli kad biste ga sreli?

A.B.: Mislim da bi taj tip, taj Potejev, na sve načine gledao da izbegne susret sa mnom…

Grafika

RR: Ipak, zamislimo kad bi se to nekim čudom desilo. Šta biste mu rekli?

A.B.: Ne bih mu ništa rekao. Nema tu šta da se priča. Ja mislim da će njemu ionako presesti sav preostali život. Izdaja je kao zloćudni tumor: ako ga imaš, poješće te. Kad čovek shvata da je nekoga izdao ili ubio, on ne može da održi nekakvu emocionalnu ravnotežu. I znate šta? CIA i FBI su se mnogo obradovali što je Potejev nas izdao, ali sami izdajnici su i njima mrski, kao i svima ostalima. On je to sigurno osetio na svojoj koži posle dve godine boravka u SAD.

RR: Kada su vas otkrili, jesu li pokušavali da vas potplate, ili da vas vrbuju?

A.B.: Ne. Oni su i od izdajnika Potejeva saznali, a i sami su shvatili da bi to bio uzaludan pokušaj. Agenti FBI su se prema meni i supruzi posle hapšenja ophodili kao profesionalci prema profesionalcima, tj. sa naglašenim poštovanjem.

RR: Može li malo detaljnije o tome šta se zbivalo kada su vas otkrili? Šta ste osećali u tom trenutku?

A.B.: Sećam se da sam odmah posle hapšenja bio u stanju potpune unutrašnje mobilizacije, čak i u fizičkom smislu. Kao da su sav dotadašnji život i svi planovi iznenada potisnuti u drugi plan, u nekakvu izmaglicu. Glavno osećanje je bila želja da shvatim kako su nas otkrili i da nekako uspostavim kontakt sa ženom i decom.

Shvatao sam da je raniji život završen i da počinje druga etapa – etapa borbe po novim pravilima, koja može da traje godinama. U svakom trenutku sam bio spreman bukvalno na sve, i to stanje je trajalo desetak dana, dok nije postalo jasno da se na najvišem nivou vode pregovori o našem oslobađanju.

RR: Kako vi, kao ekspert i istoričar koji poznaje Ameriku, vidite tu zemlju?

A.B.: SAD prolaze kroz prilično složen period, kada supersila postaje obična sila. Možda je ona vodeća zemlja u određenim sferama, ali nije neprikosnovena. Za Amerikance je to veoma bolna konstatacija. Postoje ljudi koji se pitaju kakvo će mesto u svetu zauzimati SAD. Zanimljivo je da mnogi od njih pripadaju vojnoj inteligenciji, tj. veoma obrazovanom sloju stanovništva.

Ti ljudi mogu realno da procene položaj u kome se zemlja nalazi. Oni predlažu da SAD odustanu od primene sile u očuvanju svih svojih pozicija, i da umesto toga zauzmu poziciju koja se orijentiše na saradnju sa drugim zemljama, ne samo kada je reč o rešavanju globalnih problema u Sjedinjenim Državama, nego i kada se radi o problemima u svetu, kao što je, na primer, usporavanje ekonomskog rasta. Međutim, ti ljudi su zasada u manjini.

U svakom slučaju, dijalog o budućnosti Amerike tek počinje, i mi treba da ga pratimo, jer on utiče i na Rusiju, i na to kako oni nas gledaju, da li kao protivnika, ili (što je bliže realnosti) kao jednog od jakih igrača u višepolarnom svetu.

RR: A kako Amerikanci gledaju Rusiju?

A.B.: U američkim medijima i političkim krugovima Rusija zauzima marginalnu poziciju. Otkako je SSSR prestao da postoji, njih realno brine samo tema našeg vojnog potencijala, koji još uvek predstavlja opasnost. Ne mislim da američke političare zanimaju i neki drugi aspekti. Sve se svodi na stereotipne stavove: Rusija je nesavršena, ne poštuje pravila, nije demokratska. Rusija je u njihovim očima slaba i zato im nije zanimljiva, tj. nije vredna pravog partnerskog dijaloga.

To je kao u međuljudskim odnosima: ako hoćete da vas drugi poštuju, morate pre svega poštovati samog sebe.

(Ruski reporter)

 

Share this post: