ISPOVEST TRUDNICE: Iskrvarila sam …

ilustracija

ilustracija

Hrvatica iz mesta na istoku Hrvatske na porođaju je izgubila nekoliko litara krvi i proglašena je klinički mrtvom. Međutim, potom je čudom oživela.

Ispričala nam je svoje vantelesno iskustvo…

„Izgubila sam nekoliko litara krvi. Kad sam se vratila među žive, koža mi je bila mrtvački žuta, izgledala je kao da nema kapi krvi. Sve me je bolelo.Pored mene, u šok sobi ležao je stariji gospodin.Pitala sam se što on radi ovde, ako sam se ja porodila. Je li moje dete živo, strahovala sam. Bila sam zbunjena, gotovo kao i medicinska sestra koja je stajala kraj kreveta, buljila je u mene i čudila se: „Pa ova žena je oživela“, prišeća se.

Ona i suprug uvek su sanjali o velikoj porodici. Ramona je u 35. godini šesti put ostala trudna. Već u prvim nedeljima trudnoće rekli su joj da će stvari verovatno poći po zlu.

Teška dijagnoza glasila je placenta praevia. To je značilo da Ramona mora čuvati trudnoću kako ne bi došlo do krvarenja, odnosno odvajanja posteljice, što može biti pogubno i za bebu.

Već u 24. nedelji Ramona se spakovala i krenula u bolnicu na čuvanje trudnoće.
Iščekivanje me ubijalo. Bila sam uverena da ću umreti

„Rekli su mi da mogu da iskrvariti već za desetak minuta. A nama treba pola sata vožnje do bolnice. Nisam imala izbora, morala sam da sve ostavim kod kuće i pođem u bolnicu.

Kad su rekli što me čeka, molila sam se samo da beba preživi. Sa svojom smrću već sam se pomirila. Bilo je to grozno razdoblje.

Celo vreme su mi se filmovi vrteli po glavi. Mogla sam da poludim od onog što su mi lečnici govorili. Iščekivanje me ubijalo. Bila sam uverena da ću umreti.

Nisam htela ni da mi porodica dolazi. Srećom, nisu me slušali već su kraj mog kreveta stražarili svaki dan. Znam da sam propitkivala odluku o toj trudnoći.

A samo sam želela dete, nisam mislila da će do toga doći. Rodila sam toliko dece, a do te trudnoće nisam ni čula za taj poremećaj, a onda sam sve o njemu saznala na najbolniji mogući način“, ispričala je.

Borila sam se za svaki udah. Sa zadnjih izdahom, duša mi je izletela iz tela

A onda su, negde u 32. nedelji počeli bolovi. Zbog krvarenja, lečnici mi protiv bolova nisu mogli dati ništa. Odmah su me poslali na carski rez. Jedva sam stigla da se javim kući.

Javio se suprug, rekla sam mu samo ‘idem na operaciju’; i u bolovima spustila slušalicu. Kasnije mi je priznao da je ostao u šoku, odsekle su mu se noge.

Nazvao je moj broj, pokušavao me dobiti, ali ja se nisam mogla da se javim. Ispričao mi je posle da je decu istog trena odvezao kod bake i dojurio u bolnicu. A meni je tada počinjao pakao.

U jednu ruku su mi uboli injekciju, na drugoj su mi merili pritisak. Sećam se svakog detalja, ali ne znam koliko je sve trajalo. Izgubila sam pojam o vremenu. Bilo mi je jako loše. Potom sam čula glas ‘izgubićemo ženu’. Bio je to anesteziolog. Žena o kojoj je pričala bila sam ja.

Tad već nisam mogla disati. Borila sam se za svaki udah.

Pluća su mi se nadimala dok sam očajnički pokušavala ostati u životu. A onda, sa zadnjih izdahom, duša mi je izletela iz tela“, kaže Ramona.

Osetila sam da sam ustala, otišla iz same sebe

„Zvuči čudno, ljudima koji takvo što pričaju retko ko veruje, ali ja znam da se to meni dogodilo. Moram sebi verovati. Osetila sam da sam ustala, otišla iz same sebe.

Moja duša osetila je mir, spokoj i tišinu. Znala sam da se tamo dolje, gde je ostalo moje telo nešto loše događa, ali nisam se okretala.

Samo sam išla. Nisam hodala već lebdela u nekom čudnom prostoru. Teško mi je izraziti se pravim rečima da opišem ono što sam videla.

Danas kažem kako bih se volela da se vratiti da malo proučim. Bilo je kao da mi je pao kamen sa srca, rešila sam se bola i svih briga. Samo sam išla i išla i išla…

Nisam znala kuda, ali nisam ni marila kad je i samo putovanje bilo meko i udobno, lišeno bilo kakve težine. Plutala sam u bestežinskom stanju neko vreme, a onda sam zastala.

Tamo negde, usred jarkog svetla ugledala sam lik. Svetlo je bilo zaslepljujuće, ali nisam mogla skrenuti pogled.

Okruživala ga je beskrajna blagost i toplina. Odmah sam ga prepoznala, bio je to Isus Hrist, prekrasan, pun ljubavi. Gledala sam ga i osetila zapanjujuću slobodu.

Samo sam se na to koncentrirala, na njega, na silnu ljubav. Isusu sam se celu trudnoću molila. Gledala sam ga tako neko vreme, očekivala sam da nešto kaže.

Nije mi se obratio, nije mi uputio nijednu jedinu reč. Ni ja nisam Njemu rekla ništa.

Trenuci su prolazili, a zatim mi je dao znak. Učinio je samo to, ali bilo je dovoljno da shvatim poruku. Sa obje ruke mi je pokazao prema nazad.

Bez ijedne reči rekao mi je da moje vreme za onaj svet još nije došlo, da se moram vratiti natrag. Isus me spasao, On me vratio među žive“, kaže Ramona.

Zaista je malo nedostajalo da se Ramona na izvuče.

„Kad su me  reanimirali, već sam bila gotovo iskrvarila, koža mi je bila bez krvi, žuta. Probudila sam se, sva dezorijentisana, u šok sobi. Više nisam znala jesam li živa ili mrtva. Oko mene nije bilo nikoga iz moje porodice“.

Dok su plakali za mamom, u kući porodice zazvonio je telefon.

„Bio je to glas koji sam najmanje očekivala. Bila je to moja mama“, rekla je ćerka.

24sata.hr

Share this post: