ISPOVEST ŽENE KOJA JE ODRASLA SA MAJMUNIMA

Marina Čepmen je nedavno objavila memoare u kojima opisuje detinjstvo u džungli Kolumbije i kako su je spasli kapucini, koji su je čuvali, hranili i učili raznim veštinama.

Kada ljudi zataje – na scenu stupaju majmuni. Ljudi umeju da ostave svoju decu ili da ih maltretiraju, a majmuni su poznati po tome što prihvataju mladunčad ljudi u svoje okrilje.

Tako je Džon Sebanija iz Ugande imao samo dve godine kada je pobegao u džunglu, pošto je prisustvovao ubistvu svoje majke, i tamo je živeo nekoliko godina sa vervet majmunima, dok nije pronađen 1991.

Drugi dečak, koji je bio gluvonem, pronađen je u društvu vervet majmuna u Ugandi 1982. i smešten je u sirotište, gde su mu dali ime Robert. Tu je i Belo, dvogodišnji dečak koga su 1996. pronašli lovci u džungli Nigerije kako živi sa porodicom majmuna.

Kada su ga prvi put doveli dom za nezbrinutu decu u Kanou, hodao je kao šimpanza, krećući se na „zadnjim nogama” i vukući ruke po zemlji. Najmlađi „majmun-dečak” za kojeg se zna u novijoj istoriji pronađen je u Šri Lanki 1993, a dobio je ime Tisa, po selu u čijoj je blizini živeo.

Sudbinu da je udome majmuni imala je i Marina Čepmen, danas stanovnica Bradforda u Zapadnom Jorkširu (Engleska), koja je dugo oklevala da razotkrije svoju egzotičnu životnu priču ikome osim užoj porodici, ali je na kraju ipak objavila memoare Devojčica bez imena (The Girl With No Name) u cilju da se sakupe sredstva za borbu protiv trgovine ljudima i dečjeg ropstva u Kolumbiji.

Marinina kći Vanesa Džejms, 23-godišnja kompozitorka filmske muzike, provela je šest godina pričajući sa majkom i spajajući deliće slagalice o životu u džungli. I evo, ukratko, Marinine priče…

Otmica dece

Rođena je negde oko 1950. ili u severoistočnoj Kolumbiji ili možda u obližnjoj Venecueli (sada joj je oko 63 godine). Kolumbija je tek trebalo da uroni u veliki građanski rat koji je započeo 1964, ali u zemlji već nije bilo mirno – bande su često otimale decu zbog otkupnine. Izgleda da se upravo ovo dogodilo Lus Marini (ime koje je sama sebi odabrala sa 14 godina).

Prema njenim rečima, oteta je malo pre petog rođendana. Sve čega može da se seti jeste da je bila omamljena hromoformom, a jedino što pamti iz života pre otmice jeste njena crna lutka i fascinacija otvorenim mahunama graška.

Osvestila se u zadnjem delu kamiona sa drugom decom, pre nego što je opet pala u nesvest. Onda su je dvojica ljudi sprovela do šupljeg drveta u džungli, gde je prespavala.

 

Sedeći na proplanku negde trećeg dana, shvatila da je okružena grupom od tridesetak majmuna, koji su prema njenom opisu verovatno bili kapucini. Dvoje odraslih su došli i „kucnuli” je, posle čega je grupa počela da je prihvata.

Marina je prihvatila neke navike čopora u ishrani – jela je semenje, orahe i voće (male zelene banane, smokve, guavu, tamarind urme) – ali ne i guštere, cveće, travu, insekte i svetle bobice.

Kopirala je i pametnu majmunsku tehniku razbijanja oraha, stavljajući ih u rupu i udarajući ih granom ili kamenom. Izgubila je osećaj za vreme i imitirala majmunske vokalize da bi se odbranila od usamljenosti. Kao i oni, zviždala je da otera zmije, i postepeno naučila da vokalizuje širok spektar emocija.

Za englesku štampu izjavila je da još ima neke majmunske „manire”, ali da je sećanje na njihov jezik u velikoj meri izbledelo. Kaže da joj je čulo mirisa ostalo izoštreno, na primer – može sa daljine reći da li je neko voće dovoljno zrelo.

Zanimljiva je priča o tome kako se Marina ozbiljno razbolela posle jedenja otrovnog voća (opisanog kao smrtonosni blizanac tamarinda), ali ju je izlečio „deda-majmun”, koji ju je gurnuo kroz rastinje u rupu sa vodom i držao iznad slane vode dok nije progutala malo i povraćala „Nikada neću znati zasigurno šta me je otrovalo, baš kao što neću znati kako je deda-majmun znao kako da me spase”.

Posle njenog poravka, majmuni su se odnosili prema devojčici prijateljski i negovali su je, pomagali da se otarasi vaši i drugih insekata. Kao i njeni prijatelji, naučila je da se popne do šumskog „baldahina” tokom vrelih dana.

Marina misli da je bila u džungli već oko tri godine kada je ugledala domorodačku ženu koja ulazi u gustiš i pojavljuje se sa bebom. Pratila ju je nazad do grupe koliba. Sada je devojčica počela da krade kuvanu hranu.

Dosetila se i kako da pravi boje od semenja, oraha i cveća, kako bi ukrasila kožu, a za pravljenje „nakita” koristila je koru drveta, kamenje i grane. Glavni ukras bio joj je lanac od orhideja i vanile. I tako – dok jednom nije ugledala čoveka i ženu kako sakupljaju leptire i druge divlje životinje.

Prišla je ženi i dodirnula joj ruku. Gospođa se isprva uplašila i pobegla, jer je devojčica bila gola i crna, sa prljavom kosom dugom do kolena (godinama kasnije, izračunala je da je živela sa majmunima oko pet godina, ako bi se uzelo u obzir da joj je kosa rasla oko 18 cm godišnje).

Ovaj par ju je prodao u zamenu za papagaja i šaku novčanica debeloj ženi u mestu Loma de Bolivar. Nova „gazdarica” bila je, kako se ispostavilo – „madam” u bordelu.

„Glorija”, kako su nazvali divlje dete, učila je da hoda uspravno, da jede iz tanjira, otvara vrata, a njen zadatak bio je i brisanje podova i obavljanje uobičajenih poslova služavke. „Zašto ljudi imaju toliko stvari koje ne služe svrsi? – razmišljala je godinama kasnije. „Prozori koji su prljavi, podovi koji su uvek prašljavi i stvari iz kojih jedete i pijete – koje se razbiju ako ih ispustite”…

Bekstvo od „madam”

U bordelu i nije bilo tako loše, sve dok nije kucnuo čas da se i njene seksualne usluge ponude klijentima. Devojčica je tada pobegla u Kukutu, gde je pronašla društvo druge dece – beskućnika, učeći da sakuplja iz kanti i krade hranu iz restorana. Kako je bila mala i tamna, prozvali su je Pony Malta, po piću od slada u maloj tamnoj boci (Marina je i danas visoka svega 145 cm).

Da bi izbegla život na ulici, posle nekoliko godina postala je sluškinja u porodici za koju se ispostavilo da je gangsterska. Kako kaže, hranili su je otpacima i držali zaključanu u kući.

Ipak, Marina je imala sreće, jer je došla kod Marije i Amadea Forero Euse u Bogotu, gde im je pomagala u kućnim poslovima i čuvala njihovo petoro dece.

Kasnije je prešla kod porodice Velaskez, takođe u Bogoti, gde je radila desetak godina, a onda se porodica preselila u Jorkšir, vodeći i Marinu, koja je trebalo da pazi na decu. I desilo se da je Marina u crkvi upoznala Džona Čepmana, 28-godišnjeg bakteriologa, koji ju je ubrzo zaprosio.

Venčali su se 1978, a njihove kćerke rođene su 1980. i 1983. „Deo divljeg deteta je i dalje je sa njom” – kaže književni agent gospođe Čepman Endrju Launi : „Provodi mnogo vremena sramoteći svoju decu penjanjem na drveće u sekundi, hvatajući divlje ptice i zečeve golim rukama”.

Osim što voli da se pentra, gospođa Čepman je poznata i po piti koju je spremila za lokalni sajam, a koju je vojvoda od Kenta proglasio najboljom koju je ikada jeo. Ovo je Marini dalo inspiraciju da počne svoj „poslić” sa keteringom. Život se nastavlja…

(Novosti)

Share this post: