Iza paravana od pljuska vidljivih i nevidljivih kamenica, na Kosovu se vodi tihi rat…

Na Kosovu je u toku rat. On je nevidljiv, vodi se u uličicama, iza kuća, iza ograda, u pogledima, u pokretima… Neprekidna napetost nerava i neprekidna konfrontacija.

Srbi i odlaze na Kosovo kao u rat – u šajkačama, sa pesmama i zastavama. I mi, studenti iz Rusije, posetili smo Kosovo zajedno sa grupom studenata iz Beograda.

Čim je autobus izašao iz Beograda, odjeknula je „Himna kosovskih junaka“. Svi mladi zapevaše. Tada mi se učinilo da oni samo lepo pevaju, ali sada shvatam da su oni u stvari krenuli u boj, da su bili spremni za rat.

I zaista, za ta dva dana, koliko smo proveli na Kosovu, preživeli smo pravi psihološki rat.

Ja se nisam plašila odlaska na Kosovo, ali su me svi moji poznanici stalno pitali: „Zar za Srbe i Ruse nije opasno da odlaze tamo?“ Sama sebi sam na to pitanje odgovarala ovako: „Jeste opasno, ali ne mnogo.

“ Kosovo mi je delovalo kao nekakva „zona“ iz filma „Stalker“  Andreja Tarkovskog, u koju ljudi odlaze da pronađu dokaze onoga što su čuli i pročitali.

Kad se pomene reč „Kosovo“, prve asocijacije su enklave, bodljikava žica, oskvrnute crkve, monasi-podvižnici, siromaštvo, patrole NATO-a, Albanci u svojim belim kapicama, transparenti sa srpskom i ruskom zastavom i natpisom Rusijo pomozi!“

Sve je to veoma teško dovesti u vezu sa  informacijama o procesu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine i beskrajnim pregovorima u Briselu…

Mirnodopski dekor

U sedam sati ujutru u srpskom delu Kosovske Mitrovice izašli smo iz autobusa na prinudni odmor. Trebalo je da sačekamo drugi autobus sa kosovskim tablicama kako bismo bezbedno mogli da nastavimo putovanje.

Još nije bilo svanulo, a prodavci na pijaci su već iznosili robu na tezge, mada su ulice još bile puste. Svi smo krenuli prema mostu preko Ibra koji ima gvozdenu ogradu i na kome stoji zastava Evropske unije.

Pokušali smo da se fotografišemo ispred mosta. Policajac koji je čuvao most nije dozvolio da mu priđemo suviše blizu. Stajala sam sa strane, kad pored mene prođe čovek u godinama i nekako nedruželjubivo upita:

„Kakvo je ovo okupljanje ovde?“

„To su došli studenti iz Beograda“, odgovorih.

On sa nepoverenjem odmahnu glavom:

„Nisu Šiptari? Je l’ sigurno nisu Šiptari?“

Potvrđujem mu da su svi ti mladi ljudi Srbi. On odlazi, a ja ostajem da razmišljam o tome kako ovde ljudi neprestano žive sa osećanjem smrtne opasnosti koja dolazi sa druge obale reke.

Od tog trenutka i sama osetih da sam zapravo u neprijateljskom okruženju. Odmah sam se prisetila svih užasnih priča o zverstvima Albanaca, i svih upozorenja da na ulici svako može biti napadnut nožem.

I tada sav taj dekor normalnog života, sve te pekare, prodavnice i zgrade na čijim terasama se suši rublje – sve to postade nekako neubedljivo.

Iza bodljikave žice kao kod kuće

U albanskom delu Kosova osećali smo se bezbedno samo na teritoriji manastira – Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Zočišta, Svetih Arhangela, Gračanice i Banjske. Doduše, možda se taj osećaj rađao od opštenja sa monasima. Svi su oni veoma spokojni i uravnoteženi.

U njihovim rečima ne oseća se ni strah, ni mržnja, ni panika. Naravno, i oni su bili zabrinuti povodom glasanja u Unesku, koje se tada očekivalo, i po tom pitanju su se veoma uzdali u pomoć Rusije
i predsednika Putina. Kao o svakodnevici su krajnje praktično pričali o postojećim problemima, obnavljanju porušenih crkava, o tome da je na Kosovu ostalo malo Srba…

Naša grupa je u svim manastirima dočekana kao da smo im najdraži gosti. U Visokim Dečanima otac Petar nam je pokazao mošti Svetog Stefana. Time je ukazao veliku čast celoj našoj grupi.

Zatim smo za vreme trpeze zajedno pregledali album sa fotografijama manastira iz raznih perioda. Svuda smo se osećali kao kod kuće. Opasnosti bih se setila samo kada bi mi pogled slučajno pao na bodljikavu žicu na manastirskim zidinama.

Ilustracija

Taj spokoj unutar manastira čuvaju vojnici NATO-a. Tek dolaskom u treći ili četvrti manastir navikla sam se na to da svi oni spolja više liče na vojnu bazu. Svuda su na ulazu stražarske kućice i naoružani ljudi, svi u vojnim uniformama.

Vojnici obezbeđuju manastire, ali istovremeno pažljivo prate šta rade posetioci unutar manastira. Kada su studenti iz naše grupe u Visokim Dečanima poželeli da se fotografišu ispred Crkve Hrista Pantokratora sa srpskom zastavom, italijanski vojnik je prišao i zabranio im da to čine.

Otac Petar objašnjava da je na teritoriji manastira zabranjeno fotografisanje sa bilo kojom zastavom „kako ne bi bilo nikakvih provokacija“. Studenti su bili revoltirani.

Te fotografije sa zastavom su oličenje kakve-takve veze sa kosovskom zemljom i potvrda da Srbija nije nepovratno izgubila Kosovo. Sa druge strane, tamo gde žive Albanci, na kućama i grobljima vijore se njihove zastave sa crnim orlom.

Pesme, pogledi, rešetke…

U svaki manastir smo odneli malu humanitarnu pomoć. U Svetim Arhangelima smo imali organizovan susret sa srpskom decom iz raznih naselja na Kosovu. Studenti su doneli deci slatkiše.

To jutro je bilo sunčano i toplo, i dan je bio veoma radostan. Ne znam koliko ima tako bezbrižnih dana u životu kosovskih Srba.

Najpre smo svi zajedno bili na liturgiji u obnovljenom konaku. Za vreme zajedničkog doručka počeli smo da pevamo. Jefimija, studentkinja iz Beograda koja je rođena u Metohiji, zajedno sa decom zapeva pesme o Kosovu. Postepeno se svi pridružiše. Čak ni pojedini muškarci nisu mogli da sakriju uzbuđenje, pa su pustili poneku suzu.

I nas su zamolili da otpevamo neku rusku pesmu. Učinilo mi se da Srbi znaju više ruskih narodnih pesama od mene. Još u autobusu su pojedini pevali kozačke i naše ratne pesme.

Mnogi studenti su odlično govorili ruski, a neki su čak i bili u Rusiji, na primer u Seligeru ili geološkoj ekspediciji. Reč „Putin“ bila je najčešća reakcija kada bi neko saznao da sam iz Rusije. U šali su me pitali mogu li da telefoniram Putinu i ispričam mu kako ga Srbi podržavaju.

U Svetim Arhangelima smo proveli dosta vremena. Studenti su igrali sa decom fudbal i košarku, svi su pili kafu i opušteno razgovarali. Nedaleko odatle je centar Prizrena, gde smo samo par sati kasnije u koloni prošli ulicom, trudeći se da se ne odvajamo jedni od drugih.

Sa čovekom iz Bogoslovije smo išli da vidimo Crkvu Bogorodice Ljeviške i Saborni hram Svetog Georgija. Već mi nije bilo čudno što se hram nalazi iza rešetaka (tj. iza dvostruke gvozdene ograde). Za dva dana sam se na to navikla. Ali čudno je bilo prolaziti pored Albanaca. Oni su bili ili ravnodušni, ili su nas mrko posmatrali…

U koga se uzdaju žitelji Velike Hoče?

Selo Velika Hoča čuveno je po svome vinu i svojih 12 crkava. Vino smo probali, a videli smo samo jednu crkvu, jer smo u selo stigli kasno uveče. U Hoči smo prenoćili u kućama meštana. Ispred
crkve su nas dočekale žene i bukvalno se „otimale“ ko će koga da odvede svojoj kući. Vozač autobusa, još dve devojke – Ruskinja i Srpkinja – i ja prenoćili smo u kući porodice starijih ljudi i njihove odrasle ćerke. Domaćica se veoma obradovala kada je saznala da sam iz Rusije:

„Rusija je naša jedina nada. Za nas, Srbe na Kosovu, sve je već gotovo. Šta mi još možemo? Evo još će Kosovo da prime i u Unesko, osim ako Rusija ne pomogne…“

„Možda ga i neće primiti“, pokušasmo mi da je odobrovoljimo.

„Ne znam. Uzdamo se samo u Rusiju. Mnogo nam je drago što je Putin pokrenuo vojnu akciju u Siriji. Svaka mu čast. Neka i nama nekako pomogne.“

Poleksija-Kastratovic-kosovo-srpska-starica-600x450

Celo veče smo razgovarali sa domaćicom, njenim mužem i njihovom ćerkom. Za njih postoje samo dve varijante razvoja događaja: ili će Putin pomoći, ili će oni morati da odu sa Kosova. Prva varijanta je samo vera u dobru i gotovo bajkovitu silu, i u suštini duboko očajanje.

Kada je reč o drugoj varijanti, tj. odlasku sa Kosova, bar meni se učinilo da nju naši domaćini doživljavaju kao mnogo realniju. Njihov sin već živi u Beogradu, i ako život na Kosovu postane potpuno nemoguć, oni će se svi preseliti kod njega.

U Velikoj Hoči je već sada teško živeti. U kući naših domaćina greju se samo kuhinja i gostinska soba. Spavali smo u sobi gde je temperatura bila negde oko nule. U selu nema vode. Morali smo seumiti sa malo ledene vode koju je domaćica obezbedila pomoću nekakvog specijalnog uređaja.

Pljusak nikada ne prestaje

Stekla sam utisak da ljudi na Kosovu žive izvan vremena. Oni su istovremeno i u ovoj 2015. godini, i u onoj 2004, i u 1999, i u 1981. Ništa nije prošlo, i ništa nije zaboravljeno.

A „proces normalizacije“, koji se tobože odvija tamo negde u paralelnoj stvarnosti, tj. u kabinetima visokih funkcionera, u velikom je kontrastu sa otuđenošću i mržnjom ovde, „na terenu“.

Drugog dana našeg boravka na Kosovu kamenovan je drugi autobus iz Beograda. Skrivena agresija isplivala je na površinu, rat je pokazao svoje lice i možda je opet prolivena krv.

Meni se za ta dva dana činilo da sa svih strana lete kamenice. I kada kroz prozor autobusa videh kako se Albanci cere i pokazuju nam znak „victory“, i dok je Srpkinja u Velikoj Hoči celo veče uzbuđeno pričala kako je teško, preteško živeti sa Šiptarima.

Sve je to neprekidan pljusak vidljivih i nevidljivih kamenica koje lete sa svih strana. I nema izlaza iz te situacije. Čak i u trenucima kada se učini da je pljusak prestao, i da se njegovo „dobovanje“ više ne čuje, dovoljno je pogledati kroz prozor i uveriti se da on ipak ne prestaje nijednog trenutka.

Kako će, i kada će u takvim okolnostima nastupiti „normalan život“? Niko vam ovde ne može dati odgovor na to neumesno pitanje…

(Ruska Reč)

Share this post: