Izbori bez politike

Ilustracija

foto: Tanjug

Ovogodišnje glasanje je neka vrsta predigre za verovatno mnogo zanimljivije predsedničke izbore sledeće godine, uz koje će najverovatnije opet ići i novi parlamentarni.

aženi čitaoci su mogli da primete da već duže vreme ne pišem o problemima unutrašnje partijske politike. Razlog je vrlo jednostavan: ona faktički ne postoji u bilo kom smislu koji je za nas relevantan.

Na ovim stranicama sam pre nekoliko godina detaljno objašnjavao razloge zbog kojih je Aleksandar Vučić 2012. dobio podršku zapadnih zemalja da preuzme vlast u zemlji i način na koji je on to iskoristio da preuzme punu kontrolu nad svim izvorima moći u državi.

Podsetićemo se, on je, na primer, i dalje koordinator svih obaveštajnih sistema u državi.

Vučić je čovek koji je više od dvadeset godina detaljno učio mehanizme osvajanja i kontrole vlasti. Dugo, teško i sistematski se pripremao da osvoji vlast i kad se toga dokopao uložiće apsolutno svu energiju i sva sredstva da na tom mestu ostane.

U tome zaista nema relevantnu konkurenciju jer nijedan od postojećih oponenata nije spreman da ide za osvajanje vlasti toliko daleko kao on.

Ovde sam takođe pisao da su pre dve godine počeli i problemi u njegovim odnosima sa strancima. Naime, ako se u periodu pre SNS-a politika u Srbiji kreirala na liniji ambasade, tajkuni i političari, od 2012 ona se svela na odnos Vučić – ambasade.

Ključni razlog za to je što je najveći broj nekadašnjih moćnih srpskih tajkuna finansijski ruiniran (Bogićević, Lazarević, Žunić, Perčević itd), a oni koji su sada najbogatiji direktno su zavisni od Vučića, pa time njemu i lojalni.

No iako su odnosi Vučića i stranaca postali složeniji i napetiji, pre svega zbog činjenice da oni ne vole kad neko ima dve trećine parlamenta, ti odnosi su i dalje dovoljno prihvatljivi za obe strane.

Nedavna poseta princa Čarlsa, stalne pohvale Berlina i slični gestovi to potvrđuju.

Dakle, po svemu sudeći, i posle ovih izbora može se očekivati da će se politika i dalje kreirati na relaciji: (isti) premijer – ambasade, plus kancelarije MMF-a, Svetske banke itd.

Jedino neslaganje oko ovih izbora jeste to koliko će SNS da osvoji mandata i u kojoj meri će biti sposoban da sam kreira vladu. Logika stranaca je jasna: slabiji rezultat SNS-a čini Vučića „otvorenijim za predloge“.

Stoga ovaj maksimalno mobiliše svoju partijsku vojsku plašeći ih da eto samo što nisu izgubili vlast. Setićemo se da je isto radio i pre dve godine.

Njegov cilj je da ne pada mnogo ispod onih 48 odsto od pre dve godine, a u svakom slučaju da ne ide ispod 44 procenta i da SNS dobije sigurnu natpolovičnu većinu poslanika.

Ono što je najzanimljivije za ovu listu jeste neverovatna implementacija modela koji je poznat iz sistema Jedinstvene Rusije. Vučić ide ka tome da na listu strpa sve moguće opcije, uključujući i one direktno suprotstavljene.

Tu su i anti-NATO Lazanski i NATO-ili-smrt Dragišić, i proruski Đukanović i trilateralna Mihajlovićka, i „Rus“ Popović i „Amerikanac“ Drašković itd.

Inače, jedino je izvesno da osnivač stranke Toma Nikolić više nema nijednog svog čoveka na listi. Jasno je da sa takvom listom birači ne mogu da glasaju za bilo kakvu ideologiju ili politiku.

Ali to je poruka svima da mogu ili da budu deo sistema, ili da nestanu. I to će tako trajati dok kao i u prethodnim slučajevima strani faktor jednom ne reši da je vreme za nove promene.

Šta je sa ostalima? Ko poznaje istoriju crnogorske političke scene, prepoznaće lako sve muke koje opozicione partije u Srbiji danas imaju.

Dok ova konstelacija odnosa traje, osnovno pitanje za sve opozicione subjekte jeste kako da se preživi do sledećeg izbornog turnusa u nadi da će se u međuvremenu odnos premijer – stranci izmeniti.

Preživljavanje je moguće ili uz zaštitu stranaca, ili uz dozvolu premijera, ili uz neku vrstu političke magije. Kako to izgleda u praksi?

SPS je do sada jedini preživeo između ostalog zato što je bio deo vlasti i kontrolisao tokove moći i finansija.

Vučić je opet raspisao izbore da bih ih iz vlasti izbacio i pitanje je kako će ovaj sistem opstati ako ne bude deo nove vlade i kako će Dačić izaći na kraj sa unutrašnjim oponentima ako rezultati budu lošiji nego pre dve godine.

Radikali su istinski dobili vetar u leđa s haškom presudom i od nekog ko se bori za cenzus mogu da dobace čak i do drugog mesta. Iako je Šešelj bio izrazito lojalan prema Vučiću od svog povratka, SNS se iznervirao jer Šešeljeva cena naglo skače, a i ulazi im u biračko telo.

Svi ostali (DS, DSS–Dveri, Boris i drugari, Radulović) kreću se od četiri do šest procenata i bore se za cenzus, što ovde znači goli život – bez budžetskih para partije ne mogu da prežive.

Ako se zna da je prošli put SNS žestoko profitirao od činjenice da je čak 22 odsto glasova rasuto i time preraspodeljeno, logično je zaključiti da će i sada sve uraditi da bar tri od ovih lista ostanu ispod cenzusa.

Ako gledamo šta radi „Informer” čini se da su osnovne mete, osim Dosta je bilo, patriotska koalicija i koalicija oko Tadića.

Ukratko, ovi izbori nemaju mnogo smisla i raspisani su jer se SNS bojao za rezultate u Vojvodini, a i činjenica da će da dobiju jedno devet meseci predaha nije za odbacivanje.

Oni su međutim neka vrsta predigre za verovatno mnogo zanimljivije predsedničke izbore sledeće godine, uz koje će najverovatnije opet ići i novi parlamentarni.

Naučni savetnik u Institutu za evropske studije

(Autor: Miša Đurković/Politika)

Share this post: