Iznenađujuće nije bilo ničeg RADIKALNOG u vezi „Trepče“

Boško Jakšić

Boško Jakšić

Piše: Boško Jakšić

Krajem avgusta prošle godine direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju je posle jedne runde briselskih pregovora slavodobitno obznanio da je rezultat dijaloga Beograda i Prištine 5:0 za Srbiju.

Šta se u međuvremenu dogodilo da bi jedan od četiri tada slavljena sporazuma – o telekomunikacijama – sada bio opisivan kao „nakaradan“?

Kako je tačka 11, koja se tiče imovine „Telekoma”, vlastima u Prištini pružila povod da donesu zakon o „Trepči” po kome je ovaj industrijsko-rudarski kompleks proglašen za akcionarsko društvo u kome vlada Kosova drži 80 odsto deonica?

Da li bi odbijanje Srbije da se saglasi sa oduzimanjem srpske imovine značilo prekid evropskih integracija?

Da li se radi o „teškom i ozbiljnom ultimatumu“ Srbiji, kako reče šef Kancelarije za KiM, ili se radi o sprovođenju dogovorenog, kako tvrdi portparolka Evropske komisije?

Kakva je uopšte perspektiva briselskog pregovaranja kada predsednik Srbije povodom slučaja „Trepča” kaže da je dosta sa ustupcima Albancima, dok patrijarh Irinej poručuje da „ono što je silom oteto, silom se i vraća“?

Da li je ovo još jedno podsećanje koliko je neodrživa mantra „i Kosovo i EU“?

Dakle, kakav je bilans četiri prošlogodišnja sporazuma koji su propraćeni nesuvislom dozom trijumfalizma koji drugu stranu iritira?

Šta bi od sporazuma o Zajednici srpskih opština?

Ništa.

Albanci blokirali, a Srbi kao da su jedva dočekali. Šta bi sa sporazumom o energetici, „majstorskom i gotovo filigranskom“ ostvarenju srpskog premijera i pregovaračkog tima kojim je potvrđena (međudržavna) energetska granica, a Srbija se obavezala da raspusti sve energetske operatere na severu Kosova?

Šta bi sa sporazumom o mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici i uklanjanju Parka mira, koji su Albanci videli kao bedem, a Srbi kao barikadu pred albanskim ekstremistima s juga?

Zašto se „peti pogodak” slavio kao „trijumf“ podrške za otvaranje pregovaračkih poglavlja, a sada se ispostavlja da ukoliko Srbija odbije nove predloge, od nastavka pregovora nema ništa?

Očito je da su srpski pregovarači prošle godine nesmotreno slavili jer se ispostavlja da je onih 5:0 virtuelan rezultat koji ima malo veze sa stvarnošću.

U Prištini je ovo što se sada događa zamišljeno da bude simbolički kraj procesa koji je, pod parolom „Trepča radi, Beograd se gradi”, počeo 1989. kada je više od 1.200 rudara štrajkom u „Trepči” otvorilo političku borbu sa Srbijom Slobodana Miloševića.

Mnogo pitanja a jedan zaključak: Srbiji se ispostavljaju i poslednji računi za decenije pogrešne politike prema Kosovu. Srbija plaće cehove jer je konstantno kasnila ne propuštajući da propusti šanse kakve god one bile.

Greške iz prošlosti sada kumulativno dolaze na naplatu.

Posle „jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova” bilo je logično očekivati „jednostrano proglašenu konfiskaciju ’Trepče’”.

Tu se Srbija ništa nije pitala. Mada može da se pita zašto je olako prihvatila da u Briselu ne pregovara o imovini. Ko se s tim saglasio?

Naprednjaci su 2014. dobili izbore a da o Kosovu gotovo da nisu govorili.

Rekao bih da je Aleksandar Vučić svestan činjenice da većinsko članstvo njegovog SNS-a nije oduševljeno pregovaranjem sa Prištinom, iako je premijer svoju političku budućnost vezao za očekivanje Evropske unije da proces „normalizacije” s Kosovom uspešno privede kraju.

Ne kažem da ova vlast ne pokazuje pregovarački entuzijazam, ali Vučić je svestan koliko je manevarski prostor Srbije skučen, a koliko su patriotska očekivanja velika, pa procenjuje da povremeno mora da lavira.

Ponekad preko svojih „megafona” dopusti da Kosovo rasplamsava strasti za koje smo pomislili da su manje-više arhivirane i zamenjene temama kao što su nezaposlenost, korupcija, standard… Onda demfuje „ultimatum”.

U situaciji u kojoj malo šta može da uradi, Vlada Srbije se odlučila na potez koji treba da deluje anesteziološki: „poništila“ je odluku Skupštine Kosova. Beograd je pokušavao da „poništi“ kosovsku nezavisnost, pa nije uspeo na najmanje stotinu svetskih adresa.

„Poništavanje“ ima efekta koliko i preambula srpskog Ustava po kojoj su Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije. Konfiskacija „Trepče” je, što se Srbije tiče, „nevažeća”. Šta to u praksi znači? Ništa. „Nevažeća” je i nezavisnost Kosova. Sada dobijamo „Trepču” u fusnoti.

Dobro je što se odustalo od zahteva za sednicu Saveta bezbednosti UN, valjda sve u nadi da će tamo Rusi biti od pomoći i spasti „Trepču”. Nerealno. Pregovori o Kosovu su – upravo da bi se eliminisala Moskva – davno prebačeni u Brisel.

Fonet

Fonet

Šta sada? „Trepča” je zapaljiv potencijal. Vučić kaže da neće dopustiti da se „Trepča” „otme“ i da se dira u pravo svojine, da se nada da „nije sve zakucano“, ali hoće kompromis. EU nema nameru da arbitrira, a Beograd neće na arbitražu s Kosovom jer bi time priznao nezavisnost Kosova.

U međuvremenu je kosovska skupština usvojila još jedan zakon koji u potpunosti omogućava da kosovska vlada raspolaže imovinom koju je prethodno utvrdila kao državnu i društvenu. Šta će Beograd ukoliko uskoro prodaju „Trepču”?

Nema vremena za samotešenje u stilu: Priština nema nijedan dokaz da je vlasnik imovine koju hoće da otme od Srbije. Otcepljenje Kosova bilo je suprotno nebeskoj pravdi, otimanje „Trepče” je suprotno ekonomskoj pravdi, ali od toga, sem moralne satisfakcije, Srbija do sada nije imala nikakve koristi.

Promenjene su granice. Menja se vlasništvo. Neko bi mogao da kaže: kud ode june, nek ide i uže, ali vlada u Beogradu je u obavezi nešto da preduzme. Ili odlučan zahtev za uključivanje pitanja srpske imovine na Kosovu u nastavak briselskog dijaloga, ili međunarodna arbitraža.

Približavamo se „trenutku istine”. Uveren sam da više nema razloga da političari ulepšavaju stvarnost. Srbi treba da znaju šta je kosovska realnost.

(Politika)

Share this post: