KAKO IZGLEDA ŽIVOT SA RADIJACIJOM?

Jošiko Ota ne otvara prozore u svojoj kući, nikada ne suši veš napolju a svoje ćerke upozorava: Ne rađajte decu.
 

Ovo je svakodnevni život jedne Japanke u blizini nuklearne fabrike Fukušima u kojoj se u martu prošle godine, usled razornog zemljotresa i cunamija, dogodila najveća nuklearna katastrofa posle Černobilja 1986. godine.

„Vladin portparol uporno govori da nema neposrednih posledica po zdravlje“, kaže ova 48-godišnja vaspitačica. „On ne priča o tome šta će biti 10 ili 20 godina kasnije. Verovatno misli da su ljudi iz Fukušime budale“.

Ota svakog dana uzima pilule za pospešenje metabolizma u nadi da će uspeti da izbaci radijaciju iz tela. Da bi ograničila izlaganje radioaktivnim česticama, satima putuje kako bi kupila povrće koje nije uzgajano u blizini. Mesečno troši 10.000 jena (125 dolara) na flaširanu vodu.

Ne preduzimaju svi slične mere, ali među stanovnicima Fukušime preovladava osećanje nelagode. Neki su se odselili, a svi znaju da žive sa nevidljivim neprijateljem, prenosi AP.

Radijacija i dalje curi iz sada zatvorenog nuklearnog postrojenja, iako u mnogo manjoj meri nego posle prošlogodišnjeg zemljotresa i cunamija, a njene posledice će se znati tek za koju godinu. Neizvesnost rađa strah. I dok neki stručnjaci tvrde da je rizik prilično nizak za one koji žive dalje od 20 kilometara od fabrike, ljudi i dalje pokušavaju da se zaštite time što ograničavaju unos lokalno uzgajane hrane, ne zadržavaju se u „crvenim“ zonama radijacije poput smetlišta i periodično odlaze van pogođene oblasti.

Rizik je mnogo veći za decu i niko ne zna koji je nivo izloženosti bezbedan. Ono što je jasno je da će Fukušima biti pokazatelj posledica dugoročne izloženosti niskoj radijaciji.

Više od 280.000 ljudi živi u Fukušimi. Neki su otišli, a mnogi žive u okolnim gradovima. „Ljudi su na smrt preplašeni“, kaže predsedavajući UN komiteta za efekte atomske radijacije Volgang Veis. „Svi očekuju odgovor na pitanje koliko je loše a mi ga nemamo“.

Ne pomaže ni to što je vlada samo dala najoptimističniji scenariju u pokušaju da izbegne masovnu paniku. Skepticizam je samo porastao kada je savetnik za zdravlje za prefekturu Fukušima, Sunići Jamašita navodno rekao da je izloženost 100 milisiverta radijacije godišnje bezbedna.

Studije su pokazale da rizik od raka postoji sa godišnjom izloženošću radijaciji od 100 milisiverta ali statistike o nižoj izloženosti ne postoje, odnosno stručnjaci ne mogu sa sigurnošću da kažu da li je bezbedno ili jednostavno veza sa rakom nije dokazana.

U Fukušimi i oblastima izvan 20 kilometara široke zone evakuacije, godišnja izloženost je 20 milisiverta u nekim oblastima, do 50 u drugim.

Pre katastrofe, ljudi u ovoj oblasti bili su izloženi 1 milisivertu radijacije godišnje. Primera radi u SAD ta izloženost je 3 milisiverta.

Zbog kontroverze, Jamašita je zaradio nadimak „Gospodin 100 Milisiverta“ a mnogi su izgubili poverenje u vladu.

Priroda pretnje se menjala. Prvo je bila pretnja izloženosti visokim nivoima radijacije, da bi rizik kasnije ostao ali stopa radijacije opala. Ovih dana, glavna opasnost je manje očigledna ali prilično realna – konzumiranje kontaminirane hrane i vode i unošenje radioaktivnih čestica.

Radioaktivni materijal se sakuplja na đubrištima gde kiša prikuplja čestice i nanosi ih.

Rizik je kumulativan. Radioaktivnost u nečijem telu nagomilava se svakodnevnim konzumiranjem kontaminirane hrane, dužim boravkom u ugroženim mestima.

Zbog svega toga, škole su ograničile aktivnosti napolju, a na svakom ćošku nalaze se merači stope radioaktivnosti. U lokalnim bolnicama, stotine ljudi čeka na merenje nivoa radioaktivnosti u telu. Posle katastrofe u Černobilju 1986. više od 6.000 slučajeva raka tiroidne žlezde koji su povezani sa radijacijom prijavljeno je među decom i adolescentima.

UN komitet tvrdi da je izloženost jodu niža u Fukušimi nego što je bila u Černobilju ali su roditelji zabrinuti jer se slučajevi raka posle nesreće 1986. nisu pojavili nekoliko godina.


B92

Share this post: