KAKO JE BRITANIJA, OD MAJKE, POSTALA AMERIČKA ĆERKA

Ovo nije obična „istorija nafte“, jer ono što ćete pročitati doprineće vašem obrazovanju. Ljudi ne znaju da su američki manipulatori organizovali „najveću tajnu igru koju je svet video – specijalni hegemonizam“. A to je: štampanje neograničenog broja sertifikovanog papira da bi se kupio svaki proizvod koji se može zamisliti, akumuliranje ogromnih trgovinskih deficita i naduvavanje valuta iznad mašte.

Ova kombinacija dozvoljava Amerikancima vladavinu svetom i uništavanje postojeće konkurencije.

Geopolitička istorija u poslednjih 100 godina je napravljena sa dve zemlje u njenom epicentru: Amerika i Engleska.

Britanija je gradila svoju vlast na tri osnovna stuba: kontrola nad morima, i samim tim uspostavljanje uslova trgovine, dominacija nad svetskim bankama i treći, i najvažniji stub, manipulacija nad najvećim snabdevanjem zlata na svetu, kontrola svetske sirovine u nafti, sve to uz pljačkanje blaga sveta samo da bi održali ravnotežu moći.

Priča počinje krajem 19.veka, kada je uočena i shvaćena prednost nafte. Tada je Vinston Čerčil rekao Parlamentu: „Moramo postati vlasnici, moramo  kontrolisati izvore nafte da bi pribavili zalihe koje su nam potrebne“.

Kada je porazila Napoleona, Britanija je postala dominantna sila sveta. Sa ogromnom vojnom snagom u kombinaciji sa svetskom kontrolom nafte i drugih energetskih izvora ona je kraljica na tronu sveta.

Međutim, pred kraj 19. veka stvari su počele da se menjaju, samim tim, bila je potrebna nova strategija. Ključ je bio u geopolitici nafte.

Prvenstveno, značaj nafte a onda enorman rast ekonomije u drugim zemljama, dovelo je do Drugog Svetskog rata.

Najjača zemlja je bila Nemačka.

Političke elite Britanije i njeni bankari su alarmirali da je tehnološki razvoj i industrija Nemačke prevazišla sve zemlje. Nemačka je imala najveću pomorsku flotu i ambiciozan projekat železnice, koja bi povezala Berlin i Bagdad. Nemački izvoz je bio impresivan, a proizvodnja čelika povećana za 20%.

Železnička infrastruktura je udvostručena. Sa pojavom centralizovane električne energije, elektroprivreda Nemačke je eksplodirala i dominirala nad polovinom sveta. Impresivna istraživanja su podigla hemijsku industriju zemlje i napravili je svetskim liderom u proizvodnji farmaceutskih i hemijskih đubriva. Rast stanovništva je bio dramatičan.

Nemačka trgovačka flota je došla do drugog mesta u svetu iza Britanije i nameravala da je pretekne. Takođe, čelik i inženjering su postigli ogroman napredak. Cilj im je bio da se uspostave jake ekonomske veze sa Turskom, i razvoj novih tržišta na Istoku.

Kada bi bio produžen do Kuvajta, kako su planirali, bio bi najjeftiniji železnički link do Indijskog potkontinenta, i eto već nevolja za Britance. To bi osporilo britansku prevlast sa kojom bi morala da se suoči.

Železnički projekat je bio skup, pa su se Nemci okrenuli Britancima za pomoć. Međutim, Britanci su koristili sva poznata sredstva da odlože i ometaju pomoć koju su ponudili. Igra Britanaca je trajala do početka Prvog svetskog rata, kada je Britanija zakupila eksluzivan zakup nafte „u nedogled“ u zemljama Iraka i Kuvajta.

Ipak je Nemačka ostala kao konkurencija, jer su dobili otomanskog cara, koji je odobrio železnicu Berlin-Bagdad i puna prava na naftu i minerale.Nafta je bila glavni prioritet Britanaca i u srži Britanskih interesa, a igra je bila ovakva: obezbedićemo sopstvene zalihe nafte, a ako bude neophodno i ratom.

Početkom veka London je imao ovu šemu, a onda su  Britanija, Francuska i Rusija osnovali alijansu protiv Nemačke i Austro-ugarske. Napravili su pripreme za eliminisanje nemačke pretnje, po svakom pitanju. Uključili su i „serije kontinuiranih pretnji i regionalne, Balkanske ratove u Centralnoj Evropi. Tri meseca posle stvaranja alijanse, ubijen je austrougarski prestolonaslednik u Sarajevu i to je dovelo do Prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat se nije razlikovao od drugih ratova, rivalstvo nad imperijama, teritorijama i ekomonijom. Trajao je 4 godine, i za to vreme Britanija je bankrotirala zajedno sa ostalim saveznicima.

Pre početka rata, britanska geopolitička strategija se zasnivala na: kreiranju  i očuvanju globalne imperije, u porazu Nemačke i obezbeđivanju i kontrolisanju najvećeg strateškog resursa – nafte.

Kontrolisanje teritorija kao što su Južna Afrika, Suecki kanal kroz Kuvajt i Irak, pa Pakistan I Bangladeš u Indiji je bilo presudno. To je značilo dominaciju nad najvećim strateškim svetskim resursima.

Posle Prvog svetskog rata tron je opet zauzela Britanija.

Ali, Amerika izranja kao najveća ekonomska svetska sila. Odmah je krenula na Britaniju I njena tri stuba moći. Tada je već bilo pitanje ko će zauzeti mesto na tronu.

Važnost nafte je rasla u Britaniji, Čerčil je za Bliski Istok osnovao odeljenje i preimenovao Mesopotamiju u Irak, i samim tim je postala Britanska kolonija. Anglo-Persijski zvaničnici su dobili administrativnu kontrolu nad naftom, a Amerika nije dobila nikakve ustupke od strane Britanije u vezi Bliskog Istoka. Tako da su vođenje žestoke borbe oko nafte u tom regionu. Onda se sve preselilo u Latinsku Ameriku.

 

U 19.veku američki senator izjavljuje da ekonomski napredak zahteva ekspanziju.  Imao je na meti Meksiko i nalazišta nafte tamo. Poslao je trupe da preuzmu kontrolu od Britanaca, i ona je ustuknula, a Amerika obezbedila sebi ogroman potencijal. Međutim, Britanija pravi arsenal privatnih kompanija, koja je u stvari bila pod pokroviteljstvom Vlade.

Ovlastili su četiri kompanije da budu „integralni deo britanskih tajnih obaveštajnih službi“. Britanci su na kraju imali 12% svetske nafte. Došlo je do primirja između Britanije i Amerike nakon Versajskog ugovora.  Britanska i Američka naftna kompanija su sklopile ugovor.

Završili su sa rivalstvom i takmičenjem, zadržali su postojeća tržišta akcija, i tajno formirali cene sa Vladama obe zemlje. Od tada, do danas velike naftne kompanije vladaju svetom i imaju plan kako da se nose sa „autsajderima“.

Kasnije je svima bilo jasno da je u Drugom svetskom ratu seme posađeno još u Versajskom ugovoru. Versajski ugovor je bio sramotan i opterećujući, sa nezamislivim zahtevima. Nemačka je dobila ultimatum od 6 dana da prihvati zahteve ili će biti vojno okupirana. Još gore, Nemačka će izgubiti kolonijalne posede a samim tim i sirovinske resurse.

Pljačkanje Nemačke na sve načine je dovelo do velike inflacije. Inflacija je bila katastrofalna, uništila je sve štednje u zemlji i dalji porazni događaji su bili neizbežni.  Beda se komplikuje kada je Nemačka izgubila svu svoju imovinu i resurse. Britanija im je zaplenila resurse minerala, poljoprivrede, rude gvožđa, cinka i uglja.

Odneli su im svu imovinu zbog ratnih dugova koje je bilo nemoguće platiti. U jednom momentu nemačka industrija više ne postoji, bankarske aktive su oduzete, a valuta je postala bezvredna.

Predsednik tadašnje Nemačke, Šaht, je tajno podržavao narodnu radikalnu socijalističku nemačku radničku partiju ili naciste, Britanija takođe. Tokom tog perioda, Wall Street i Vašington su bili u dobrim odnosima sa nacistima i čak je ključni Vladin zvaničnik došao u posetu Nemačkoj.Hitler je tajno preuzeo vlast, a 1934.godine i dobio apsolutnu, kao Firer. Britanci su ga podržali zbog njihovih interesa, Kraljevina Holandija ga je finansirala, a banka Engleske je odložila vraćanje kredita. Ostalo je, kako kažu, istorija i iz ovog svega će izaći novi svetski poredak.

1945. godine svet se promenio. Sada, Britanija koja je držala jednu četvrtinu carstva u svetu se raspada u agoniji najvećih preokreta. Bilo je neizbežno jer je rat uzeo svoj danak. Nema više finansijsku moć, industrija se raspada, stambeni fond dotrajao a ljudi iscrpljeni. Britanija je bila potpuno zavisna od Amerike.

Amerika je pomogla jer imaju zajedničke interese, osim što je sada Britanija junior Americi u dominiranju svetom. Posleratni anglo-američki interesi imaju ogromnu moć. Amerika je imala većinu svetskih rezervi zlata. Enormno jeprofitirala sa pet američkih kompanija koje su isporučivale naftu za celu Zapadnu Evropu.

Cilj Britanije je bio da okupira Iran, ponizi njegove nacionalističke elemente, i traži ustupke za svoju Vladu. Ali nacionalistički iranski lider je uveo zakon da se stranim zemljama zabrane pregovori oko nafte. Usledila je gorka borba, strane trupe su povučene, ali je Iran ostao pod kontrolom Britanije kroz anglo-iranske naftne kompanije.

Iranska vlada je par godina kasnije tražila veći udeo u prihodu nafte. Britanija je reagovala tako što je Iranu uvela pune ekonomske sankcije i naftni embargo. Pored toga, iranska sredstva u britanskim bankama su zamrznuta, privreda razorena, a prihodi od nafte neverovatno pali.

Italijanska kompanija je prkosila sankcijama u to vreme. Njen osnivač je bio Enriko Mateji, čovek na koga treba računati. Doneo je novi zakon da se uspostavi centralna polu-autonomna državna energetska kompanija. Bez presedana je napravio sporazum sa Iranom. Vašington I London nisu bili zadovoljni jer bi ovaj aranžman  uznemirio ceo svetski poredak nafte.

Mateji je morao biti zaustavljen. U dogovoru sa naftnim kompanijama je formirao niske cene benzina i ponudio je ugovore sa bivšim kolonijama koji su bili povoljniji. Konačno 1960.godine je otišao predaleko i razbesneo  dve najveće sile. Napravio je dogovor sa Rusijom da kupuje milion tona godišnje sovjetske nafte.

On je tada potpisao ugovor razmene za 2.4 miliona tona za sledećih pet godina, ali da ne bude plaćena u gotovini. Umesto toga Rusija bi napravila ogromnu mrežu gasovoda koja bi dolazila do Čehoslovačke, Poljske i Mađarske i izašlo bi na 15 miliona tona godišnje. Ugovor je završen, dobro po obe strane.

Mateji će dobijati rusku naftu ispod tržišne cene a Sovjeti dobijaju cevi za postrojenje gasovoda. Mesec dana kasnije Mateji je bio mrtav. Njegov privatni avion se srušio pri poletanju. Do dana današnjeg se sumnja na namernu sabotažu. Da je nastavio, potpisao bi ugovore sa Iranom, Rusijom, Marokom, Sudanom, Tanzanijom, Ganom, Indijom i Argentinom i totalno poremetio poredak.

Ali, naravno da nije, Britanija i Amerika i dalje vladaju svetom… do danas ?

(Vestinet.rs)

Share this post: