KAMERON: NAJDUBLJA TAČKA OKEANA JE PUSTA KAO MESEC

 

Najdublja tačka Tihog okeana, Marijanska brazda, izgleda pusto i jalovo kao Mesec, izjavio je režiser i istraživač Džejms Kameron na konferenciji za novinare, nakon uspešnog povratka sa 11 kilometara dubokog dna Pacifika, prvog samostalnog uranjanja u okeanski ambis.

Kameron je svojom podmornicom “Izazivač dubokog mora” (Deepsea Challenger), izašao na površinu zapadnog Pacifika danas u 3.00 GMT (u podne, po lokalnom vremenu), na nekih 320 kilometara jugozapadno od ostrva Gvam.

Nakon uranjanja, koje je trajalo oko dva i po časa, Kameron je proveo na dnu tri sata. Po povratku mu je trebalo manje vremena nego što je očekivano – režiser “Avatara” je sa svojom podmornicom, takozvanim “vertikalnim torpedo”, izronio za svega 70 minuta, što je opisao kao “paklenu vožnju”.

Podmornicu, koja je plutala na otvorenom okeanu, primetio je helikopter i izvukao je iz Pacifika uz pomoć brodskog krana.

Kvarovi

Ekspedicija je isplanirana tako da je Kameron mogao da provede do šest sati na dnu, sakupljajući uzorke i snimajući dno Marijanske brazde. Ali, njegova misija je skraćena zbog curenja hidraulične tečnosti, koja je napravila sloj na prozoru podmornice i ograničila pogled.

“Izgubio sam hidrauliku tokom kasnijeg dela ronjenja i nisam mogao da koristim robotsku ruku”, rekao je Kameron novinarima na konferenciji održanoj na jahti “Hobotnica” (Octopus), koja je u vlasništvu Pola Alena, njegovog dugogodišnjeg prijatelja i ko-osnivača “Majkrosofta”.

Alen je bio na mestu istorijskog događaja i postavljao je izveštaje o avanturi na “Tviter”.

S obzirom na težinu poduhvata, bilo je za očekivati da dođe do nekog tehničkog problema.

“To je prototip podmornice i trebaće vremena da se srede sitni problemi. Važno je to što imamo vozilo, jaku platformu, koja nas dovodi do cilja bezbedno, svetla rade, kamera radi i sledeći put, nadam se, radiće i hidraulika”, rekao je Kameron.

„Nisam video nijednu ribu“

Podmornica je bila opremljena sakupljačem uzoraka, robotskom rukom, instrumentima za merenje temperature, slanosti i pritiska, 3D kamerama i LED svetlima, ali zbog hidraulike i izgubljenih potisnika Kameron nije mogao da sakupi biološke uzorke, a prikupljeni talog sa dna je delimično povraćen.

“Nisam video velike meduze i sase kakve sam video kod obale Papue Nove Gvineje, tokom probnih zaranjanja. Spustio sam se na veoma meko, skoro želatinastu ravan. Potom sam vozio preko nje, dosta daleko sam otišao, da bih konačno izronio”, ispričao je režiser.

“Svo to vreme nisam video nijednu ribu, niti bilo kakvo živo stvorenje duže od 2,5 centimetra. Jedini slobodni plivači koje sam video bile su mali amfipodi, stvorenja nalik račićima koja se hrane na dnu i izgleda da su uobičajena u podmorju”, naveo je Kameron.

“Kada sam ronio kod Papue Nove Gvineje, pre dve nedelje, dno je bilo prekriveno tragovima malih životinja, koji su izgledali kao ljuske jajeta. Ali, kad sam došao ovde, dno je bilo potpuno bez ikakvih obeležja. Mislio sam da će se život adaptirati uslovima na dnu, ali izgleda da ga mi ne vidimo”, istakao je on.

Klikni za uvećanje


Strah ustupio mesto adrenalinu

“Kada se zatvorila kabina, osetio sam da je podmornica u stanju da izdrži pritisak. Možda je tu bilo leptirića u stomaku pre putovanja, ali kada sam ušao u podmornicu, obuzelo me je uzbuđenje zbog odlaska na mesto gde nije bilo mnogo njih. Adrenalin je preuzeo svoje i strah je nestao”, istakao je Kameron.

Pre njega, jedini ljudi koji su se spustili do Marijanske brazde bili su američki marinac Don Volš i švajcarski inženjer Žak Pikar, 1960. godine.

Kameron je morao da savlada i fizičko iskustvo ronjenja – 57-godišnji istraživač je bio sabit u 109 centimetara širok kokpit napunjen kontrolnim uređajima i kamerama.
“Sva ta elektronika isijava u kabinu, pa je ubrzo postalo veoma vruće. Unutra je bilo kao u sauni”, dodao je on.

“Kako je počelo spuštanje ka dnu, podmornica se kretala veoma brzio i za svega nekoliko minuta bio sam u vodi temperature 2,2 stepeni Celzijusovih. Odjednom su mi se noge i teme smrzavali, ali je trup bio i dalje topao”, ispričao je Kameron.

Nakon dve minute sunčevog svetla u moru, našao se u totalnom mraku, u kojem je proveo većinu avanture. U podmornici je postalo veoma hladno pa je morao da se obuče toplije.

“To je bezgranično prostranstvo tamo dole i trebaće nam vremena da ga proučimo. Moj dojam je da je dole kao na Mesecu, veoma izolovano. Osećao sam se kao u svemiru na jedan dan, kao da sam otišao na drugu planetu i vratio se”, zaključio je Kameron.

Klikni za uvećanje

Od Marijanske brazde do vanzemaljskog života

Ipak, naučnici se nadaju da će od malo uzoraka koje je Kameron prikupio steći neki uvid u život na najdubljem dnu.

Mulj bi mogao da sadrži egzotične vrste mikroba, što bi moglo da pomogne ne samo u boljem razumevanju okeanskih dubina već i u potrazi za – vanzemaljskim životom.

Radi primera, naučnici misle da Jupiterov mesec Evropa ispod debelog leda krije veliki okean, gde bi uslovi bili bez svetla, temperature blizu smrzavanja, a pritisak intenzivan, poput ovih na Marijanskoj brazdi.

Još jednom do dna
Iako na prvom putovanju nije mogao da prikupi uzoraka sa najdubljeg dna, kako su se verovatno nadali naučnici, Kameron kaže da to samo znači da će morati da se vrati i donese još.

On i Ron Elum, ko-dizajner podmornice i direktor australijske kompanije “Ašeron project”, već imaju više planova za predstojeće nedelje, u sklopu projekta “Izazivač dubokog mora”, u saradnji sa Društvom Nacionalna geografija (vlasnik časopisa) i “Roleksom”.

“Na ovo gledam kao na početak… otvaranja i ove granice nauci i stvarnom razumevanju ovih dubina”, rekao je Kameron.


Blic

 

Share this post: