KINA ULAŽE U MEKU MOĆ

kina parlamentU oktobru 2007. predsednik Hu Đintao objavio je nameru Kine da osnaži svoju meku moć, a Olimpijske igre su bile važan deo te strategije.

Budućnost moći (Arhipelag), nova je knjiga Džozefa S. Naja, čoveka ogromnog teorijskog uticaja i praktičnog političkog iskustva, na provokativan i analitičan način govori o strukturama moći u savremenom svetu, o vrstama moći od vojne i ekonomske do meke i pametne moći, a naročito o igri moći u odnosu SAD, Kine, EU, Rusije, BRIK. Džozef S. Naj, harvardski profesor, savetnik nekoliko američkih administracija i tvorac čuvenog koncepta „meke moći“.

Osnivanjem nekoliko stotina Konfučijevih instituta koji će promovisati kinesku kulturu širom sveta, pojačanim međunarodnim emitovanjem programa, privlačenjem stranih studenata na svoje univerzitete, kao i mekšom diplomatijom prema susedima u jugoistočnoj Aziji, Kina je ostvarila ogromna ulaganja u meku moć. Istraživanja javnog mnjenja su pokazala porast njenog međunarodnog ugleda. Time što je rast tvrde moći propratila privlačnim diskursom meke moći Kina se potrudila da iskoristi pametnu moć kako bi prenela poruku o svom „miroljubivom usponu“ i na taj način predupredila kompenzatornu ravnotežu moći.

Uopšte uzev, dok je ekonomija SAD posrtala, a Kina nastavljala rast tokom velike recesije 2008-2009, kineski autori su pokrenuli „lavinu komentara o propadanju na račun SAD“. Jedan stručnjak je tvrdio da je vrhunac projektovane moći SAD bio u 2000. Kinezi nisu jedini koji su iznosili ove tvrdnje.

Prema anketi istraživačke kuće Pew Research Center, iz 2009, većina ili velik broj ljudi u trinaest od dvadeset pet ispitanih država verovalo je će Kina zameniti Sjedinjene Države na mestu vodeće svetske supersile. Čak je i Nacionalni obaveštajni savet vlade SAD predvideo da će američka nadmoć „znatno opasti“ do 2025. godine.

Ruski predsednik Dmitri Medvedev je finansijsku krizu 2008. ocenio kao znak da se globalno vođstvo Amerike bliži kraju, a čak je i blagonakloni posmatrač, kanadski opozicioni lider Majkl Ignjatijev natuknuo da bi Kanada trebalo da proširi pogled izvan severne Amerike sada kad je „prošao zenit Sjedinjenih Država i njihove globalne prevlasti.“

Kako možemo znati da li su oni u pravu ili ne? To pitanje me opseda već dve decenije. Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo bolje razumeti šta za nas znači kad govorimo o moći i o tome kako se ona menja pod uslovima rastuće revolucije u informacionim tehnologijama i globalizacije u devedesete prvom veku.

Najpre, moramo se čuvati metafora o organskom propadanju koje mogu dovesti u zabludu. Nacije nisu poput ljudskih bića s predvidljivim životnim vekom. Na primer, pošto je Britanija izgubila svoje američke kolonije krajem osamnaestog veka, Horas Volpol je jadikovao nad tim što je Britanija svedena „na beznačajnu državu poput Danske ili Sardinije.“ On nije uspeo da predvidi da će industrijska revolucija Britaniji dati drugi vek još većeg uspona.

Rim je vladao tokom više od tri veka nakon vrhunca moći Rimskog carstva. Čak ni tada Rim nije poklekao pod usponom neke nove države, već je umro od hiljada malih rana koje su mu zadala razna varvarska plemena. Zaista, uz sva pomodna predviđanja o tome kako će Kina, Indija ili Brazil prevazići Sjedinjene Države u narednim decenijama, veća opasnost možda vreba od savremenih varvara i nedržavnih aktera.

Povrh toga, kako ćemo videti, klasična tranzicija moći među velikim državama može se pokazati kao manji problem nego uspon nedržavnih aktera. U informatičkom svetu kiber-bezbednosti rasipanje moći može predstavljati veću pretnju nego tranzicija moći.

Na još osnovnijem nivou, kako će izgledati korišćenje moći u globalno informatičko doba dvadeset prvog veka? Druga zamka je u mešanju pojma moći s resursima koje države poseduju i u ograničavanju fokusa isključivo na države. Koji resursi će proizvesti moć?

U šesnaestom veku kontrola nad kolonijama i zlatom davala je nadmoć Španiji; u sedamnaestom Holandija je žnjela plodove trgovine i finansija; u osamnaestom Francuska je dobila na značaju zbog svog mnogobrojnog stanovništva i vojske; a u devetnaestom moć Britanije počivala je na prvenstvu ove nacije u industrijskoj revoluciji i na njenoj mornarici.

Konvencionalna mudrost je oduvek smatrala da će prevladati država s najvećom vojskom, ali u informatičko doba prevladati možda može država (ili nedržava) koja ima najbolju priču. Informatička revolucija i globalizacija pružaju nove resurse moći za nedržavne aktere.

Jedanaestog septembra 2001. nedržavni akter ubio je u Njujorku više ljudi nego što je to učinila država Japan u Perl Harburu 1941. To bi se moglo nazvati privatizacijom rata.

Danas je manje izvesno kako merimo ravnotežu moći, a još manje kako možemo razviti uspešne strategije za preživljavanje u ovom novom svetu. Većina trenutnih predviđanja o promeni globalne ravnoteže moći zasniva se prvenstveno na jednom činiocu – projekciji rasta bruto nacionalnog proizvoda raznih zemalja.

 

Džozef S. Naj

Danas

Share this post: