KO JE DOVEO LJUDSKI ROD U STANJE IZ KOJEG NE POSTOJI IZLAZ?

 

diktatura-kontrola

Svakodnevica svima liči na neminovnost, budući da izgleda da slučajnost ne postoji, mada je pitanje da li postoji slučaj ili je sve određeno – bilo osnovno filozofsko pitanje šezdesetih godina 20. veka. No početkom 21. veka naučnici skoro da ne pominju slučajnost, osim u matematici.

Tako je svima jasno da je globalizacija nužan proces iako je suštinski paradoksalan, budući da bi i suprotan proces doveo svet do nesnosne ironije i apsurda. Zašto je to tako i ko je ljudski rod doveo u stanje iz kojeg ne postoji racionalan izlaz? Prema opredeljenjima ljudi u odnosu na (po)rod moguće ih je svrstati u nacionaliste, anacionaliste, nadnacionaliste, internacionaliste i antinacionaliste. Mržnja prema nacionalistima raste zavisno od razvoja društva i mešanja među narodima.

U istoj meri se smanjuje ljubav prema svom rodu, porodici i nacionalistima. Budući da je broj susreta među ljudima srazmeran povećavanju broja stanovnika i svih vrsta kontakata među njima i da su susreti uslov za stvaranje nacionalno različitih i rasnih mešovitih bračnih zajednica, logično je da se svet pretvori u nadnacionalnu mešavinu.

U takvom društvu je reč nacionalizam jednaka rečima nepodnošljivost i mržnja. Dakle, nacionalizam nestaje u prirodnom procesu i nemoguće je očekivati da ljudi koji se sve više razmnožavaju, mešaju i otuđuju zaustave taj proces.

U tom procesu svi se odrođuju, udaljavaju, obezličuju, oponašaju i pretvaraju u sivu masu. Ko god se odrekne svojih specifičnosti i svoje originalnosti, postaje deo obezličene „sive mase“. Stoga će ubrzo nestati različite rase, jer se boje puti takođe mešaju.

U društvu, kakvo je već nastalo stvaranjem američke nacije, nepristojno je pominjati poreklo i hvaliti se svojim precima, tradicijom i istorijom. Uostalom, tako bi se vraćalo sećanje na neke od sukoba, budući da je teško naći narod koji se nije sukobio s nekim drugim narodom tokom više hiljada godina zapisane istorije.

Na početku 21. veka prepoznaju se sve vrste podela i razlika. Kada se nacionalnim podelama dodaju podele na ateiste i vernike, još je jasnije zašto su sukobi unutar društava neminovni i zašto su takvi kakvi jesu. Na primer, u Srbiji postoje pravoslavni Srbi (vernici nacionalisti) i ateisti antisrbi. S lakoćom se može napraviti matrica sa svim mogućim varijantama, u kojoj je sigurno da postoje: verujući nacionalisti, verujući anacionalisti, verujući internacionalisti, verujući nadnacionalisti, verujući antinacionalisti, ateisti nacionalisti, ateisti anacionalisti, ateisti internacionalisti, ateisti nadnacionalisti i ateisti antinacionalisti.

Osim podele na različite vrste nacionalista, jasno je da postoje podele među vernicima i ateistima. Tako se vernici dele najmanje na dve vrste. Jedni veruju u Boga na osnovama prihvaćene dogme, a drugi veruju u Boga na neki svoj način. Ateisti se mogu podeliti na one koji ne veruju da postoji Bog i one koji veruju da postoji nešto, na primer, „neka viša sila”.

Pored navedenih dvadeset vrsta Srba u Srbiji (broj se dobija iz matrice, u odnosu na kriterijume vere i pripadnosti narodu), sigurno je da postoji i dvadeset prva vrsta. Reč je o Srbima koje istinski ne zanima ni veroispovest niti narodnost.

 

Ukoliko se doda da muška i ženska shvatanja većinom nisu podudarna, broj različitih shvatanja se udvostručava. To znači da se istini i svakoj informaciji pristupa na 42 načina. I tu nije kraj. Navedena podela shvatanja je u horizontalnoj ravni i umnožava se brojem profesija (branše), što izuzetno komplikuje odnos prema istini, jer se u različitim školama dobijaju različite informacije.

Na osnovu prethodnog razmatranja podeljenosti među ljudima iste nacije, teško je reći koliko različitih pristupa životu i stvarnosti postoji samo u horizontalnoj ravni. I opet, ni tu nije kraj klasifikacije pristupa istini i informacijama.

Postoji i tzv. vertikalna ravan. U „vertikalnoj ravni” ljudi su različitog stepena energičnosti, inteligencije, duševnosti i duhovnosti. U jednoj ravni su, na primer, sveti Sava i Mahatma Gandi, a svakako nisu u istoj ravni sa njima žene koje je opisala Grozdana Olujić u knjizi Glasovi u vetru rečima „koje su se vukle njegovim tragom, pokorne i uspaljene kao kuje u teranju”, niti muškarci „u čijim bi očima povremeno blesnula ubilačka iskra”. Nisu uporedivi ljudi bez škole sa Leonardom Davinčijem ili Nikolom Teslom.

Pojedini klošari i Bil Gejts mogu imati isti koeficijent inteligencije, ali nemaju isto pravo na prostor. Za njihovu neravnopravnost dovoljan je lični izgled. Postoji samo jedno mesto na kojem su svi ljudi ravnopravni: samo na „izbornom mestu – glavnom mestu obmane i licemerja”. Iako je to potpuno besmisleno, zbog neverovatne razlike u informisanosti i odlučivanja o sudbini društvene zajednice, tu je glas svakog čoveka ravnopravan. Što bi rekle demokrate: „jedan čovek – jedan glas”.

Tako je to s vrstama shvatanja u odnosu na istinu u sferi teorije. Međutim, praksa je mnogo komplikovanija, jer u njoj preovlađuje interes, te ljudi često odstupaju od svojih osnovnih načela. Brojni su ljudi koji su na dodirnici navedenih shvatanja i kojima su osećaji o vrednostima i ciljevima pomešani i košmarni.

Očevidno je da se na suprotnim polovima u Srbiji nalaze pravoslavni Srbi i ateisti antisrbi. Nažalost po Srbe ateisti su, po svojim shvatanjima i interesima, mnogo bliži vavilonskoj Evropskoj komisiji, koja je antinacionalna i ateistička, a simbolski i obredno – i satanistička.

radisic-kosmicki-dodir

Knjiga „Kosmički dodir“ prof. dr Svetozarа Đ. Radišića može se nаbаviti pozivom ili porukom na telefon 062/448965, ili PORUČITI OVDE

Isto stanje je u svim državama sveta, budući da je pripadnost (na)rodu i veri sveprisutna. Kada se u analizama uzme u obzir navedeni kriterijum, mogu se unapred predvideti rezultati izbora, jer se partije formiraju prema istim načelima. Tada je jasno da u demokratskoj Srbiji Srbi imaju sve manje šansi da na izborima pobedi neka od njihovih stranaka i potom da se izbore za opstanak srpskog roda. Taj problem traje od ratne internacionalizacije srpskog prostora, a pogoršava se tranzicijom i regionalizacijom.

Iako nije nikakav izuzetak, „srpsko nacionalno pitanje” je dugovečno. Probni pilot JNA i instruktor letenja Vojislav I. Peličić smatra da su bombardovanja srpskih gradova Beograda, Niša, Kraljeva, Kragujevca, Leskovca, Nikšića i Podgorice krajem II svetskog rata obavljena na osnovu dogovora Josipa Broza, Teodora Ruzvelta i Vinstona Čerčila. On smatra da je u Vrhovni štab NOV i POJ s posebnim nalogom došao major Džon Heniker, i to isključivo radi uništenja Srba.

Osim toga, stradanja Srba i pripadnika Srpske pravoslavne crkve od Drugog svetskog rata do druge decenije 21. veka on povezuje s postojanjem sporazuma koji su potpisali Moša Pijade i Mile Budak. U tom sporazumu u članu 2 stoji: „Vođstvo jugoslovenske komunističke partije svesno je svoje uloge i da se Balkansko poluostrvo neće još dugo komunizovati sve dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kičma.”

Zar demokratski (neokomunistički) mediji u Srbiji ne govore skoro istim jezikom, osuđujući nepostojeći „kleronacionalizam”? Taj pojam bi trebalo da označi spoj Srba sa svojom hrišćanskom crkvom. U čemu je tu greh? Zar je moguće da niko ne prepoznaje nasilnost onih koji ubijaju i progone Srbe? O kojem je to kleru i kojem nacionalizmu u Srbiji reč? To nikad otvoreno nije rečeno. U srpskim sredstvima javnog informisanja su oni koji savetuju Srbe da se okanu nacionalizma i prihvate i neprijateljski raspoloženu Evropsku uniju, a pridružuju im se i ekumenisti, koji vode suštinski istu politiku.

Demokratija je inače prirodan proizvod internacionalista i skoro je nezamisliva u patrijarhalnom društvu, gde se zna „ko kosi a ko vodu nosi”. Stoga „demokrate” neprestano tvrde da su patrijarhat, patriotizam i rodoljublje ostaci prošlosti, zasnovani na prevaziđenim shvatanjima. Iako je suština demokratije pravo na različitost, i posebno na slobodu misli, govora i pisanja, „demokrate” (internacionalisti, anacionalisti, nadnacionalisti i antinacionalisti) izazvali su dva svetska rata i skoro sve veće ratne sukobe. Spremni su da se obračunaju s neistomišljenicima u svako vreme i na svaki način, sve do njihovog fizičkog uništenja.

Uostalom „demokrate” vladaju svetom od Francuske revolucije, a može se reći i ranije od 1717. godine, kada su formirane prve masonske organizacije, i posebno od 1776. godine kada su formirani „Iluminati”. Paradoksu da su „demokrate” najnetolerantnije i da su dokazano najratobornije i najdrskije, pridružuje se i njihov odnos prema rasizmu kao društvenom fenomenu. Internacionalisti i ostali antinarodni činioci svakako ne mogu da budu rasisti, jer ne čuvaju ni rasu ni narod.

Oni ih jednostavno gutaju i proždiru. Tu je sakriven paradoks nad paradoksima, budući da nacionalizam i rasizam, kao najopasnije poroke pripisuju nacionalistima, a narodi i rase ne mogu da opstanu zbog njih.

——————————————————————————————————-

1.U životinjskom svetu bi to značilo da nema rasnih pasa, jer su svi mešanci. Kod biljaka bi nestajalo cveće koje simboliše lepotu, poput ruža, lala, zumbula, orhideja…, te bi se stvorio univerzalni cvet, univerzalne boje, univerzalnog mirisa. Nestala bi lepota. Reč je o nestajanju svega što je Tvorac stvorio, kojeg nije svestan čovek koji proganja neistomišljenike i svaku drugu raznolikost. Zagovornici „novog svetskog poretka“ ne shvataju da je trajanje najveća vrednost i stoga se uporno bore protiv tradicija, koje su biseri ljudske civilizacije i dokazi duhovnog razvoja.

2. Teško je pretpostaviti da postoje verujući antinacionalisti, ali oni koji nisu primili veru do kraja mogu da ne podnose pa čak i da iskreno mrze druge nacije. Oni tvrde da je njihova religija bezgrešna, a upiru prst u narode koji ne znaju da veruju ili ne veruju u pravog Boga.

3.Reč je o vernicima unutar raznih sekti i mnogobošcima.

4. Zato se događa da vam prijatelj svoj ulazak u neku stranku objašnjava time da je bio primoran ne bi li ostvario neki svoj cilj (zapošljavanje dece), a da se ne slaže s programom i ciljevima koju zastupa grupacija u kojoj trenutno posluje i za koju javno nastupa.

5. Logično je i istinito da su Nikšić i Podgorica srpski gradovi, kako je naveo autor knjige Zapisi pilota, što nikako neće odgovarati odrođenim Srbima, koji su zaboravili da su Crnogorci u stvari Srbi iz Crne Gore. Videti: Vojislav I. Peličić, Zapisi pilota, str. 96.

6.Zato nije čudno da je crnorečki novomučenik Hariton nastradao na isti način 1999. godine (Arnauti su ga zaklali, isekli i odsekli mu glavu), kao što su stradali 1924. godine od kačačke bande Azema Bajata graničari od Ulcinja do Gusinja. Arnauti su tada masakrirali 270 graničara i odsekli im glave, a potom su na isti način ubili njihovog komandanta Mila Kaluđerovića sa dva njegova ordonansa. Posle 1947. godine 635 crkava i manastira širom Crne Gore postalo je stecište za plandovanje stoke, posle nemilosrdnog uništavanja inventara. Videti: Vojislav I. Peličić, Zapisi pilota, str. 92, 95, 123 i 124. Uništavanje srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji od 1998. godine samo je nastavak antiistorijske politike internacionalista preimenovanih u globaliste.

7.Nasilnost je moralna etnička odlika naroda, kao izraz suštinske osobenosti celog njegovog psihičkog ustrojstva. Prepoznata je kod naroda romano-germanskog tipa (gewaltsamkeit), kod američkog nacionalnog konglomerata (Skot M. Pek, Ljudi laži) i svih naroda koji su se oslanjali na njih, „tražeći svoje mesto pod suncem“. Ona je prekomerno razvijeno osećanje ličnosti, individualnosti, na osnovu kojeg čovek njime opterećen postavlja svoj način mišljenja, a svoj interes postavlja tako visoko da svaki drugi interes treba da mu se potčini milom ili silom. Videti: Nikolaj J. Danilevski, Rusija i Evropa, str. 155.

Knjiga „Kosmički dodir“ prof. dr Svetozarа Đ. Radišića može se nаbаviti pozivom ili porukom na telefon 062/448965, ili PORUČITI OVDE

Prof. dr Svetozar Radišić

Vestinet.rs

Share this post: