KOLIKA JE KRITIČNA MASA ZA OBARANJE IMPERIJE

Da rat između Sjedinjenih Država i ostalog sveta već traje i da su neprijatelji Vašingtona sve opasniji postoji mnogo dokaza. Jedan od novih američkih rivala je i Evropska unija. Naime, postoje pokazatelji da strazburški „vavilonci“ pokušavaju da se oslobode američkog tutorstva.

Ljudi koji su skloni verovanju u postojanje zakona „setve i žetve“, posle svega što su SAD učinile svetu, uzimaju u obzir i kletvu poglavice indijanskog plemena Ondanga. Poglavica, profesor na jednom američkom univerzitetu, optužio je 1996. godine sa govornice u dvorani hotela „Omni“, u Atlanti, tokom godišnje konferencije TV mreže Si-En-En, belu Ameriku za genocid nad njegovim starosedelačkim narodom. Poglavica profesor je uputio auditorijumu zastrašujuće reči: „Duhovi naših predaka će vas kazniti. Vi ćete ginuti u tuđim ratovima, umiraćete od teških bolesti, vaši avioni će padati. Vi ste prokleti!“.

S druge strane, neizbežno osvajanje Istoka u režiji Sjedinjenih Američkih Država u poodmakloj je fazi. Umesto vojnih jedinica, u ruskim republikama raspoređene su različite zapadne kompanije. Uzbekistansko zlato preuzela je američka kompanija „Njumont“.

Pamuk iz Rusije odvozi jedna britanska kompanija. Kazahstansko „crno zlato“ iz Tengiza iskorišćavaju „Britiš petroleum“ i američki „Ševron“. Kazahstanski gas odlazi preko „Elf akvitena“, „Britiš gasa“ i „Ađipa“ u Francusku, Veliku Britaniju i Italiju itd. Prisutni su na Tajvanu i Filipinima, u Južnoj Koreji, Japanu…

 

Ko će platiti „grehove protiv Boga“?

Stoga se nameće pitanje da li će Sjedinjene Države i Velika Britanija uspeti da pokore još neosvojene države ili će njihova moć, zbog neprestanog rasipanja energije, u međuvremenu splasnuti. Jer, kako savladati niz: Sirija, Iran, Indija, Kina, Rusija?

Teško je proceniti koliko je dolara potrebno da bi se srušio koncept privilegovane „isturene odbrane“, ali je cena verovatno manja od cene jedne američke flote, možda manja i od cene jednog visokoenergetskog sistema kakav je nosač aviona. U svakom slučaju, retko ko u svetu ne zna da je potrebno, da bi se navedeni koncept učinio nemoćnim, angažovati mnogo manje ljudi i sredstava nego što je uloženo u njega i uključeno u njegovu realizaciju. To zna cela američka nacija. Upravo stoga građani SAD žive u strahu – plaše se osvetnika – budući da pripadaju državi koja je često činila genocidne odmazde.

Da njihova strepnja nije bez osnova, pokazuju reči talibanskog vođe Mohameda Mule Omara izgovorene neposredno posle terorističkog napada na njujorške oblakodere i Pentagon, u septembru 2001. godine: „Amerika je veoma jaka. Čak i ako je dva puta jača, ili dva puta tolika, ona ne može da bude dovoljno jaka da nas porazi. Istinski verujemo da nam niko ne može nauditi, ako je Bog sa nama“.

Budući da su pripadnici verski fanatizovanih snaga mentalno spremni za sve vrste asimetričnih ratova, značajno je, na Zapadu često ponavljano mišljenje, da oni doživljavaju svoju dogmu u svim pojavnim oblicima društvenog života kao nepromenljivu i nepomirljivu, i da nemaju nikakvog obzira prema razumu, nauci i ljudskom iskustvu. Stoga mnogo znači i analiza uglednog Čarlsa Krauthamera:

 „…Ljudi koji imaju volju da ubiju na hiljade nevinih dok istovremeno ubijaju i sebe, nisu kukavice. Oni su smrtonosni, opaki ratnici, i treba ih tretirati kao takve. Niti su njihovi akti besmisleni. Oni imaju izuzetan cilj – da osvete navodne istorijske zablude i da bace velikog američkog Satanu na kolena…“.

Tako su vašingtonski „mudraci“, zbog „vitalnih interesa“ i primene „metoda prljavog Harija“, na osnovu kojih se ostvaruju njihovi ciljevi, paradoksalno stvarali za njih verovatno nesavladive snage.

Zato nije čudno što su se posle postavljanja bombe u Oklahomi pojavile tzv. marširajuće milicije. Jedna od njih je Milicija Montane (MOM), koja uvežbava svojih 12.000 pripadnika za gerilsko ratovanje i drugu nekonvencionalnu taktiku u okviru priprema za odupiranje neminovnom napadu savezne vlade SAD s namerom da im oduzme naoružanje i da ih liši neotuđivog prava da nose oružje.

Ta milicija, slično mičigenskoj, u priručnicima i na druge načine objašnjava kako se izrađuju bombe i bodri istomišljenike da se pripreme za nastupajuću apokalipsu, koja će sigurno zahvatiti Sjedinjene Države kao odmazda za njihove „grehove protiv Boga“.

Možda je arhetipska, podsvesna griža savesti razlog što, prema podacima s Interneta, 95 odsto Amerikanaca ima probleme sa snom a 54 odsto ima ozbiljan poremećaj sna. Taj fenomen se čini razložnim, jer ukoliko neko postane moćniji od SAD te uzvrati istim (američkim) pristupom, neće proći mnogo vremena do modelovanja sličnog „odbrambenog sistema“ s namerom da se nadvlada i poništi američka svekolika ekonomska, politička i vojna nadmoć.

Uostalom, o postojanom „američkom strahu“ najbolji pokazatelj su reči Toma Ridža, direktora za unutrašnju bezbednost Sjedinjenih Država, izgovorene 4. decembra 2001: „SAD su ponovo u stanju maksimalne pripravnosti, zbog informacija da slede novi teroristički napadi“.

 

Apsolutistička i nepromišljena politika

Da rat između Sjedinjenih Država i ostalog sveta već traje i da su neprijatelji Vašingtona sve opasniji postoji mnogo dokaza. Jedan od novih američkih rivala je i Evropska unija. Naime, postoje pokazatelji da strazburški „vavilonci“ pokušavaju da se oslobode američkog tutorstva.

Stoga su prvo nagovestili stvaranje ZEU – nove zapadne vojne alijanse, a potom su se sukobili u vezi sa ublažavanjem sankcija protiv SRJ koje su predložile evropske diplomate, budući da je ekonomska blokada nanela štetu mnogim evropskim državama.

Nakon odugovlačenja vašingtonske garniture da uputi svoje trupe u Bosnu i Hercegovinu, ministar odbrane Francuske Fransoa Leotar upozorio je da „Evropa nema vremena da čeka Sjedinjene Države da identifikuju svoje nacionalne interese“. Lord Dejvid Oven bio je još radikalniji. Predložio je da se Evropa suprotstavi Sjedinjenim Američkim Državama.

Podržao ga je tadašnji premijer Francuske Alen Žipe tvrdeći da bi Evropljani morali da budu spremni za vojne akcije u svom vilajetu bez učestvovanja Amerikanaca, „koji su – kako je izjavio – čak i evropski TV prostor stavili pod svoju kapu“.

Francuski general Žan Kot, jedan od komandanata Unprofora za bivšu Jugoslaviju, zaključio je da je jedini način da Evropska unija živi „da amerikanizovani NATO umre“. Evropa je 9. februara 2002, konačno, objavila diplomatski rat Sjedinjenim Državama.

Naime, komesar Evropske unije Kris Paten pridružio se Noamu Čomskom i nazvao američku politiku u svetu „apsolutističkom i nepromišljenom“. Ipak, o sve manjoj podudarnosti interesa SAD i Evropske unije najpouzdanije svedoči suprotstavljanje Nemačke i Francuske (i Rusije) ideji SAD da se po svaku cenu u martu 2003. godine napadne Irak.

To suprotstavljanje, po svemu sudeći, može da bude presudno za budućnost planete jer ukazuje na nove balanse snaga i nova razmeštanja centara moći. Evropa je smogla dovoljno snage da kaže NE! američkom shvatanju globalizacije.

Demokratski paradoks SAD

U novom političkom procesu, nazvanom tranzicija, Srbi su dobili sugestiju koga treba ubuduće da slede. Vojnodiplomatski predstavnik Italije izjavio je 8. novembra 2000. da SRJ treba da se poveže sa Evropom (Nemačka, Francuska i Italija), a ne sa Sjedinjenim Državama.

Kada se razmišlja o opstanku američkog odbrambenog koncepta treba imati u vidu i to da SAD svakodnevno stvaraju, svakako ne klasične, unutrašnje neprijatelje u procesima afrikanizacije, islamizacije i hispanizacije, i da pravi Amerikanci ubrzano nestaju.

Naime, poznato je da se tzv. američka nacija pretvara u multietničko društvo, budući da su 1998. godine prvi put u toj državi hispanska deca nadmašila po broju tamnoputu decu (samo u toku jedne generacije procenat bele dece opao je sa 74 na 66 odsto od ukupnog broja dece u Sjedinjenim Državama).

Zbog svega toga normalno je što Amerikanci svuda vide neprijatelje i teroriste i što im je sumnjiv svaki „kupljeni mozak“ koji se priklonio Zapadu u „odlivu mozgova“, jer bi u određenoj situaciji mogao da se osveti za štete nanete narodu iz kojeg potiče.

Svako pominjanje „američke demokratije“ podseća na „američke demokratske paradokse“ i istinu da su vašingtonski režimi:

1) plašili sopstveni narod famoznim upozorenjem „Rusi dolaze“;

2) uveli doktrinu politički korektnog izražavanja, prema kojoj se zna koje reči smeju, a koje ne smeju da se koriste;

3) izmislili model formiranja nacije u kojem se nacionalno sivilo uspostavlja proporcijalnim prilivom stanovnika iz celog sveta i da kontrolisanim prijemom novih državljana stvaraju šablonizovane ličnosti;

4) stvorili hiljade sekti ne bi li raspršili energiju samosvesnih naroda;

5) dozvolili da FBI i Cija sarađuju sa serijskim ubicama;

6) stvorili međugrađansko nepoverenje, uslove za međusobne obračune, praćenja i obmanjivanja i uspostavili unutrašnju špijunažu;

7) pod velom „građanskih sloboda i demokratije“, pritajili najgrublji oblik rasizma, diskriminacije i netolerancije;

8) prisvojili pravo da ostalim državama u međunarodnoj zajednici neprestano nameću i postavljaju uslove za ponašanje i život, i

9) uspostavili špijunsku kontrolu nad komunikacijama i kripto-sistemima 120 država u svetu koja obuhvata i njihove saveznike itd.

 

Mentalno prepariranje sveta

Suštinu demokratije shvaćene na američki način prikazao je 9. oktobra 1998. godine Karlos Vestendorp (bivši šef OHR u BiH, prim. red.)  kada je funkcioneru Srpske demokratske stranke (SDS) Draganu Čaviću zabranio obavljanje javnih funkcija jer je u govoru povodom krize na Kosovu i Metohiji pomenuo i stalne pretnje vazdušnim napadima koje je Nato upućivao Saveznoj Republici Jugoslaviji. Poznato je da je Bil Klinton istog dana sa govornice MMF-a najavio bombardovanje Jugoslavije.

Amerikanci su, zapravo, međusobno najsumnjiviji, jer su oni skup tragača za zlatom i „američkim snom“ privučen dolarima. Kada bi Amerikance međusobno zavađali, kao što oni zavađaju druge, najverovatnije bi imali građanski, verski i rasni rat i na nosačima aviona. Isto tako, ne bi bilo čudno da neko odluči da na njihove „ulaske u mozak“ odgovori ulaskom u njihov mozak.

Na američki rezon i pokušaj da se mentalno preparira svet odgovorili su mentalni teroristi. Žan Bodrijar, francuski filozof, opisao je u jednoj radio-emisiji ljude bombe. Oni su do 11. septembra spavali u američkim predgrađima, čitali zadatke i proučavali u krugu svoje porodice one koje će napasti.

Jednog dana probudili su se kao tempirane bombe: „Savršeno vladanje ilegalnim životom je jednako terorističko kao spektakularni čin napada na Njujork. Jer, ono baca sumnju na bilo koju individuu: Zar bilo koje bezopasno biće nije moćni terorista (svaki avion postaje takođe sumnjiv) i u suštini to je istina“.

Šta će se događati ubuduće verovatno nagoveštava odluka pedesetčetvoročlanog tela UN, koje je 8. maja 2001. oduzelo Sjedinjenim Državama mesto u Komisiji za ljudska prava sa sedištem u Ženevi, a potom i mesto u Odboru za kontrolu narkotika Ujedinjenih nacija. Još je značajnija činjenica da su članice UN 11. aprila 2002. godine, ratifikovale Rimski statut tribunala za ratne zločine koji će goniti sve agresore, optužene za genocid, ratne zločince i zločince protiv čovečnosti.

Statut Međunarodnog krivičnog suda u Hagu stupio je na snagu. Sud će se baviti genocidom, ratnim zločinima, zločinima protiv čovečnosti i, eventualno, agresijama. Rimski sporazum, na osnovu kojeg je osnovan sud, stupio je na snagu 1. jula 2002. godine. Međutim, Sjedinjene Države i Savet bezbednosti UN postigli su 13. jula 2002. godine „kompromis“.

Prema tom dogovoru, vojnici SAD bili su izuzeti od suđenja u Međunarodnom krivičnom sudu sledećih godinu dana. Istog dana američki ambasador u UN Džon Negroponte izjavio je: „Sjedinjene Države nikad neće dozvoliti da sud uhapsi ijednog Amerikanca“. Ponovio je to istim rečima i američki predsednik Džordž Buš Junior 19. jula 2002. godine.

Očekivalo se da će taj sud suditi svima koji se ogreše o međunarodno pravo, a to znači i Amerikancima. Čak je u intervjuu za španski list „Vangardija“ Havijer Solana u vezi sa novim krivičnim sudom rekao: „Stalni međunarodni sud za ratne zločine nadležan je i za zemlje koje nisu ratifikovale sporazum o njegovom osnivanju“. U stvari, SAD još jednom su potvrdile da ih ne interesuje pravo malih zemalja i da negiraju svaku ravnopravnost.

Mada američka administracija priznaje samo svoju moć, očevidno postoje prve naznake da se stvara klima za suprotstavljanje izrođenoj sili. U tom smislu, značajna je i optužba „Amnesti internešenela“ da su SAD enklava za zaštitu ljudi koji su počinili zločine u drugim zemljama: „Tamo je zaštićeno više hiljada ljudi koji su osumnjičeni za mučenja, uprkos zakonu usvojenom u SAD 1994. godine, prema kojem se osuđuje tortura“.

„Napad na jednog Amerikanca je napad na sve“

Prihvatanje neprihvatljivog je rezonski problem. Može se reći da je Donald Ramsfeld razborito rekao: „Ne prihvataju svi namere Amerike i ne poštuju iste vrednosti“. To je istina, jer mnogi u svetu tumače američki pristup bezbednosti – „da SAD moraju da brane svoj način života, štite bezbednost svih Amerikanaca i bezbednost svojih saveznika i prijatelja“ – kao nastojanje SAD da dominiraju svetom.

Pod zaštitom svih Amerikanaca i njihovih prijatelja podrazumeva se da se snage SAD nalaze svuda po planeti. Uostalom, često se objavljuju tumačenja da samo Amerikanci ne žele da vide i prihvate da su njihovi sugrađani i predstavnici u drugim državama zaštićeniji od svih drugih jer su zaštićeni i kada čine zločine. Nameće se pitanje: čije je stanovište potvrdio Džordž Buš Junior na svoj 56. rođendan kada je izjavio, kao da je smislio iskaz za bilbord: „Napad na jednog Amerikanca je napad na sve“?

Naravno, priča o planetarnom (ne)razumevanju „američkog paradoksa“ tu se ne završava. Naime, da bi ostvarila svoj san, američka administracija je već smislila Strategiju za dominaciju od 2015. godine. U njoj su razrađene četiri nove operativne koncepcije: dominantni manevar, precizna dejstva, sveobuhvatna zaštita i fokusirana logistika. Eksperti u Pentagonu računaju da će navedene koncepcije odražavati suštinu informatičkog i nanotehnološkog doba u vojnoj sferi. Na taj način, očevidno je, pokušavaju da zadrže ulogu kontrolora sveta. Pri tome ne brinu da li je reč o još jednom neostvarivom konceptu. Zar to isto nisu pokušali svi stvaraoci poznatih imperija?

Za rušenje bilo kojeg koncepta – to je prirodni zakon – dovoljno je da se objedini ili stvori kritična masa njegovih protivnika. Neshvatanja i nerazumevanja nisu specijalitet američkih globalista. Svakodnevno nerazumevanje je opasno, budući da se ispoljava na svim nivoima i da je uzrok mnogih sukoba, posebno kada je reč o ratovima i odbrani. U svim naučnim krugovima postoji tzv. terminološko nerazumevanje.

Vojni naučnici, na primer, ne mogu da se dogovore šta je to strategija i gde treba taj pojam smestiti u klasifikacijama. Da li je pojam strategija opštiji ili posebniji od pojma doktrina?

Na doktrinarnom nivou postoji konfuzija u vezi sa sadržajem doktrine odbrane (državna doktrina). U regulativi su vekovima izgrađivani i prihvatani modeli često pomešani. Čak su i principi postali promenljivi i nejasni. U praksi ljudi sve manje vode računa o tome šta će reći i haos često počinje od reči „mi“. Jer, kao što je rečeno, kada nacionalista kaže „mi“ misli na svoj narod, a internacionalista i nadnacionalista – na sve građane.

Budući da je reč o suptilnim rešenjima i nepostojanju ustaljenih i poštovanih principa, očevidno je da sledi opšta pometnja. Uostalom, oni koji sve više imaju problema sa nedostatkom znanja pokušaće da vode ratove znanja, koje su prvi nagovestili Alvin i Hajdi Tofler.

 

Ključ je u neznalicama

„Američki paradoks“ prilikom ostvarenja „američkog sna“ postaje svojina sveta. Problem je to što njegovu suštinu čine sveopšte nerazumevanje, neiskrenost i konfuzija. (Raz)umni ljudi, razmišljajući o nesigurnoj sutrašnjici, imaće i dalje natproblem: kako da se neznalicama kaže da su neznalice, kad se u njihovim mozgovima nalazi ključ za razrešavanje paradoksa?

 

GLOSA

Svi čije su imperije pale nikada nisu shvatili zašto im se to dogodilo baš kada su bili najmoćniji i najpametniji.

 

Svetozar Đ. Radišić

Osvajanje slobode- ratovi budućnosti

Share this post: